"SA SUZOM U OČIMA PODIGNUTE GLAVE" Potresne reči pesme anesteziologa Dimića obišle su Srbiju

Bolnica / Izvor: Profimedia/ilustracija

Mnogo se prethodnih meseci pisalo o tome da su medicinski radnici na izmaku snaga u borbi protiv korone.

Podržavali smo ih, aplaudirali im, ali skoro pa da ne radimo ništa na tome da im zaista pomognemo.

Iscrpljeni od višemesečne borbe, bez dana odmora, neki su, poput anesteziologa Nemanje Dimića, stigli da napišu i pesmu u čast kolegama koji se bore protiv kovida-19.

PORED NOVČANIH KAZNI SLEDI I ZATVOR: Od sada oštrije kažnjavanje kršenje mera u Srbiji, u petak zaseda Skupština

ŽIVOT ĆE SE VRATITI U NORMALU? "Fajzerova" vakcina probudila nadu u celom svetu, a uskoro stiže i kod nas

DOKTORKA SA KBC "BEŽANIJSKA KOSA" OTKRIVA: Zanemare simptome korone, završe na respiratorima, pa kreće otkazivanje organa

Zvuci mašina

Noć, stižem na posao i već na početku smene
Sirena sa hitne najavljuje prijem iz Arene!
Hitno je, dođite brzo, čoveku je loše
Njegove životne funkcije se troše
Skafander, maske, rukavice, viziri
Obučeni samo pogled da viri
A on gleda, za vazduh se bori, ječi
Njegov pogled govori više od reči
Modar je, boji se jer čeka ga krah
Trudi se da poslednji uhvati dah!
Kasno!!!
Još jedna smrt, još jedna linija ravna
A za nas je postao već prošlost davna
Još jedna osoba, još jedan izgubljen život
Dok u glavi odzvanja covidov kikot.
Stali smo svi, sestre i lekari
Al' zvuk sa mašine, tišinu kvari
Alarmira, smeta, remeti misli
Pokrenite se! Covid će novi slučaj da smisli!
Stvara mučninu, glavobolju, jezu
Koga će sledećeg da nam dovezu
Taj prokleti zvuk, da li će stati
Dokle će naše živote da prati?
Sa njime ležem, sa njime se budim, verovatno ga i sanjam
Al' kad ustanem tugu sa lica sklanjam
Jer želim da, ujutru, kad me vide moji
Pomisle da ispred njih i dalje isti čovek stoji
Onaj čovek vedrog duha, nasmejan, čiji je visoki let
Imao snage da promeni svet!
Ali ja nisam isti, ni mi nismo isti
Jer ni u glavi, ni u duši, mi više nismo čisti!
Previše smrti, previše tuge za kratko vreme
Nisu uspeli za ovo da nas spreme
Da svake se sekunde, minuta, sata
Borimo za život nečijeg oca, nečijeg brata
Nečije majke, nečije sestre, nečije žene
Gledajući koliko brzo, život može da uvene
A onda sve stane, dođe kraj smene
Došlo je vreme kući da se krene!
Kako ?!?!?!?!
Sa suzom u očima, pognute glave
Koračam do kuće, dok misli me dave
Razmišljam dok drugi idu u izlaske
Dete me još uvek ne zna bez maske!
E tada umor pređe u bes,
Bol u ljutnju, tuga u stres
Kada će ljudi konačno da shvate
Da covid ne daje kredit na rate
On dolazi tiho, a odlazi glasno
Dok vama još uvek to nije baš jasno
Al' bojim se posle će već biti kasno
Jer nažalost virus se ne bori časno
Već podmuklo, mučki, napada s leđa
A onda se šepuri medicinu vređa
Skraćuje prosečni životni vek
I zna da trenutno ne postoji lek.
Stižem do stana, stavljam osmeh na lice
Pa pravac na ribanje da skinem sve klice
Preko maske poljubim dete i ženu
Legnem i čekam narednu smenu.
Ustajem već, jer smeta mi tišina
Čekaju me kovid i zvuci mašina.