SINE MOJ, LEPOTO MOJA... Sahranjen dečak na kog je pao nadgrobni spomenik, majka se onesvestila od bola

Darka Bajramovića (12), koga je juče usmrtio nadgrobni spomenik na Špitaljskom groblju u Leskovcu, ispratilo je do večne kuće na Svetoilijskom groblju nekoliko stotina ljudi u koloni koju ju predvodila njegova majka Anika.

Obeznanjena od bola, pritiskala je na grudima uramljenu sliku svog sina. Dok su se iz mase čuli leleci i naricanja, Anika je rukom gladila sliku svog deteta i samo ponavljala: "Sine, sine moj, lepoto moja, dušo moja".

Malo dalje otac Zvonko stajao je bez reči, bez suza, okamenjen. Prijatelji i rođaci pričaju da su se oboje nekoliko puta onesvešćivali i da su pod sedativima.

- Anika je iz Vojvodine, gde je radila za nadnicu, stigla sinoć. Doveli su je neki ljudi sa autobuske stanice poluonesvešćenu. A Zvonko je sve vreme bio sa drugim sinom Ivanom, koga je morao da smiruje jer je i on bio svedok tragedije - pričaju komšije Barjamovića.

Niko pouzdano ne zna kako se tragedija, u kojoj je dečaku odvaljeni nadgrobni spomenik od preko 100 kilograma smrskao glavu, dogodla. Portparol PU Leskovac Boban Zdravković kaže da je "dete stradalo usled pada spomenika", dok radnica na groblju tvrdi da se dečak navodno popeo na spomenik i pao zajedno s njim.

Međutim, rođaci koji su razgovarali sa Darkovim bratom pričaju da je nesrećni mališan ramenom zakačio spomenik, koji se potom obrušio na njegovu glavu.

Reč je, inače, o starom groblju i starim spomenicima, gde se više niko ne sahranjuje zbog nedostatka prostora, a na fotografijama vidi se da spomenik nije metalnim šipkama bio povezan sa postoljem.

- Darko, njegov brat i još dvojica dečaka su se kroz groblje vraćali sa fudbalskog igrališta. Uvek se oni tu muvaju oko spomenika i traže bombone koje ljudi ostavljaju. Darko je ramenom zakačio spomenik i odjednom se našao ispod njega. Tada su deca počela da vrište. Jedan od drugova je pokušao da ga izvuče i tom prilikom povredio ruku. Ja sam kasnije prao krv sa groblja i pokušao da podignem ploču, ali nisam uspeo, jer je teška više od 100 kilograma - priča sredovečan čovek.

Darko i njegov brat Ivan su blizanci, usvojeni iz Doma za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu. Anika i Zvonko, koji žive u leskovačkom kvartu Podvorce, godinama nisu imali decu, pa su se odlučili na usvajanje.

- Bili su stari godinu dana kada su ih doveli u svoju kuću. Njihovi novi roditelji su se tresli nad njima. Deca su bila najlepše obučena, nikada zamazana, nikada gladna. Iako su bili vrlo nestašni, Zvonko i Anika na njih nikada nisu ruku podigli, a dečaci su nekako bili miljenici celog naselja. Svi smo ih voleli - pričaju okupljene komšije oko iskopane rake, dok se čeka tužna povorka.

Kuća Barjamovića spolja je nedovršena, ali unutra udobno uređena. U sobama igračke za dečake, ispred dva bicikla.

Zvonko je zaposlen na otpadu, a Anika je povremeno odlazila u Vojvodinu da zaradom na sezonskim poslovima dopuni kućni budžet. Za to vreme brigu o dečacima vodili su Zvonko i njegova majka Stana.

Tuga u Medveđi: Preminuo dečak koji je upao u reku, uzaludni napori lekara

- Sve je odlično funkcionisalo. Dečaci su su išli u školu "Vožd Karađorđe" i bili dobri đaci. Jedino nam se nije svidelo što su se sa drugom decom muvali po obližnjem groblju. I roditelji su ih zbog toga grdili, ali od sudbine se ne može pobeći – uverena je komšinica Emina.