"Sve je puklo i otišlo dođavola" Ovako su izgledali POSLEDNJI MINUTI Republike Srpske Krajine

Direktor Dokumentaciono-istraživačkog centra Veritas Savo Štrbac izbegao je pre 23 godine iz Republike Srpske Krajine sa 280.000 naših sunarodnika tokom zločinačke akcije "Oluja".

Štrbac je bio dugogodišnji sekretar Vlade i predsednik Komisije za razmenu zarobljenika i posmrtnih ostataka, a za naš portal se priseća kako je izgledala golgota srpskog stanovništva.

- Došao sam nešto pred ponoć u Knin. Bio sam u svojoj kancelariji i pisao izveštaj sa sastanka u Bihaću za sutradan. Naišao je drugi čovek vojske i moj prijatelj iz gimnazijskih dana pukovnik Kosta Novaković. Vlada se inače nalazila u vojnom objektu. Nalazili smo se u Domu vojske, a odmah pored je bila vojna komanda. Svi smo znali da je nešto u vazduhu. Znali smo da će sutradan krenuti u neku akciju kao i više puta pre toga. Pitao sam svog prijatelja šta se sprema. Odgovorio mi je da vojne procene govore da će nas Hrvati sutra napasti i da je maksimalno što nam se može desiti da nam zauzmu deo teritorije. Potom sam otišao da odmorim. Imao sam u blizini fudbalskog igrališta Dinare iznajmljen stančić - počinje ispovest Štrbac.

Početak zločinačke akcije "Oluja" zatekao ga je na spavanju.

- Ujutru u pet probudile su me eksplozije granata. Čini mi se da sam odskakao od kreveta po metar u vazduh koliko su bile jake te eksplozije. Pogledam kroz prozor i vidim stubove dima koji se dižu kao one pečurke od atomskih bombi. I to na desetine mesta po gradu! Prvo što mi je bilo na pameti jeste da dođem do kancelarije da vidim sa vojskom šta dalje raditi. Trebalo je da vodimo narod u svakom pogledu! Nekoliko dana pre toga smo pukovnik Novaković i ja otišli da tražimo rezervni položaj za vojsku i vladu. Išli smo prema Lapcu i Srbu. Zašto tu? Republika Srpska Krajina je bila uska država. Sa neprijateljske strane mogao si čak da je prebacuješ artiljerijom. Tako da smo računali da je tamo jedino nedostižno hrvatskoj artiljeriji - kaže Štrbac.

Siloviti napad je zatekao civilne i vojne vlasti.

- Trebalo je da odmah organizujem prebacivanje tehnike Vlade. Znalo se ko treba da dođe da bude vozač, koji kamion, kakve veličine, šta da uzimamo, pisaće mašine, kompjutere... Mi smo snimali sednice Vlade, a trebalo je da uzmem i arhive Komisije i Veritasa. Sve to je bilo u mojoj kancelariji. Hrvati su i dalje selektivno udarali po gradu tako da sam jedva pretrčao tih nekoliko stotina metara, jer ne znaš gde će da padne sledeća granata. Zgrada koja se naslanjala na zgradu Vlade je gorela. Novinari su gasili požar da se ne proširi na našu zgradu. Ja uspevam na cik-cak da dođem, ali od mnogih koji su dežurali niko nije mogao da ode kući, ali ni da dođe. Oficiri na visokim položajima su spavali u domu penzionera i nisu mogli da dođu jer su padale granate. Jedino ko se kretao tog dana po gradu su bili Unproforci svojim oklopnim vozilima. Dovozili su doktore kad je već bilo ranjenika na sve strane i više puta navraćali do Doma vojske gde smo se zatekli mi koji smo uspeli da se probijemo i drugi koji su već dežurali.

Štrbac navodi da je osnovni cilj tolikog granatiranja bio da civili počnu da beže.

- Atmosfera je bila mučna! Ne može niko da ode, ali ni da pozove jer su nam srušili relejne stanice. Video sam svojim očima snimak kako NATO avioni ruše na Velebitu relejnu stanicu preko koga smo emitovali radio i televizijski program, ali i preko njega su išle komande. Ti snimci se više nikada nisu pojavili. To su Hrvati u toku tog dana prikazali nekoliko puta i nikad više. Nama su izveštaje uglavnom dostavljali predstavnici međunarodnih organizacija. Tek od njih smo čuli da je cela Krajina napadnuta artiljerijom u isto vreme. Ja sam se čudio odakle toliko cevi na hrvatskoj strani. Tad nismo znali da su akciju isplanirali američki generali iz organizacije MPRI koji su čak kumovali nazivu po ugledu na Pustinjsku oluju iz 1989. godine. Šta je podrazumevala takva taktika? Udar po celoj teritoriji da se napravi panika kako bi se digli civili da naprave kolone i beže. Mi nismo imali profesionalnu vojsku. Naši vojnici su bili domaći ljudi koji su branili liniju fronta ispred svojih kuća i sela. A šta on radi kad vidi da mu padaju granate po kući ili selu? Baca pušku i ide da vidi šta mu je sa decom i roditeljima! Tokom dana naši su se ipak dobro držali.

