PATRIJARH PAVLE ZA NAROD ODUVEK SVETAC: Umro je pre 11 godina, a ljudi mu se i danas ispovedaju na grobu
Patrijarhov grob je grob svetitelja, mesto velike moći i Božje blagodati
Najvoljeniji srpski duhovnik patrijarh Pavle preminuo je 15. novembra 2009. godine, a sledeća četiri dana beskrajna reka ljudi se danonoćno klanjala njegovom odru u beogradskoj Sabornoj crkvi.
PREVIŠE SMO SE OPUSTILI! Još sedam opština u Srbiji uvelo vanredne mere, za jednu stvar posebne zabrane
BEOGRAD BI MOGAO DA UĐE U CRNU ZONU! Šta se to dešava u prestonici? Svakog dana po 10.000-20.000 zaraženih
POLICIJSKI ČAS BI SMANJIO BROJ NOVOOBOLELIH! Dr Kon otkrio koje NOVE MERE čekaju Srbiju
Dan kada je patrijarh sahranjen bio je jedan od najtiših koji je Beograd upamtio, iako je u pogrebnoj povorci bilo više od 600.000 ljudi. To je bio samo mali deo od miliona Srba koji su iskreno žalili čoveka koji je bio savest i uteha svom narodu na kraju strašnog 20. veka. Po svom zaveštanju, sahranjen je u porti Manastira Rakovica.
Time se priča o patrijarhu Pavlu nije završila, već se nastavila, samo na drugi način. Veliki duhovnik je ostao da bdi nad svojim narodom i da ga podseća: "Čuvajmo se neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi".
Ko ne veruje da je patrijarh Pavle za verni narod živ, neka dođe u beogradski manastir Rakovica i posmatra njegov grob. Po pravilu, prva stvar koju ljudi urade kada uđu u portu, jeste da se jave svom patrijarhu, a tek onda ulaze u crkvu.
Najveći broj njih celiva krst i stane mirno, pognute glave, odajući počast.
Nevoljnici razdirani nekom mukom kleče ispred groba, ispovedaju se patrijarhu i šapuću mu molitve. Ima i onih koji odlazeći iz manastira mahnu prema Pavlovom krstu kao da pozdravljaju dragog prijatelja
To rade tako iskreno i prostodušno da se čoveku učini da na tren vidi sićušnog sedobradog starca kako im odmahuje.
Od kada je patrijarh počiva u Rakovici, drevna svetinja je dobila novi sjaj i život. Teško je u njoj prepoznati stari skromni manastir, crkva i konaci su obnovljeni, travnjaci i cvetne leje su besprekorni, a mnogobrojni vernici na poslušanju pomažu monahinjama. U središtu tog uzavrelog života je beli krst u čijem podnožju sjaje patrijarhove reči - "Budimo ljudi".
- Mnogo sveta dolazi svakodnevno zbog patrijarha Pavla. Bolesni, nesrećni, neutešni, mole se na njegovom grobu. I promene se posle molitve, ne možete ih prepoznati.
Mesto gde se čuda dešavaju
Patrijarhov grob je grob svetitelja, mesto velike moći i Božje blagodati. Čuda se tu dešavaju - s dubokom verom je ispričala Ljubica, koja provodi mnogo vremena u manastiru ispunjavajući poslušanja, samo da bi bila što duže u blizini patrijarha Pavla.
Patrijarhov krst celivaju i mladi ljudi, deca devedesetih... Oni kao jedinu svetlu ličnost tih mračnih vremena pamte skromnog verskog poglavara Srba koga su sretali kako žustro pešači, ili se vozi gradskim prevozom.
- Rođen sam 1995. i sećam ga se iz trolejbusa, kada mi ga je otac pokazao i rekao: "Sine, to je čika Paja, naš narodni patrijarh" - rekao je Ivan, visoki, sportski odeven mladić, s minđušom u uhu. - Sada znam da je bio istinski hrišćanin, pravednik, skroman, hrabar…
Poznanik sa ulice i iz gradskog prevoza
- Patrijarh je jedini koji je devedesetih ulivao nadu da vredi biti čovek, kada to nije bilo baš na ceni. Njegovo "Budimo ljudi", bilo je jače od svih političkih govora - nadovezao se Dimitrije, koji je sa suprugom Milicom i sinčićem Vasilijem došao da pozdravi svog patrijarha.
- Bio je čovek. I svetac. Baš zato što je bio veliki i ispravan čovek - tiho je rekla Milica i celivala mermerni krst.
Kamen nije bio hladan. Bezbrojne ruke i usne koje ga dodiruju čine ga toplim, kao da je živ.