POTRESNE REČI MAJKE DEVOJČICE UBIJENE U RIBNIKARU: Ovako sam saznala da mi je ćerka mrtva
Šest i po meseci nakon nezapamćenog masakra.
Nina Kobiljski čiju je ćerku 3. maja u OŠ "Vladislav Ribnikar" na Vračaru usmrtio dečak ubica svedočila je danas u parničnom postupku koje su porodice žrtava dečaka ubice pokrenule protiv njegovih roditelja.
TEŠKA PLJAČKA KOD UŠĆA: Od žene ukrao dva mobilna telefona - EVO KAKO JE ZAVRŠIO!
HOROR NA LINIJI 17: Dodirivao maloletnika u autobusu naočigled svih, policija odmah reagovala
Današnje suđenje završeno je svedočenjem Nine Kobiljski koja je istakla da emocije u njoj osam meseci kuljaju i da nema s kim da ih podeli i da joj je važno da kaže ono što joj je na duši.
- Ema je bila naša treća sreća. Imala sam dve neuspele trudnoće. Dobili smo je uz ozbiljne terapije. Prevremeno je rođena, nije samostalno disala, imala je upalu pluća, gledali su da li postoji izliv krvi na mozak. Brinuli smo da li će da preživi, da li će moći sama da jede, da se razvija, strepnje su bile jake. Ona je veliki borac i sve je pobedila. Bog ju je sačuvao. Rođena je jer je trebala ovom svetu. Govorila sam joj je da je ona moj dar od Boga i neostvareni san - ispričala je majka.
Kako je rekla, molila se da dobije ćerku, i dobila je Emu kojoj je kako kaže stalno govorila da je baš nju želela, a onda je dobila i drugo dete.
- Nisam znala da li sam nezahvalna ako želim još jedno dete. Nisam htela da Ema bude sama. Prošla sam istu terapiju, isti inkubator. Bog je bio milostiv, otpočeli smo sreću u četvoro. Do 3. maja smo živeli život ispunjen ljubavlju i zajedništvom. Ema je rasla uz sestru, roditelje, rodbinu, prijatelje, kumove. Kad god bi videla da se neko grli, trčala je da ih i ona zagrli. Kao da je grlila ljubav koju vidi ispred sebe - kazala je Nina i objasnila:
- Iako je prošla brojne zdravstvene izazove, izrasla je u zdravu devojčicu, visoku 180 centimetara. Uspela je da pobedi sve i da prevaziđe svaki izazov koji se našao pred njom.
Neutešna majka kazala je da je ćerka sa svojih 13 godina naučila da voli, da oprosti, da se ispravi kada pogreši, da pomaže, da bude dobra unuka i prijatelj, predivna sestra.
- Bilo nam je važno da prenesemo deci svoje životne postulate i videli smo da su ih usvojile. Govorila sam joj da život nije prisila, da sama bira svoje želje, okruženje, prijatelje, poziv. Mi nismo tu da je kontrolišemo, već da je usmeravamo. Govorila sam joj da je ona ta koja slobodnom voljom bira šta radi, misli, kako se vlada, ponaša - objasnila je Nina.
Kako je objasnila ona je bila ponosna što je njena ćerka naučila da bude odgovorna, a to je uvidela na putovanju na kom su bile zajedno dva dana pre masakra.
- Zahvalna sam Bogu za ta dva dana i stalno im se vraćam. Desilo se sve što je trebalo da se desi u njenih 13 godina. Nije uskraćena za emociju, toplu reč, zagrljaj. Ne osećam da sam mogla više od toga. Dragan nije imao taj 1. i 2. maj. Ja sam ih imala, ali nije dovoljno, nije mi lakše nego njemu. Dan pred povratak sa raspusta u školu Ema je prvi put isfenirala kosu, jer se spremala za slikanje u školi. Bila je presrćena. Rekla mi je: "Ti ćeš mene sada stalno ovako da feniraš" - prisetila se njena majka.
