ZASTAVA SRBIJE NA KARPATIMA: Planinari iz Plane juče u Rumuniji osvojili tri vrha iznad 2.000 metara
Juče su planinari iz Velike Plane razvili zastavu Srbije na tri planinska vrha na Zapadnim Karpatima, u susednoj Rumuniji. Sva tri su viša od 2.000 metara.
U pohod smo krenuli oko pola osam ujutro, sa raskrsnice puteva ispod planinskog centra Muntele Mik, sa oko 1.200 metara nadmorske visine. Put nas je vodio kroz stoletnu, izuzetno lepu, bukovu i četinarsku šumu. Ne sećam se da sam negde video takva, kao strela prava i do 30 metara visoka, stabla bukve.
Tu i tamo, uz put nas pozdravljaju veverice i detlići. Dok veverice beže u visine krošnji, detlići se i ne obaziru na naše prisustvo, već rudarskom upornošću vrte stabla pod čijom korom su otkrili prisustvo crva.
Mesta u Srbiji sa najsmešnijim nazivima: EVO KAKO SU NASTALA NEKA OD URNEBESNIH IMENA!
MAČVA SE POKLONILA HEROJIMA: Gvozdeni krst za "GVOZDENI PUK" (VIDEO)
Zašto se puca u jabuku i zbog čega je septembar NAJBOLJI za venčanje: Sve o srpskim svadbenim običajima
Posle sat vremena pešačenja šumskim putem stigli smo do malog jezera Cuntu, koje se nalazi na 1.460 metara nadmorske visine. Nakon kraćeg odmora, branja borovnica i obnavljanja rezervi vode sa potoka koji jezerce puni vodom, krenuli smo prema vrhu Carku.
Vreme idealno za pešačenje uz planinu. Sunce greje, duva osrednji vetar, temperatura 11 stepeni. Usput, na planinskim padinama, koje su obrasle jednoličnom oštrom travom i zakržljalim žbunjem borovnice nailazimo na velika stada ovaca. Ljubazni čobani nam otpozdravljaju na srpskom jeziku. Uz svako stado po četiri-pet pasa ovčara.
U grupi ima starijih a i fizički manje spremnih ljudi, pa sa odmorišta na nekih 1.700 metara, dogovaramo da put nastavimo kako ko može. Dok se svi ostali opredeljuju za lakši tempo, Miloš Radoja iz Glamoča i ja se izdvajamo iz grupe i dajemo sebi zadatak da ubrzamo tempo i da ne odmaramo.
I on je planjanski zet. Imao je šest godina kad su njegovi, iz Halapića kod Glamoča, pobegli ispred hrvatske vojske i zaustavili se u Srbiji. Igrom sudbine, u Beogradu je upoznao devojku iz Rakinca kod Velike Plane. Došli su da žive kod njenih. Imaju jedno dete, drugo je na putu. Roditelji su se, bogu hvala, vratili u zavičaj.
Usput pravimo fotografije lepih pejzaža. Levo, prema severu, između grebena kojim se penjemo i susedne planine ugnezdila se duboka kotlina, čije strme strane, bez i jednog drveta, deli brz planinski potok, koji izvire pod samim vrhom planine. Tu i tamo u kotlini vide se katuni, manje kućice za čobane i torovi za ovce. Sve sazidano od kamena, kućice prekrivene kamenim pločama.
Na Carku i njegovih 2190 metara nadmorske visine stižemo pola sata pre podne. Na vrhu planine nalazi se meteorološka stanica. Velika bela, zubom vremena nagrižena, pomalo zapuštena zgrada, ispred koje nas dočekuje čuvar. Raduje se gostima, dodijala mu samoća. Na dobrom srpskom, pita da li imamo cigareta.
Ispred stanice tridesetak metara bukovih drva. Zime su ovde surove. Pokazuje nam na krst u podnožju vrha. Tu su sahranjeni muž i žena. Pošli da osvoje vrh planine, ali naglo pukla mećava i prekinula njihov put. I planinarski i životni. Smrzli su se 100-200 metara nadomak meteorološke stanice. Žena je bila trudna.
Na vrhu planine nam se pridružuju i trener ragbi kluba iz Temišvara i dve njegove saputnice. I dok je uspon na planinu za većinu ogroman napor, njih troje su do vrha stigli lagano trčeći. Bez ikakve opreme i hrane, sa po jednom flašicom vode u rukama.
Razvijamo zastavu Srbije i nazdravljamo sa rakijom koju sam doneo iz Visokih Dečana. Iz okupirane Metohije. Pitam ragbistu, ima li Srba u Temišvaru. Kaže, ima. Prvi komšija mu je Srbin a i u klubu koji trenira ima Srba. Kao potvrdu da mu je naš narod blizak, peva Bajaginu „hajde, beli moj safiru, hajde, čežnjo i nemiru“. Jedna Rumunka traži da je slikam sa srpskom zastavom.
