Zašto niko nije ustao da pomogne devojčici koju je napao manijak, zbog čega okrećemo glavu? (VIDEO)
Kada je M. I. (37) napao 15-godišnju devojčicu u utorak uveče u gradskom prevozu, tramvaj nije bio prazan. Zlostavljanje tinejdžerke, trljanje i pipkanje dogodilo se naočigled putnika koji su skretali poglede.
UHAPŠEN MANIJAK KOJI JE NAPAO DEVOJČICU U TRAMVAJU: Ušao u pekaru, pa uradio BOLESNU stvar!
Tri žene kojima se sve doslovce događalo ispred nosa, bukvalno su okretale glavu. Šta je sprečilo ostale putnike da ustanu i pomognu - puka bezosećajnost, strah ili nešto treće?
"Narod ćuti i gleda umesto torbu da uzme i da ga zvizne po glavi. Tuga u šta se ovaj naš narod pretvorio", žestoko su kritikovane pre svega najbliže saputnice.
- U efektu posmatrača ljudi razmišljaju po pricipu: "Ja bih reagovala, ali vidim da niko drugi ne reaguje." Vrlo često osećaju se loše nakon toga - na primer, ukoliko prođemo pored nekog ko leži, jer vidimo da to rade i drugi, pa posle saznamo da je čovek preminuo. Nisu u pitanju bezosećajni ljudi, u nezgodnim situacijama ljudi deluju trapavo, pogotovu kada se prepadnu, iz straha. Reakcija nije za pohvalu, ali je shvatljiva - kaže psiholog i psihoterapeut Željka Kurjački.
U drugom delu tramvaja, na sminku se vidi i muškarac koji sedi i žena koja se iza njega naginje i proviruje nekoliko puta ne bi li videla šta se događa.
- Da, moguće je i da je neko od posmatrača bio zaista bezosećajan. Žena koja viri, moguće je i da je iz znatiželje. Pa znate za brojne slučajeve vršnjačkog nasilja u kom su druga deca snimala čitav događaj... - priča Kurjački.
Ne možemo ni da osudimo nas kao narod tek tako. Mnogo je ovakvih slučajeva i svuda su. Ona podseća na čuveni slučaj u psihologiji Kiti Đenoveze, devojke sa čijim imenom se najčešće povezuje ovaj efekat. Napad na Đenoveze u Njujorku 1964. godine trajao je 30 minuta. U neposrednoj blizini se nalazilo 38 njenih komšija - i niko od njih nije pozvao policiju sve dok Kiti nije preminula.
- Posmatrači okreću glavu misleći da ukoliko se usprotive da će nasilnik napasti njih. Međutim, i da je fizički jači od tih žena koje su sedele, on bi se kada bi se više njih pobunilo prepao bi se od mase. On verovatno ponavlja nasilje jer on očekuje takvo ponašanje okoline i stalno nailazi na isti odgovor - objašnjava Kurjački.
Međutim, iz ovakvih, nažalost, čestih vesti, jedino što može da prositekne valjano jeste da konačno naučimo da pravilno reagujemo u ovakvim situacijama. Da ustanemo i zauzmemo se za žrtvu, tražimo pomoć, od vozača da zaustavi tramvaj, pozovemo policiju.
- Mislim da smo mnogo osudili žene koje su sedele u tramvaju i nisu reagovale. S jedne strane je jako važno da kao društvo počnemo da reagujemo na ovakve situacije, dok je sa druge, s obzirom na to da su sve to posmatrale tri žene, mogu da zamislim situaciju da su i one ili u detinjstvu, ili u nekom drugom momentu u životu takođe preživele neki do ovakvih napada. Njihova reakcija, odnosno to što je ona izostala, možda je takođe neka vrsta njihovog suočavanja sa sopstvenom seksualnom traumom. Volela bih da u potpunosti kao društvo odgovornost stavimo isključivo na njega. On je taj koji je odgovoran za tu situaciju, a ne žene koje su sedele tu, jer svaka od njih je možda bila jednako uplašena kao i ta devojčica - ističe Sanja Pavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra.
- Posmatrači okreću glavu misleći da ukoliko se usprotive da će nasilnik napasti njih. Međutim, i da je fizički jači od tih žena koje su sedele, on bi se kada bi se više njih pobunilo prepao bi se od mase. On verovatno ponavlja nasilje jer on očekuje takvo ponašanje okoline i stalno nailazi na isti odgovor - objašnjava Kurjački.
Međutim, iz ovakvih, nažalost, čestih vesti, jedino što može da prositekne valjano jeste da konačno naučimo da pravilno reagujemo u ovakvim situacijama. Da ustanemo i zauzmemo se za žrtvu, tražimo pomoć, od vozača da zaustavi tramvaj, pozovemo policiju.
- Mislim da smo mnogo osudili žene koje su sedele u tramvaju i nisu reagovale. S jedne strane je jako važno da kao društvo počnemo da reagujemo na ovakve situacije, dok je sa druge, s obzirom na to da su sve to posmatrale tri žene, mogu da zamislim situaciju da su i one ili u detinjstvu, ili u nekom drugom momentu u životu takođe preživele neki do ovakvih napada. Njihova reakcija, odnosno to što je ona izostala, možda je takođe neka vrsta njihovog suočavanja sa sopstvenom seksualnom traumom. Volela bih da u potpunosti kao društvo odgovornost stavimo isključivo na njega. On je taj koji je odgovoran za tu situaciju, a ne žene koje su sedele tu, jer svaka od njih je možda bila jednako uplašena kao i ta devojčica - ističe Sanja Pavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra.