PRIČE IZ BEOGRADSKE ZATVORSKE BOLNICE: "Kad sam ubio, moja duša se oslobodila"
“Dugo sam osećao da me boli duša. Pritiskalo me je u grudima, bolelo, gušilo. Tražio sam pomoć, ali nigde nisam našao razumevanje i izlečenje. I onda, kad sam uradio to što jesam, kad sam ubio, moja duša se oslobodila”, započeo je 32-godišnji P.I. svoju priču.
Ovaj muškarac se već 7 godina i dva meseca sedam godina i dva meseca nalazi na Odeljenju psihijatrije u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu. Dok priča staloženim i smirenim glasom, izbegava da otvoreno kaže na koga je to, u trenutku pomračenja svesti, podigao ruku.
“Tužna je to priča. Ubio sam člana najuže porodice. I kad sam to uradio, više me ništa nije gušilo i počeo sam normalno da dišem”, kaže ovaj mladić kome je sud odredio meru obaveznog psihijatrijskog lečenja. Njegove tegobe nisu na vreme prepoznate i nije lečen, što je prouzrokovalo sve ono što se kasnije desilo.
“Išao sam kod psihijatra, čak tri puta. Odlazio sam i sam i sa majkom. Međutim, doktor nije prepoznao moju bolest, nije znao da vidi da me duša boli. Išao sam i kod vidovnjaka. On mi je rekao da to što me steže u grudima, ne da mi da dišem. Rekao je da je to grč kojeg ću se jednom osloboditi. I jesam. Sad normalno dišem, ništa me ne steže i ne boli”, objasnio je P.I. za Novosti.
Specijalna zatvorska bolnica u Bačvanskoj ulici u Beogradu jedina je ovog tipa na Balkanu. Nalazi se u istoj zgradi gde je smešten Okružni zatvor, poznatiji kao Centralni zatvor i postoji od 1969. godine. U ustanovi trenutno ima oko 450 pacijenata, od kojih deset odsto čine žene, koje su odvojene od muškaraca.
On smatra da se bliži dan njegovog dugogodišnjeg lečenja i izlečenja.
“Znam da je bolest uradila sve ovo od mene, kao i 'otrovna' marihuana, koja je ko zna šta proizvela u meni. Međutim, mislim da sam sad ozdravio i da više nema potrebe za mojom daljom terapijom i ostajanjem ovde, u bolnici. Voleo bih da izađem napolje i da sam spoznam da li mogu da nastavim da živim bez terapije ili ne”, navodi P. I.
On priča da, bez obzira na ono što je učinio, ima podršku od najbližih u porodici, ali i prijatelja i medicinskog osoblja u bolnici. Njima najviše veruje jer i oni veruju u njega, iako mu u bolnici dani sporo prolaze.
I D. P. ima sličnu priču. Ovaj 27-godišnjak, pre pet godina, počinio je zločin. Ubio je svoju baku i potpuno je svestan toga, kao i svoje bolesti. Zbog svog postupka žali.
“Nisam kriv, bolestan sam. Žao mi je, ali ne mogu da popravim učinjeno. Ne sećam se tačno svih detalja i onoga što je prethodilo ubistvu bake, inače očeve majke. Znam samo da sam, nekako, iz čista mira otišao kod nje i izbo je nožem. Takođe, ne sećam se ni onoga što je potom usledilo...”, priseća se D. P. i priča da je imao problema kako sa roditeljima tako i sa vršnjacima, ali da niko iz njegove okoline to nije spoznao na pravi način.
“Nisam bio problematično dete ni mladić. Družio sam se sa vršnjacima, izlazio, imao devojke. Ipak, vrlo često sam u sebi tugovao i bio povučen u odnosu na ostale drugare. Kao da mi je uvek nešto ili neko nedostajao. Zbog svega toga pribegavao sam i narkoticima, marihuani, koja može da bude jako opasna. Nekoliko puta sam tražio pomoć psihijatra, čak bio i na kratko na hospitalizaciji i pod terapijom. A onda, lekari procene da je sve u redu, skinu me sa lekova i puste kući.
Čovek koji dosta vremena provodi sa pacijentima bolnice je primarijus dr Goran Bogojević, psihijatar, načelnik Službe za zdravstvenu zaštitu. On se u potpunosti i profesionalno i privatno predao svom poslu i ljudima koje godinama pokušava da razume, opravda, leči i izleči za ono za šta ih zakon, ali pre svega okolina, osuđuje i odbacuje.
"Čak 20 odsto od ukupnog broja pacijenata koji se nalaze u Specijalnoj zatvorskoj bolnici bi ovog trenutka moglo da bude otpušteno sa lečenja uz određenu terapiju. Nažalost, većina ovih pacijenata više nema gde da ode", kaže dr Fjodorov.
"To su samo bolesni ljudi koji su u jednom trenutku, kada su bili bez terapije ili pak kod kojih nije na vreme prepoznata bolest, reagovali i napravili problem", objašnjava dr Bogojević. - Nažalost, mi ovde se bavimo posledicama, okolina osuđuje, a oni, poput porodice i okruženja, nisu reagovali na vreme i sprečili da neko strada.
Po rečima psihijatra u ovoj ustanovi najstariji pacijenti imaju i 80 godina. Ono što zabrinjava, međutim, jeste činjenica da je sve više mladih, među kojima ima mnogo narkomana. On takođe dodaje da je najveći problem ipak mali broj zaposlenih, pišu Novosti.