POZDRAV SA MAČKOVOG KAMENA: Ovde je palo 800, a ranjeno 5.500 Obilića

Rano ujutro prvog januara 2021. godine, dok većina Srbije još uvek spava, mamurna od novogodišnje noći i umorna od epidemije korone, zajedno sa Dejanom Pavkovićem, vlasnikom motela Krnjevo i Dejanom Pisarevićem Piskom, potpredsednikom Jedinstvene Srbije i odbornikom u Skupštini opštine Velika Plana, polazim put Mačkovog kamena kod Krupnja. Želja nam je da prvog dana u novoj godini posetimo to sveto mesto i odamo počast srpskim vojnicima koji su na planini Jagodnji, svojim mišicama, svojim idealima i svojim životima, zaustavili austrougarsku vojsku koja je preko Drine došla da porobi Srbiju.

Među njima i vojnicima iz Velike Plane, koji su u jednoj od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata, ako ne i najkrvavijoj, učestvovali u sastavu 8. pešadijskog i 4. prekobrojnog puka Dunavske divizije prvog i drugog poziva, ali i u sastavu artiljerijskih jedinica. 

Idemo preko Smederevske Palanke. Po ko zna koji put iznova komentarišemo da je do pre godinu i po dana ovaj put bio u rupama i zakrpama. Sad je to iz temelja obnovljena, savremena saobraćajnica. A još bolje izgleda glavna saobraćajnica kroz Palanku, od ulaza iz pravca Velike Plane do izlaza prema Mladenovcu, čija rekonstrukcija je završena krajem prošle godine. Sve novo i izgrađeno po najvišim standardima.

Od Palanke skrećemo na zapad, prema Natalincima i Topoli. I ovaj put je obnovljen. Skoro da i nema drugih vozila, pa uživamo u laganoj vožnji i pogledu na krajolik kroz koji prolazimo. Tek tu i tamo vidik kvari jutarnja sumaglica koja se povija kroz šumadijske udoline. U pravcu u kojem idemo, horizontom dominiraju Oplenac i Bukulja. Dejan Pavković, koji vozi, kako kaže zbog mira u kući, naizmenično pušta pesme iz Šumadije i krajišku muziku. Red Milančeta Radosavljevića, Raše Pavlovića i Jelene Broćić, red Žareta i Gocija.

U Aranđelovcu uzalud pokušavamo da ugledamo otvorenu kafanu. Da popijemo prvu jutarnju rakiju. Za sretna puta a i radi testiranja od korone. Da proverimo imamo li čulo mirisa i ukusa. Zbog toga se zaustavljamo kod hotela na prevoju iznad Lazarevca, na mestu koje opravdano nosi ime Vidik. Hotel je zatvoren ali je vidik prelep. 

Pravo i desno Lazarevac i okolina prekriveni maglom. Predeo izgleda kao belo more, iz kojeg se na nekoliko mesta prema nebu izvija dim iz Kolubare. Levo, na zapadu, vidi se venac valjevskih planina. Povlen, Medvednik, Magleš, Jablanik i Maljen. Sa svojih 1347 metara Mali Povlen je najviši vrh zapadne Srbije.

Na Vidiku nam se pridružuje moj prijatelj Zoran Popović iz Ljiga. Koji od pre nekoliko godina, zbog posla, živi u Lazarevcu. Sad u automobilu imamo trojicu bivših narodnih poslanika. Zoran i ja smo u Skupštini Srbije predstavljali opozicionu SRS a Pisarević i tada i sada vladajuću JS. 
Zoran  u Vojsci Srbije ima čin kapetana a u četničkim organizacijama koje neguju tradiciju vojske generala Draže Mihajlovića dogurao je do čina pukovnika. Po mojoj želji, danas je obukao uniformu oficira Vojske Kraljevine Srbije. Sve sa širitima i drugim ukrasima i znamenjima. Koje je nekad bilo teško zaslužiti.