Nina Kobiljski se prisetila i tog kobnog 3. maja i kako je nejna ćerka otišla u školu.
- Tog 3. maja sam ustala u sedam sati. Ema me je dočekala spremna, u omiljenoj majici koju sam joj tog aprila donela sa puta. Stavila je maskaru, sjaj za usta, korektor. Ustala je u pola sedam kako bi prva zauzela kupatilo da bi se spremila za slikanje koje je jedva čekala. Spakovala je sjaj i četku za kosu koju je nastavnik geografije kasnije tog dana prinašao pored njene klupe. Otišla je, ali se vratila jer je zaboravila kartone za tehničko - ispričala je neutešna majka.
Nina je, kako je ispričala, krenula na posao u Pančevo, kada je u 8.48 sati dobila poziv da se u OŠ "Vladislav Ribnikar" dogodila pucnjava.
- Mama Emine najbolje drugarice me je zvala da me pita da li se Ema javljala, rekla je da je bila pucnjava u školi, da trči tamo. Nekontrolisano sam se tresla. Na Pančevačkom putu sam naišla na policijsku kontrolu. Stala sam ispred njih i počela da trubim da dođu do mene, nisam mogla da izađem iz auta. Zamolila sam policajca da preko motorole pita da li je bila pucnjava u školi - dodala je.
Policajac joj je, kako je izjavila, rekao da je ranjen čuvar škole, ali da su sva deca dobro, a ona se nekako sabrala i krenula prema školi usput pozivajući roditelje druge dece moleći ih idu i ispred škole i čekaju njene ćerke.
- Kada sam došla ispred škole, sva sam se tresla, nisam mogla da se smirim ti je bilo instinktivno. Satima smo čekali, tražili odgovore, šetali po bolnicama ali ništa nismo saznali. U jednom momentu, sam otišla u policijsku stanicu gde sam videla oca jedne devojčice, pitala sam ga šta mu je, a on mi je rekao "pa kako ne znaš, ćerka mi je ubijena". Čekala sam da me prozovu, jer je takva bila procedura, ali opet nisam bila svesna svega. Popela sam se ne znam kako na drugui sprat, prozvali su me i tada mi je inspektor rekao "žao nam je...", tada sam pustila krik, krik koji je sve vreme bio u meni, izašao je napolje - priseća se Nina i dodaje:
- Pozvala sam muža i majku i rekla "Ema je poginula!", mojoj mami sam javila, a onda sam videla sve roditelje i grlili smo se, istu tugu smo delili. Nakon toga, ja sam se samo probudila u kolima Hitne pomoći. Muž je pao ispred apartmana, majka ispred škole, padali smo svi....kada sam se vratila u stan, bilo je puno ljudi, legla sam u Emin krevet, tu sam plakala i mirisala njen jastuk, zagrlila njenu pidžamu - napuklim glasom ispričala je Nina.
Kako je objasnila identifikacija i sahrana, bili su novi udarci za porodicu.
- Krenuli smo u Sudsku medicinu i tamo sreli majku od jednog igrača, moj muž mu je bio trener. Bilo nam je lakše jer znamo nekoga tu, prepoznali smo telo, a potom zakazali sahranu. Na Centralnom groblju moji roditelji imaju grobna mesta, hteli smo tu da je sahranimo, ali nije bilo moguće. Zvali su nas sa groblja nakon 15 minuta i rekli da biramo grobno mesto, i tako smo odabrali jedno - priča majka.
Kako je majka izjavila pred sudom, nije detetu ispunjavala sve želje.
- Tražila mu je neku garderobu i patike, nisam želela da joj kupim, jer sam je ulila da materijale stvari nisu bitne. Ali tada, sam odlučila da je sahranim u tim stvarima koje je želela. Otišli smo u radnju i kupili sve te stvari, koje je ona želela - ispričala je Nina Kobiljski.