Prve kolone su formirane već tokom popodneva.

- Oko pet sati popodne imali smo sastanak sa predstavnicima svih međunarodnih organizacija gde smo ih zamolili da utiču na Hrvate da prestanu da tuku po civilima. Već su počele da se formiraju kolone. Video sam kroz prozor da od Drniša već idu kolone. Idu ljudi, a ne znaju kud, jedini put im je ka Lici. Niko ih dakle nije organizovao. Sam narod beži! Niko nije želeo bliski susret sa hrvatskom vojskom zbog sećanja na njihove prethodne akcije. Niko nije želeo da gleda kako mu ubijaju sina ili siluju ćerku! Mi na tom sastanku kažemo da nam trebaju autobusi za civile i gorivo za vozila koja već imamo. Dogovor je bio da se nađemo u osam sati. Vratio sam se u kancelariju. Stakla su već popucala. Oni cijeli dan gađaju, bombardovanje prestane, ali ne znaš na koliko, da li na pola sata ili sat vremena, taman kad misliš da je prestalo iznenada ponovo počnu i to neselektivno! Padale su granate i kod bolnice! U osam sati niko ne dolazi, ni sa srpske strane, ni od Unproforaca. Sve je puklo, sve je otišlo dođavola, svako se snalazio kako zna. Ostao sam sam u kancelariji, nigde nikoga, a kroz prozor vidim da se napravila neprekidna kolona. Posle mi je general Bjelanović, koji je inače bio glavni pozadinac u vojsci RSK, rekao da bi mu mesec dana trebalo da napravi plan evakuacije za 230.000 ljudi. A ovako se narod sam organizovao za dan - kaže Štrbac.

Sistem se kako navodi raspao bukvalno za nekoliko časova.

- Nema ni kamiona koji mi je bio određen da prevezem tehniku na rezervni položaj, nema vozača, nema nikoga, raspao se sistem. Imam nekog službenog "golfa" na raspolaganju. Za razliku od ostalih srećom nije bio pogođen. Mislio sam da sve natrpam u njega. Dajem prednost dokumentima Veritasa, a uzeo sam nešto od arhiva Komisije i neke snimke sednica Vlade. Dole srećem novinara Perića koji me pita jel može sa mnom. Odjednom se pojave još tri novinara! Kako koji ulazi odbacujem deo arhive. Odmah moram ići u Lapac gde mi je rezervni položaj očekujući da će tamo doći ministri. Predsednik Vlade (Milan) Babić je prethodno veče bio u Beogradu na sastanku sa američkim ambasadorom (Piterom) Galbrajtom. Neki ministri su otišli na teren - priseća se Štrbac.

Panika je učinila svoje pa je masovni egzodus krajiških Srba počeo još iste večeri.

- Kolone su već krenule sa svih strana. Treba izići sa traktorima i zapregom! Već su glasnici otišli na teren da se narod iz opština Benkovac, Obrovac, Drniš i Gračac, naravno i Knina, upute ka Lapcu i Srbu na to najbezbednije mesto. Vojska je oko devet sati održala sastanak gde je rečeno da se na terenu snalazi kako ko zna i ume. Naređenje je bilo da se ako treba skrati linija fronta i da se brani i dalje. Na terenu su ljudi međutim već počeli da se povlače. Kad je neko krenuo u kolonu i da hoće više ne može da izađe! Ja sam sa novinarima došao u Lapac. Čekali smo izvesno vremene, ali niko nije dolazio od članova Vlade. Odlučimo da se vratimo u Srb gde je trebalo da bude rezervni položaj vojske. Ali više ne možeš lako doći do Srba.

Drugi dan "Oluje" zatekao ga je u Srbu. Tad je već bilo jasno da je RSK pred padom.

