LJUBA ZEMUNAC ILI MARAŠ? Rodonačelnik brzog načina života opasnih momaka sa asfalta (FOTO)
"Ne može da nas bude dvojica najjačih u gradu", čuvena je rečenica Magaša iz Zemuna
Rođen je 1948. godine. Dobio je klasično komunističko ime za taj period, Ljubomir. Ljuba Magaš je bio nizak rastom, ali govorili su mu da je širok koliko je i visok. Lep, naočit momak, prirodne snage.
"LUDILO" U NAJAVI - Čak pet derbija za vikend, među njima i okršaj "Večitih"
CARINICI IZNENAĐENI ONIM ŠTO SU NAŠLI KOD PARA NA GRANICI SA SRBIJOM: Još više ih zaprepastila izjava devojke
ZAPLENJENA OGROMNA KOLIČINA HEROINA: Rasturene dve grupe dilera, prodavali drogu u Beogradu, Nišu i Pirotu (FOTO)
Nakon osmogodišnje škole Ljubomir upisuje Školu učenika u privredi, auto-limarski zanat. Stari majstori sećali su Ljubomira da je dolazio na praksu u IMT-ov pogon u Dobanovcima, ali za fabriku se nije mnogo zanimao – opila ga je ulica. Počeo je da trenira boks i rvanje. Bio je mnogo snažan u ramenima. Mogao je na rukama da hoda kilometrima.
Poznato je bilo da je prelazio Brankov most na rukama, gde su se održavale tuče između beogradskih naselja. Već sa 16 godina postao je poznat u Beogradu. Izašao je na crtu Aci, poznatom mandovu i dobio ga na ferci. Tako je počela jedna od najlegendarnijih priča sa asfalta, koja je oblikovala generacije i generacije.
Tokom 1965. policija ga je hvatala zbog grebanja automobila, pretnji plastičnim pištoljem i tuča.
Otkad je sveta i veka zna se ko je najjači mladić u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izađe.
- Kud ćeš ti, Ljubomire? - pita majka.
- Na Karaburmu! - kaže Ljuba.
- Šta ćeš na Karaburmi? - opet će ona.
Ide, kaže, jer je tamo ostao još neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjaci na Karaburmi, pa da se vidi ko je jači. Pa ti nisi normalan, kažem mu. A moram, kaže, ili ce biti on najjači u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Već tada je, mislim, bio taj o kojem se pričalo, govorila je majka Rosa Ćurčić.
- Ne može da nas bude dvojca najjačih - čuvena je njegova rečenica.
Posle nekih sitnih krivičnih dela, krađa automobila i krađa, došlo je to prelomno. Tuča na Tehnološkom fakultetu, Ljuba prebio studenta Vladimira Vučkovića. U strahu od policije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.
Kad se vratio, sluzio je vojsku u Ohridu. Već je imao nadimak Ljuba Zemunac, a bio je poznat i kao bokser beogradskog "Radnickog", poluteškaš. "Radnički" je izrodio mnoge sjajne boksere, iz više generacija.
Kao borca ga je oblikovao Miroslav Čitaković, poznat kao Čita ili Ćira. Čuveni trener, koji je spremao i specijalce. Trenirao je posle i Kneleta i Kristijana Golubovića.
Još 1967. godine osuđen je zbog silovanja. Na teret mu je stavljeno da je sa Radetom Ćaldovićem Ćentom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osuđen je na 32 meseca zatvora i robiju je odležao u Sremskoj Mitrovici.
Ring mu nije bio dovoljan. Nasilje je bilo njegova svakodnevica, ali kako mu je zakon bio za petama, tih sedamdesetih pobegao je u Milano. Tamo je okupio družinu izrednika sa kojim je pljačkao radnje i banke. Surovošću oružanih prepada zapao je za oko policijama Italije i Austrije, pa je proteran u Nemačku.
Preselio se u Frankfurtu, gradu sa mnogo Jugoslovena na privremenom radu. Centar njihovog okupljanja je bila kafana "Džuboks Džambo Džet". Kafanu "Baj Ivo" je demolirao kad mu je gazda rekao da više ne dolazi. Ljuba je radio kao izbacivač u diskoteci "Kupe". Nakon toga prelazi da radi u diskoteku "Cug" takođe kao izbacivač.
Frankfurtska policija evidentirala ga je kao izvesnog Tomislava Špadijera koji predvodi grupu lica specijalizovanih za teške krađe i druga krivična dela. Sredinom juna 1974. uhapšen je pod sumnjom da je na području Frankfurta vršio iznude, pretnje i da je povredio jedno lice. Magaš je maja 1975. godine ponovo uhapsen u Frankfurtu zbog falsifikovanja isprava i krađa. I ovog puta je koristio lažne isprave, ali na ime Duško Huđec.