Posle Lazarevca, prolazimo kroz Valjevo i Lajkovac. Na prvu otvorenu kafanu nailazimo negde kod Valjevske Kamenice. Kad je čuo da sam ja poreklom iz Republike Srpske, pa još gde smo se zaputili, vlasnik je odbio da naplati piće.

Na raskrsnici pre Zavlake skrećemo na jugozapad prema Krupnju. Maloj varošici koja je stešnjena između okolnih brda. I u kojoj se sastaju tri rečice. Bogoštica, Čađavica i Kržava. Pa udružene u jednu reku, Likornu, nastavljaju da žure prema Valjevu. Pored njih četiri, nije ni čudo što pri velikim padavinama Krupanj stalno ima muke sa poplavama.

Iako sam prvi put u ovom delu Rađevine, za njega me vežu snažne emocije. Odavde su poreklom meni dva draga mića. Dvadesetak kilometara odavde, u Brankovini, rođena je Desanka Maksimović. Ko zna koliko sam njenih stihova devojkama poslao. Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Iz Krupnja je rodom prijatelj i najpoznatiji biograf pokojnog patrijarha Pavla, poznati novinar Jovan Janjić. Koji je krstio moje sinove Miloša i Marka. Potkraj devedesetih, posle nekoliko fizičkih napada Šiptara na Srbe na KiM, ja sam odlučio da prikupim i u južnu srpsku pokrajinu odvedem dobrovoljce.  Da se bijemo. Pa šta bude. Dobrovoljce sam upisivao u Studentskom gradu, na Novom Beogradu. Za tri dana prijavilo se i zakletvu da će ići u "Boj na Kosovu" potpisalo 2.000 studenata. Organizovao sam i 500 taksista spremnih da nas povezu put Gazimestana, Prokletija i Prizrena.

Zbog toga se na mene sručila policijska, politička i medijska mašinerija. Privođenja, saslušanja, uzaludne pretnje da se javno pokajem, jer ću "robijati 14 godina"... Proglašen sam četnikom, neprijateljem Jugoslavije i razbijačem bratstva i jedinstva. Sve tadašnje najprestižnije jugoslovenske novine, čak i slovenačko "Delo" i skopska "Nova Makedonija", su me razapinjale na naslovnim stranama. Jedino su američka agencija "Rojters", čiji je dopisnik bio Vjekoslav Radović i "Večernje novosti" objavile poštene tekstove, bez reči osude. U "Novostima" su pomenute i pretnje smrću koje su mi uputili Šiptari koji su studirali u Beogradu. Tekst je potpisao Jovan Janjić. Tako je počelo jedno prijateljstvo. Kasnije, po izbijanju rata u BiH, Radovan Karadžić je upravo Janjića izabrao za glavnog i odgovornog urednika "Javnosti", prvog glasila Republike Srpske, u kojem sam i ja redovno objavljivao svoje tekstove.

Iz malog Krupnja vode mnogi "veliki" istorijski putevi. Jedan je prema Beloj Crkvi, u kojoj je 7. jula 1941. godine komunistički avanturista Žikica Jovanović Španac, iz čista mira, ubio dvojicu žandarma, Milenka Brakovića i Bogdana Lončara. Koji je sa porodicom u Srbiju pobegao od ustaškog noža. Taj bezobzirni ideološki zločin, koji je označio početak bratoubilačkog rata u Srbiji, komunisti su decenijama slavili kao dan ustanka protiv nemačkog okupatora. Ima kretena koji ga i danas slave.

Desno je put prema Stolicama, u kojima su Titovi komunisti iste godine održali savetovanje na kojem su dogovorili kako da se bore protiv Švaba ali i kako da sruše kraljevinu i osvoje vlast u Srbiji.

Mi smo krenuli srednjim putem. Srpskim putem. Putem pomirenja. Prema desetak kilometara udaljenom Mačkovom kamenu. Svetioniku morala i slobode.