Prelep pogled. Na sve strane nepregledni nizovi planina. Čuvar nam pokazuje vrhove Vršačkih planina, Kopaonika i Stare Planine, koji se naziru na horizontu koji je zamutila omorina. U podnožju stena, 200-300 matara ispod vrha, ugnezdila se dva manja lednička jezerceta.
Nakon prikupljanja cele grupe i kraćeg odmora, uz konzerve piva koje je predsednik planjanskih planinara Nenad Dinčić Koska uspeo da hladne iznese na planinu, delimo se na dve grupe. Oni koji su se previše umorili će nazad a većina će u osvajanje još dva vrha na ovoj prostranoj planini. Koja je kao stvorena za ovčarstvo.
Posle tri četvrti sata pešačenja preko livada, koje su opasle ovce, stižemo na Vaful Caleanu, koji je šest metara viši od vrha Carku. Odatle se oštrim grebenom, u čijem podnožju se sa obe strane nalaze milioni tona kamenja koje je erozija odvalila sa njega, penjemo na Varful Brusturu (2.116). Najniži i za uspon najteži vrh.
Bukvalno, Brustur prekrivaju naslage kamenja, po kojima je vrlo nezgodno hodati. Kao da je neko sa nebesa istresao vreću sa oštrim kamenjem. Uspon na vrh je protekao i tako i tako, ali silazak niz strm odron kamenja, koje se izmiče ispod nogu i otiskuje niz strminu, je za sve bio naporan i rizičan.
Samo što smo savladali taj, čekao nas je ne mnogo lakši zadatak. Da bi se vratili do jezera Cuntu i glavne staze, trebalo je spustiti se u 600-700 metara duboku kotlinu i ispeti se na njenu drugu stranu.
A strane kotline su na pojedinim mestima toliko strme, da ni ovce niz njih ne mogu silaziti pravo, pa su padinu išarale poprečnim putićima. Nigde ni jednog drveta ili makar žbuna. Nailazimo na tri veća stada ovaca, od čijih nasrtljivih pasa čuvara se branimo štapovima, kamenjem i podmićivanjem hranom koju nosimo sa sobom. Zavisno od toga kako je grupa pasa koji nas napadaju raspoložena.
Prizor koji nas je sačekao u dnu kotline je veličanstven. Iznad nas, jedan do drugog, čini se na dohvat ruke, tri vrha viša od 2.000 metara, čije se strane skoro okomito obaraju u kotlinu. Kroz dolinu, čija je nadmorska visina oko 1.200 metara, teče glavni potok u koji se uliva desetak manjih. Šarenilo od kamenja, požutele trave i vode.
Na jednom od tri veća potoka-pritoke dva manja vodopada i nekoliko penušavih slapova. Zbog brzine i udara u stene izgleda kao da je voda bele boje. A voda hladna kao led, ukusnija od najboljeg piva. Oko potoka, s jedne i druge strane, nekoliko oskudnih katuna i dva stada krava. Deluje da nemaju čobana.
Penjemo se uz drugu stranu kanjona i ponovo izbijamo na glavnu stazu. Na njoj se susrećemo sa nekoliko grupa rumunskih planinara, koji se kao i mi vraćaju sa planine. Samo što oni nisu skretali sa glavne staze, lomatali se po kamenjaru Varful Brustura i kanjonu, pa deluju odmornije.
"Lice mu je bilo u vodi, iz usta je izlazila bela pena" Ispovest dečaka koji su spasili Tadiju davljenja u Grčkoj
OVO MNOGI VERNICI NE ZNAJU: Krst je nekada predstavljao nešto sasvim drugo! (VIDEO)
"Neću da umrem, KRSTITE ME" Pre 14 godina Ivkovići su doživeli ČUDO, a sad su progovorili o VASILIJU OSTROŠKOM
Uprkos umoru, Miloš i ja pevamo. Red krajiških, red šumadijskih i pomoravskih pesama. Pokušavamo da u duši pomirimo stari i novi zavičaj. Rumuni očigledno razumeju da smo Srbi, pozdravljaju nas sa osmehom, neki prilaze i da se rukuju.
Oko sedam sati uveče stigli smo do mesta na kojem nas čeka kombi sa kojim smo krenuli na ovaj pohod. Koska iz frižidera „sakrivenog“ u prtljažniku kombija vadi desetak hladnih piva a Dejan Filipović, organizator putovanja, nam saopštava „presek“ današnjeg dana: prepešačili smo oko 28 kilometara, kad se sve sabere savladali uspon od oko 1.700 metara i ispeli se na tri vrha, od kojih je svaki viši od 2.000 metara.
(VIDEO) NEVEROVATAN SNIMAK POKUŠAJA PLJAČKE: Maskirani razbojnik u Kragujevcu nasrnuo na radnicu šrafcigerom, a njena REAKCIJA JE ZA FILM