- Stigli smo u Srb oko četiri sata ujutru 5. avgusta. Tamo sam sreo pukovnika Novakovića. Došao je i komandant vojske Mile Mrkšić. A za predsednika (Milana) Martića se pričalo da je izvršio samoubistvo. Odspavali smo sat - dva u "golfu" nakon čega smo se vratili u komandu. Pitamo šta se dešava: "Gotovo je! Pada sve! Neka ide put dalje prema Republici Srpskoj". Novinari i ja se spuštamo ko i svi drugi. A u koloni svega i svačega: volova, konja, zaprega, traktora, neko vuče troje kola za traktorom, kukaju ljudi, deca traže roditelje, roditelji traže decu... Kad smo prešli Martinbrod, na nekoj uzbrdici, ponovo vidim pukovnika Novaković. Peške ide! I on traži svoju porodicu. Ne znam ni kako smo ga strpali u "golfa". Došli smo na prevoj između Grahova i Petrovca. Tamo je bila premeštena komanda vojske Republike Srpske. Tu smo se malo okrepili. Tu se zatekao i (Ratko) Mladić. Naši novinari su odatle poslali izveštaj u svet. Naveče smo krenuli dalje. Stižemo u Bosanki Petrovac. Kompletno veliko petrovačko polje pokriveno je vozilima. Ljudi su tu zastajali. Retko ko je odlazio dalje. Mislili smo da smo dovoljno odmakli. Prodavnice otvorene, prodaje se gorivo, sve je poskupelo petostruko, Srbi Srbima prodaju, nije to lepa scena, nerado o tome pričam i pamtim, ali neće proći ni par dana, a uskoro će i oni u zbeg - priča Štrbac. 

U Petrovcu je Štrbac izabran za vođu kolone. Odlučeno je da zbegovi put nastave ka Banjaluci.

- Još nema predsednika Vlade i ministara pa se nas 15-20 iz vojske i policije i civilne vlasti okupimo da vidimo šta dalje i da izaberemo rukovodstvo koje će privremeno voditi kolonu. Izbor padne na mene. Odluka je bila da idemo ka Banjaluci pa ćemo tamo videti šta dalje. Nemamo šta čekati! Novi samo pristižu. Tokom noći sam sa novinarima stigao u Banjaluku. Tu se ujutru 6. avgusta pojavio i predsednik Babić koji se probio iz Beograda. Pojavilo se i nekoliko ministara. Dočekali su nas predstavnici civilne vlasti. Dobili smo prostorije za Vladu u nekoj zgradi blizu hotela Bosna. Počeo sam da pravim spiskove gde nam se nalaze ljudi. Imali smo telefonske linije. Organizovali smo prihvat u jednoj kasarni na periferiji Banjaluke gde su ljudi dobili nešto za pojesti i gde su mogli da se okupaju i čekaju dalja naređenja. Pukovnik Novaković i ja smo krenuli nazad ka Petrovcu da vidimo šta nam je na cesti. A na cesti svašta: starci umiru u kolonama, neko vozi mrtvoga, neko zakopava nekoga pored puta... Tada doznajemo da su nam 7. avgusta oko jedan sat popodne hrvatski avioni tukli kolonu u mestu Bravsko i da ima desetoro mrtvih - kaže Štrbac.

Priseća se i neprijatnog sastanka sa predstavnicima vlasti u Beogradu.

- Narednog dana su došli i predstavnici Miloševićeve vlasti. Došla je komesar za izbeglice Buba Morina. Oni su nama preneli poruku Beograda: "Recite koliko vam treba hleba, vode, pašteta, koliko majstora da vam poporave kola, samo u Srbiju da ne idete!" Takva je poruka bila! Tad se javio inat. Kad ti neko kaže ne možeš, a mi baš hoćemo. Bez neke komande, kao što su Krajinu napustili bez komande i organizacije, ljudi su masovno počeli odlaziti ka Srbiju. Ko je mogao još prvog dana je otišao u Srbiju, ali većina je zastala u Banjaluci. Kad su videli ovi iz Republike Srpske da ne mogu zaustaviti narod, izašli su nam u susret, pa su nam otvorili neke pumpe da možemo besplatno sipati gorivo. Tu se počeo organizovati prevoz autobusima, vozovima, kamionima i krenulo se.

Uskoro se i kompletna Vlada RSK prebacila u Srbiju.

- Vlada je prešla u Bijeljinu gde smo bili nekoliko dana. Tu se pojavio i Martić. Pokušavali smo ponovo da formiramo vojsku. Bila je ideja da odmah ruknemo prema Hrvatima i oslobodimo Krajinu. Nažalost, toga nije moglo biti, kad je narod već izašao, ljudi su bacali uniforme i puške. Skupilo se nešto malo vojske, nije bilo nikakvih većih jedinica. I mi smo posle nekoliko dana iz Bijeljine organizovano krenuli za Srbiju. Da nismo imali potvrdu da smo članovi Vlade i nas bi uputili na Kosovo. Nisi ti mogao ući u Beograd. Bile su svuda rampe i mogao si ići samo tamo gde te usmeravaju. Otvorili smo Biro Vlade RSK. Tu su ljudi dolazili i prijavljivali nestale, davali smo potvrde ispred Vlade...