Put, pun krivina, vijuga uz planinu. Kao i na svakoj planini, što se više penjemo, pogled je sve lepši. Padine Jagodnje išarane dubodolinama, šumom i brojnim  zaseocima. Samo s desne strane puta ima ih više od desetak. Kao da ih je božija ruka sa nebesa spuštala, gledajući da njima prošara svaki deo legendarne planine. Divimo se, fotografišemo i pitamo se kako mala i siromašna krupanjska opština uspeva da održava puteve do tih kuća. Posebno u jesen kad krenu klizišta i zimi kad padnu snegovi.

A još više se pitamo kako su srpski vojnici pre više od jednog veka uz ove vrleti hitali prema vrhu planine, da dočekaju agresora. Šta li su tad nesrećnici mislili, da li su se ikakvom dobru nadali? 

Od Velike Plane do Jagodnje je 250 kilometara. Dugo putovanje i kad se u lukzuznom automobilu, asfaltom, ide na izlet a kamoli kad se peške, po zemljanim putevima i bespućima, raskvašenim jesenjim kišama, ide u susret moćnom neprijatelju. U bitku, u smrt.

Zamišljam vojnike iz Markovca, Starog Sela, Miloševca, Lozovika, Krnjeva i ostalih planjanskih i palanačkih sela...Nad glavom im kiša iz oblaka, ispred kiša gelera iz stotine topova i strašna tutnjava, zavičaj sve dalje, u duši strah i nostalgija a u mislima rodna kuća i okućnica. U vrbacima i bagremarima kraj Morave i Jasenice. 

Nekom u mislima tek dovedena i obljubljena nevesta, nekom nepoljubljena devojka, nekom mala deca, nekom sestra koja uzalud okreće glavu i pokušava da krajem rupca obriše suze izdajnice...Majka okamenjenog lica koja nije mogla, niti je htela, da sina bez suze i naricanja isprati u rat. Na zborno mesto 8. pešadijskog puka koje se nalazilo u Požarevcu. A očevi i braća nisu ni plakali. Nisu imali kad. I oni su obuli opanke, uzeli pušku i krenuli da brane svoju Srbiju.

Mačkov kamen nas dočekuje okupan suncem. Da na senovitim stranama nije ostataka snega, moglo bi se pomisliti da je kraj marta. Na sredini livade okružene visokom četinarskom šumom lep kameni spomenik. Kamena kapela. Spomenik jednom slavnom naraštaju i njegovoj borbi za slobodu srpskog naroda. Spomenik velikom nacionalnom uzletu i još većoj nacionalnoj tragediji. Pobedi i porazu. Spomenik srpskim seljacima koji u talasima, košeni i kidani topovima, jurišaju da izvrše naređenje i povrate najviši vrh u maglu, dim, krv i krik umirućih i ranjenih obavijenu Jagodnju planinu.

Na kamenoj kapiji ispred poprišta najstrašnije bitke nalazi se ploča sa stihovima Vojislava Ilića Mlađeg:

Neznani brate, kad putem naiđeš,

Za jedan časak zastani u hodu,

I svrati ovde gde spavaju žrtve,

Iz ispolinske borbe za slobodu.

Poklon’ se svetoj kosturnici njinoj

I opomen’ se, zatvarajuć’ vrata:

Da pravo znači više nego sila,

I da je David survo Golijata.

Srećni što smo tu, što nam se ukazala ova prilika, na spomenik polažemo cveće koje je spretna cvećarka iz Velike Plane aranžirala u bojama srpske trobojke. A zatim u kamenoj pećini dva sa dva, koja je opremljena kao manja kapela, palimo sveću i molimo se bogu za pokoj duše palih srpskih plemića. Ali i nesrećnika koji su pali na drugoj, neprijateljskoj strani. I oni su bili nečija deca, nečiji očevi... I njihova je majka tih septembarskih dana 1914. godine zauvek u crno zavijena.

Bila je to istinska klanica. U kojoj su borbe često vođene prsa u prsa. Tri dana. I dve noći. Od čega se jednog dana od guste magle i dima "prst pred okom nije video". Samo se jurišalo u maglu, rvalo i klalo. 

