Da li je uhapšeni radnik "Krušika" uzbunjivač ili ŠPIJUN?!

Javnost je poslednjih dana potresla informacija o tome da je uhapšeni radnik fabrike namenske industrije "Krušik" u Valjevu. Pojedini mediji i lideri Saveza za Srbiju na čelu sa Draganom Đilasom pokušali su da izmanpulišu javnost da je uhapšeni uzbunjivač koga maltretiraju u zatvoru. Ipak, istina koja se krije iza ove priče je drugačija, i uhapšeni nikako nije ni srpski Snouden, niti srpski Asanž.

Postoji više razloga zbog kojih radnik "Krušika" nije uzbunjivač, već ima opravdane sumnje da je on samo špijun koji radi protiv interesa svoje države i naroda.

Naime, A.O. je uhapšen pod sumnjom se da je u poslednjih pet godina nezakonito prikupljao i iznosio iz fabrike dokumenta koja su nosila oznaku poverljivo, strogo poverljivo i vojna tajna. Informacije koje je iznosio iz firme odavao je strancima.

Prema zakonu postoje tri vrste uzbunjivača, odnosno uzbunjivanja – unutrašnje uzbunjivanje odnosno unutar firme, spoljašnje uzbunjivanje odnosno kod nadležnog organa i uzbunjivanje javnosti. Uhapšeni radnik Krušika, opredelio se da podatke koji su tajni ne podeli sa nadležnim organima niti sa domaćom javnošću, već ih je odao strancima. To je prvi i osnovni razlog koji navodi na sumnju da on nije uzbunjivač, već jednostavno špijun.

Uhapšeni A.O, inače dugogodišnji radnik fabrike, bio je revoltiran smenom svoje majke sa mesta direktora i, kako je naveo pred istražnim organima, tada su počeli njegovi problemi, odnosno sukob sa rukovodstvom ove fabrike.

Upravo ova činjenica je još jedan razlog zbog kog A.O. nije i ne može biti uzbunjivač jer uzbunjivač ne sme da ima bilo kakvu ličnu korist koje mu širenje informacija može doneti.

Uhapšeni koga je opozicija htela da predstavi kao uzbunjivača i kao žrtvu, imao je lične razloge zbog kojih je odavao podatke firme u kojoj je radio.

Kako je i sam ispričao od 2014. je prikupljao dokumentaciju o poslovanju, počev od nabavki preko ugovora o prodaji sa na desetine preduzeća, a iskoristio je i nepažnju kolega da bi im ukrao šifru za ona dokumenta kojima nije imao pristup. U njegovim računarima i na USB-ovima je pronađena obimna dokumentacija koja se veštači, a utvrđuje se i u čijim sve rukama su završili poverljivi papiri o poslovanju ovog državnog preduzeća.

Dakle da bi neko bio uzbunjivač mora pre svega da uzbunjivanje radi iz opšte koristi, a ne lične kao u slučaju uhapšenog radnika Krušika. Takođe, uzbunjivanje se kao što smo već naveli vrši nadležnim institucijama ili domaćoj javnosti, a u slučaju uhapšenog A.O. te tačke nisu ispunjene. On je umesto da alarmira domaću javnost ili nadležne organe, alarmirao strance i na taj način stavio sebe u poziciju špijuna umesto uzbunjivača.

Ako ste i na trenutak pomislili da špijun iz fabrike "Krušik" ima bilo kakve sičnosti sa Edvardom Snoudenom ili Džulijanom Asanžom samo se prisetite činjenice da su njih dvojica odali javnosti, pod punim imenom i prezimenom tajne, ne da bi uništili i klevetali preduzeće u kojem rade, već da bi sprečili iskorišćavanje ličnih podataka svih ljudi u svetu.

Snouden i Asanž nisu imali majku zbog koje su to radili, već su radili za dobrobit građana ne samo njihove zemlje već za dobrobit građana celog sveta.

S druge strane radnik namenske industrije "Krušik" odavao je tajne vojne industrije i to strancima, a povrh svega bio je izrevoltiran zbog ličnog iskustva. Zbog toga postoje osnove da je on špijun, a ne uzbunjivač.

Špijunaža i odavanje poverljivih podataka stranim državama kažnjivo je u svim delovima sveta, od Rusije do Amerike. Osobe osumnjičene za špijunažu stavljaju se pod posebne mere i ispituju se na različite načine. Takođe, kazne za špijunažu su vrlo stroge, pa tako često špijuni završe tako što "misteriozno" nestanu ili budu osuđeni čak i na smrtnu kaznu.

S druge strane, uhapšeni radnik fabrike Krušik koji je takođe špijun smešten je u pritvor gde nije maltretiran ni fizički ni psihički što se između ostalog naveo i njegov advokat.