Kad su ga iz Frankfurta slali avionom u Jugoslaviju, ceo aerodrom je bio zatvoren. Tako su mu stegli lisice da je petnaest dana posle toga, kad su mi dopustili da ga vidim, još imao modrice oko zglobova. U Frankfurt su otišla samo dva policajca po njega, a Nemci su ih pitali da li su normalni pošto ih nema više. Tad su ga vodili u Crnu Goru. Ceo aerodrom je bio ispražnjen, jer se, navodno, pronela vest da će Ljubu da kidnapuju na aerodromu. A moj Ljuba, kad padne u zatvor, niko se nije setio ni pola dinara da donese za paket, a kamoli da ga kidnapuje. U stvari, spremali su se Crnogorci da ga likvidiraju, tvrdila je Ljubina majka Rosa Ćurčić.
Robijao je u Jugoslaviji, pa se vratio u Nemčku. Opet taj Frankfurt. Ekstradicija je ponovo izvršena avionom, 20. februara 1981. godine i Magaš je priveden u pritvor Okružnog suda u Titogradu. Prvostepenom presudom osudjen je na pet godina zatvora zbog silovanja. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i naložio Okružnom sudu da održi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magaš je pušten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode.
U Frankfurtu se pričalo da je Vuković došao da skine sa trona Ljubomira Magaša. Na Vukovića je, prethodno, pucao Ljubin prijatelj Cane kada je ovaj krenuo da razgovara sa Ljubom povodom nekih nesuglasica. Nakon što ga je Cane ranio, Goran Vuković je uspeo da pobegne uz pomoć svog prijatelja Borisa Petkova.
Otada, bilo je pitanje da li će se Vuković povući ili ići na osvetu. Ozbiljan kriminalni analitičar može pretpostaviti i da je neko možda iskoristio taj sukob i inspirisao Vukovića da liši života Ljubu Zemunca kako bi ga sklonio iz kriminalnog miljea, jer je Vuković za to ubistvo ležao u nemačkom zatvoru relativno kratko, pet godina.
Sudbina ili ne ispred suda u Frankfurtu sreli su se Goran Vuković i Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac. Bio je to utorak, 10. novembar 1986.
- Morao si ili da ga ubiješ ili da mu priznaš da je jači! Ja sam bio samo malo ponosit, ništa više. Sa Ljubom sam bio dobar, nije bilo nikada konflikta. Uvek mi je bilo drago kad bismo se sreli. Dok je bio u zatvoru, čak sam trčao da mu nađem svedoke - priča Vuković i dodaje da su na njega iznenada pucali Ljuba Zemunac i Cane, te je jedva ostao živ.
- Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Nikada nisam saznao šta sam im se zamerio - govorio je Vuković Majmun.
- Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, jer se od njega nisam nikada odvajao. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: "Šta hoćeš?" Planuo je: "Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!" Nisam ga se nimalo bojao: "Misliš da neću da ti se osvetim" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi - rekao je on.
Još uvek nije jasno kako je Vuković uneo pištolj u sud, pored tolikog obezbeđenja i kako mu je dozvoljeno da dođe uopšte u kontakt sa dobro čuvanim Ljubom. Postoje indicije da je nemačka tajna služba organizovala scenario, pa da Vuković ležao samo 5 kratkih godina za ovo. Isto tako Ljuba je nakon upucavanja nastavio da nasrće na ubicu tolikom snagom da 6 policajaca nije moglo da ga odvoji. Hitnoj pomoći nije dozvoljeno da priđe ranjeniku, koji je iskrvario. Slučajnost ili ne, previše je čudnih okolnosti oko ovog bizarnog događaja.
Ljuba je u trenutku smrti imao 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mlađi Vuković je bio istog jutra na sudu zbog provala. Sreli su se na stepeništu. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magaš je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici. Pola beogradskog podzemlja je htelo da se osveti za ovo mučko ubistvo.
- Vidi, ubi me ova pička - su poslednje reči Ljube Zemunca.
Ljuba je sahranjen na Zemuskom groblju gde mu je podignut spomenik u njegovoj prirodnoj veličini. To je bila jedna od najvećih sahrana u istoriji Beograda. Legenda kaže da "čeličenje" glavom u rukavicu na spomeniku Ljube Zemunca garantuje da ćete postati opasan momak sa asfalta. O Ljubi su pisane priče, pričane legende, čak su pisane i pesme. Ostaće upamćen kao rodonačlnik jednog načina života, koji će se primiti devedesetih godina u SRJ.