Preživeli su svedočili da je brdo u toj meri bilo prekriveno leševima da se retko gde moglo stati na zemlju. Morali su hodati po mrtvim ljudima. Austrougari su obavestili Beč da su na 500 metara kvadratnih na vrhu Mačkovog kamena izbrojali 2.000 poginulih vojnika - 1.200 svojih, 800 srpskih. Četiri tela po metru kvadratnom. Neki istoričari su kategorični da u celom Velikom ratu, od Soluna, preko Galicije, do Marne, nije bilo bitke u kojoj je na tako malom prostoru poginulo toliko ljudi. 

Među njima desetine, ako ne i stotine Srba iz BiH i Hrvatske, koji su mobilisani za rat protiv Srbije. Mnogi su već prvih dana dezertirali, prelazili u redove kraljeve vojske ali mnogi su pucali i ubijali braću. I ginuli od braće. Na strani agresora borili su se Hrvati i muslimani, pa čak i jedan puk Albanaca, koji je Poćorek prebacio iz Skadra.

O žestini i tragici bitke govore prizori mrtvih zagrljenih srpskih i austrougarskih vojnika, koji su izdahnuli dok su se međusobno rvali i boli bajonetima. Neki od njih su danima posle bitke još uvek bili u polustojećem položaju, spojeni bajonetima kojima su jedan drugog u jurišu probili. A tela nisu mogla da padnu na zemlju od gomile drugih tela.

Bitka na Mačkovom kamenu, najvišem trigonometru planine Jagodnje, vođena je od 19. do 22. septembra 1914. godine, kao jedna u nizu bitaka tokom Bitke na Drini. U kojoj je od 16. do 22. septembra srpska vojska imala 11.490 vojnika i oficira izbačenih iz stroja - mrtvih, ranjenih i nestalih. Poginulo je više od 118 oficira, od toga 17 komandanata bataljona i pet komandanata pukova. 

Među njima i komandant 4. pešadijskog užičkog puka potpukovnik Dušan Purić. Pre toga, na položaju udaljenom desetak kilometara, užički puk je samo u jednom danu jedanaest puta jurišao na neprijatelja. Ej, Srbine, jedanaest puta. Mnogo da su uz brdo trčali u zagrljaj devojkama a kamoli na pušku i bajonet. U hladnu smrt.

A onda su Užičani dobili naređenje da se premeste i pomognu u očajnoj borbi za Mačkov kamen, gde se čas činilo da pobeđuju Srbi, čas da pobeđuju Austrougari. Pre polaska u svoj poslednji juriš, legendarni potpukovnik se svojim vojnicima obratio ovim rečima: - Vojnici, mi smo ovde došli da ginemo za otadžbinu. Komandiri ispred svojih vodova i četa, komandanti ispred svojih bataljona a ja ću ispred svih. Za mnom! U juriš! Za slobodu i Otadžbinu!

Na kraju su srpskim bataljonima komandovali narednici. Austrougarski gubici bili su još strašniji. Procenjuju se na više od 30.000 izbačenih iz stroja.

Samo u trodnevnim borbama na Mačkovom kamenu ranjeno je 5.700 ranjenih srpskih vojnika. Među njima i princ Đorđe Karađorđević, koji je imao čin majora.

Dok je u zoru 21. septembra na konju obilazio bojište, primetio je da se srpske linije povijaju i da preti opasnost da neprijatelj probije front i osvoji srpske topove. Obratio se jednoj jedinici koja je nedaleko odatle bila u rezervi i pitao vojnike ko im je zapovednik. Odgovorili su da je poginuo.
-Za mnom, ja ću vam biti zapovednik.

Kako su vojnici oklevali da u klanicu krenu za nepoznatim majorom on je izvukao sablju i uzviknuo: - Vojnici, nemojte se plašiti! Ja sam princ Đorđe, sin vašeg kralja! Za mnom.

Juriš ovog bataljona utopio se u silovit protivnapad srpske vojske, koji se završio zauzimanjem rovova i potiskivanjem neprijatelja sa Mačkovog kamena. Samo privremeno. Jer naizmenični juriši dve vojske su nastavljeni. Princ je pogođen metkom u butinu. Teško ranjenog vojnici su ga na puškama izvukli iz klanice.

