Spavala sa bubašvabama, hranili je splačinama: Sara otkrila kroz šta je prošla u crnogorskom zatvoru
Crnogorci su me tokom boravka u zatvoru terali da na silu pijem lekove za smirenje, sve vreme sam se osećala kao da sam drogirana, kaže u ispovesti za Informer Beograđanka Sara Vidak (20)! Devojka koja je 23 dana bila pritvorena u ozloglašenom Spužu kraj Podgorice zbog optužbi da je 14. avgusta u Kotoru napala sudiju Jelenu Stanišić otkriva da je u ćeliji spavala sa bubašvabama i da su je hranili splačinama.
Pošto je u sredu presudom crnogorskog prekog suda osuđena na četiri meseca zatvora, Sara je puštena da se brani sa slobode, pa se juče rano ujutru sa roditeljima vratila u Beograd, gde sprema žalbu.
Pročitajte i:
Sara kaže da je boravak u podgoričkom zatvoru Spuž gori od bilo čega što je mogla i da zamisli.
- Nisam mogla ni da pretpostavim da postoji tako strašno mesto kao što je Spuž. Prvog dana kada sam došla susrela sam se sa jezivom rutinom koju tamo primenjuju. Svakoga dana su nas primoravali da pijemo lekove za smirenje kao što su bensedin i lorazepam, iako to nismo želeli. Pokušala sam da objasnim da meni treba terapija za moje zdravstvene probleme, a ne tablete za smirenje, ali niko nije želeo da me sasluša. Posle tih lekova osećala sam se ošamućeno, kao da nisam sva svoja. Da bih vam opisala koliko je to strašno bilo, reći ću vam da mi je majka kad me je videla kroz suze rekla: "Srećo, ti izgledaš kao da si drogirana." Tek treba da uradim analize da vidim kolike je sve to posledice ostavilo po moje zdravlje - priča sagovornica.
Prema njenim rečima, ćelije Spuža izgledaju kao u najgorim afričkim ili južnoameričkim zatvorima.
- Najviše mi je smetala nehigijena, jer je sve užasno prljavo. Nije nimalo prijatno kada spavate u ćeliji po kojoj gamižu raznorazne bube. Pokušavate da zaspite, a osetite da vam nešto mili po telu. Uz to, hrana je izuzetno loša. Nikada nisam bila izbirljiva i jedem sve, ali ono što sam tamo dobijala je bilo zaista nejestivo i za životinje, a kamoli za ljude. Zbog toga sam gladovala, dešavalo se da danima ništa ne pojedem, iako sam znala da će to biti pogubno po moje zdravlje. Nakon bolesti koju sam imala lekari su mi strogo preporučili da moram svakodnevno da jedem voće i povrće. Živela sam za dan kada su nas puštali u menzu, gde možete nešto da kupite i pojedete. Istina je da ni tamo ne prodaju baš zdravu hranu, ali sam barem mogla da uzmem nešto što može da se jede - priseća se Sara.
Žrtva crnogorskog pravosuđa priznaje da su joj cimerke iz ćelije mnogo pomogle da izdrži 23 dana pakla, iako su mnoge od njih osuđene za najmonstruoznije zločine.
- Moram da budem fer i da kažem da su zatvorski čuvari i moje cimerke iz ćelije zaista bili dobri prema meni i pomogli mi da izdržim u onom paklu. Kada se nađu u velikom životnom problemu, ljudi se neverovatno zbliže. Ipak, problem je što u zatvoru, hteli ne hteli, morate svakodnevno da slušate o tragičnim životnim sudbinama ljudi sa kojima delite ćeliju i da se upoznajete sa razlozima zbog kojih su oni tamo. To vas užasno rastuži i osećate se još gore - tvrdi Sara.
Naša sagovornica priznaje i da je boravak u zatvoru ostavio strašne psihičke posledice. Događa joj se da naprasno brizne u plač ili da pomisli da je sve san i da će se opet probuditi u zatvoru.
- Ovo kroz šta sam prošla je strašno i traumatično iskustvo, ožiljci će mi ostati celoga života. Raspoloženje mi se naglo menja, dešava mi se da pričam nešto i samo odjednom briznem u plač. Takođe, imam osećaj da je sve samo san i plašim se da se ne probudim opet u zatvoru. Planiram da krenem kod psihologa kako bih sve ovo prevazišla i pokušala da vodim koliko-toliko normalan život - iskrena je ova nesrećna devojka.