Horor u Kikindi: Dva deteta pokušala SAMOUBISTVO! OVO je razlog
U nedavna dva slučaja koja su se dogodila u Kikindi i okolini, u vrlo kratkom vremenskom roku, dva maloletna lica pokušala su sebi da oduzmu život. Najpre je petnaestogodišnja devojčica T. S. pokušala da se utopi, tako što je sa obale reke ušla obučena u reku Tisu u Senti.
Devojčicu su primetili lokalni meštani koji su je spasili od namere da se utopi. Nedugo nakon ovog nemilog događaja, petnaestogodišnji dečak M. N. skočio je sa vrha devetospratnice u Kikindi na krov automobila. Prema izjavama njegove porodice, dečaka su mučili ljubavni problemi, pa je zbog neuzvraćene ljubavi želeo sebi da oduzme život.
Pročitajte i:
Uzrok ovakvom ponašanju treba tražiti u čitavom korpusu različitih razvojnih problema - mišljenja je psiholog Miljana Kitanović. Na mlade deluju ogromne količine informacija, različitih vrsta i sadržaja. Društvo je u raspadu, porodica u krizi, u većini slučajeva, neraspoloženi i prezauzeti roditelji boreći se da reše egzistencijalne probleme, nemaju dovoljno vremena da se posvete deci.
- Samoubistvo kao izraz autoagresije ili samouništenja, koje ima za cilj oduzimanje vlastitog života ne može da se posmatra kao trenutni događaj, već kao proces koji traje i ima svoju dinamiku. Ne postoji jedinstven stav nauke na koji način bi se moglo definisati samoubistvo i samoubilačko ponašanje.
- Faktori rizika su brojni - ekonomska deprivacija, poremećeno porodično funkcionisanje, depresivni poremećaj, socijalna izolacija, osećanje beznadežnosti, agresivnost, impulsivnost, nedostatak socijalne podrške, osećaj izolacije, stigma koja prati pokušaje traženja pomoći, gubici značajnih osoba, iskustva trauma i zlostavljanja, postojanje mentalnog poremećaja, somatskih bolesti, zlouotreba psihoaktivnih supstanci, alkohola, pol, starost i drugo - objašnjava Kitanović.
Postoje suicidna ponašanja koja obuhvataju razmišljanje o samoubistvu. Kod parasuicidalnih ponašanja (samopovređivanje, osećanje krivice, samokažnjavanje), u početku dolazi do insuficijencije i sužavanja, pada vitalnih funkcija, pojavljuje se afektivni depresivni ton, dolazi do redukcije socijalnih kontakata kada osoba život doživljava kao ugrožavajući imajući osećanje teskobe, osećanja manje vrednosti, usamljenosti. Nakon toga dolazi do kumulacije agresije uskled nemoći da se nešto promeni.
Kako objašnjava profesorka Kitanović, osoba nije sposobna da kontroliše svoju agresiju zbog slabih odbrambenih mehanizama, osećanja krivice i nemoći, te je oslobađa putem različitih autoagresivnih radnji – beskstvo u nerealno, maštanje o samoubistvu, a zatim nastupa i psihička anestezija u kojoj dolazi do psihogene disocijacije ličnosti, osobe sklone suicidu. Ovde je jasno da se kod osobe prepliće uvek težnja za smrću i apel za pomoć upućen neposrednoj socijalnoj sredini.
Pokušaj samoubistva kao aktivnost, koja ima za cilj oduzimanje sopstvenog života, a koje se ne završava smrću, može biti ekstremna reakcija na subjektivni doživljaj zanemarivanja, neshvaćenosti, nerazumevanja i odbacivanja od strane okoline.
Takođe, može biti transferna repeticija ranijih trauma, jer osoba koja pokuša da se ubije, verovatno je u nekom ranijem odnosu takođe doživelja neprihvatanje i odbacivanje.