Napad na Jagodnju izvodila je 6. armija austrougarske vojske, kojoj je uspelo da sa položaja potisne 3. srpsku armiju. Nakon toga vrhovna komanda srpske vojske je, radi izvođenja protivnapada, na taj pravac uvela Prvu armiju pod komandom Petra Bojovića.

Dok smo mi razgledali spomen obeležje, na Mačkov kamen su pristigle i dve meštanke. Magdalena i Ljiljana. Obe lepe i šarmantne. Magdalena Matić je moja buduća koleginica, studira novinarstvo na FPN u Beogradu. Ljiljana Matić Petrović je njena tetka. Ona se bavi trgovinom belom tehnikom. Popović i Pisko se odmah nude da pomognu oko nabavke i prebacivanja robe.

Ja Magdaleni u šali objašnjavam da je bolje da čuva ovce nego da bude novinar.

- A kolega, ja sam se obezbedila i sa te strane. Vidiš ono stado s druge strane doline, to su naše ovce. Imamo ih oko 250.

Uskoro nam se pridružuje još nekoliko meštana. Neuobičajeno srdačni i prostodušni ljudi. Bojan Tešić, njegova supruga Suzana i sin Mateja. Zatim stiže Tamara Trifunović, njen sin Lazar i muž Mile Teovanović. Sa litrom baš dobre šljivovice. Kao da je znao šta nam treba. Na glavi mu kapa sa petokrakom. Kaže da on brine o održavanju spomen kompleksa. A kapu sa petokrakom ne nosi zbog petokrake već zbog kape.

Hoću da fotografišem njega i Zorana, koji nosi kapu sa kokardom. Da napravim sliku simboličnog nacionalnog pomirenja. Mile odmah pristaje, Zoran burno odmahuje rukom, kao da treba da se slika lično sa Josipom Brozom. Onim što je kao podoficir 25. domobranskog puka u jesen 1914. učestvovao u napadu na Srbiju. Pristaje tek posle dužeg nagovaranja, kad sam "zapretio" da ću napisati da su četnici bili gori od partizana. 

Nakon sat vremena provedenih na vrhu Mačkovog kamena, spustili smo se do nekoliko stotina metara udaljene Crkve svetog despota Stefana Visokog. Osim njemu, svetinja je posvećena i mučenicima palim u septembru 1914. Unutrašnjost crkve je skromna ali zrači ogromnom energijom.

Kako i ne bi, kad sa svih strana, sa zidova, "gledaju" fotografije sa prizorima bitke na Mačkovom kamenu, podaci o tim slavnim danima, nazivi jedinica i imena pojedinih učesnika.

Spomen hram je 22. septembra 2018. osvetio tadašnji patrijarh srpski Irinej, u prisustvu episkopa šabačkog Lavrentija i valjevskog Milutina. U svojoj besedi patrijarh je bitku na Mačkovom kamenu po veličini žrtvovanja uporedio sa Bojem na Kosovu.

U spome knjigu zapisujemo ove reči: "Zahvalni bogu i sudbini što smo danas ovde, da se u ovoj svetinji poklonimo senima naših  slavnih predaka, oficira i vojnika junačke Vojske Kraljevine Srbije, koji su u borbama na Jagodnji i Mačkovom kamenu u septembru 1914. položili život za slobodu Srbije. Među njima su bili i junaci iz naše Velike Plane. Neka im je svima večna slava i hvala".

Kasno popodne opraštamo se od Mačkovog kamena i pogleda sa Jagodnje. Zapadno se vidi Drina. Preko nje Romanija i druge bosanske planine. Severno su planine Boranja i Gučevo. Severoistočno Cer. Na drugoj strani suncem u zalasku obasjane Sokolske planine. U daljini valjevske planine. Planina do planine. Istorija do istorije. Slavna i tragična. Jer na svakoj od tih planina Srbi su 1914. i 1915. svojim životima branili svaku stopu, svako drvo, svaku stazu. Svaki kamen zemlje Srbije što preteć suncu dere kroz oblak.