Potresno pismo devojčice iz Srbije: Moje telo se trza, ali govorim mami da će i ovo proći

Darija Petrović / Izvor: Foto: Facebook/ Darija Petrović

Darija svira gitaru, želi da završi fakultet, i da napiše knjigu iz ugla bolesnog deteta. Za početak piše statuse kojima rasplače svakoga ko ih do kraja pročita...

Darija Petrović (16), devojčica koja ima 55 dijagoza, živi sa iznemoglošću i bolovima. Svaki dan je agonija, a tačne dijagnoze i leka za njeno teško zdravstveno stanje nema.

Teodora (9) je otputovala na operaciju u Nemačku, ali doktori su saopštili jednu tužnu vest! (FOTO)

Teodora (9) čeka operaciju, a kada čuje pesmu koju joj je posvetio ovaj prelepi dečak, sve će joj biti lakše (VIDEO)

San joj je da završi fakultet, da napiše knjugu iz ugla deteta koje je odrastalo bolesno, da nastavi da živi...

Za Dariju se sakuplja novac u više odvojenih akcija, a preko fondacije "Budi human" formiran je SMS broj koji će uskoro biti aktivan. Svi dijagnostički centri su poslali predračune i cena je negde oko 30. 000 eura sa svim ispitivanjima, boravkom, avionskim kartama...

Dok čeka da se sakupi novac, dok čeka na tačnu dijagnozu a kasnije i terapiju protiv svih tegoba bori se - osmehom.

Darija svira gitaru, želi da završi fakultet, i da napiše knjigu iz ugla bolesnog deteta. Za početak piše statuse kojima rasplače svakoga ko ih do kraja pročita...

Ovako glasi njena priča:

"Ovo je deo realnosti mog života kroz koji prolazim. Pročitajte priču do kraja, možda baš u ovoj mojoj priči nadjete odgovore koje mi često postavljate u porukama. Mozda ćete razumeti, a i ako ne razumete nije bitno. Moja priča, moj život, moj realni svet.

Osećam nežni poljubac i milovanje po glavi. Kao iz daljine čujem nežni glas moje mame dok me budi za školu. Pokušavam da se pomerim, ali ne mogu. Kao da me nešto prikovalo za krevet. Otvaram oči, ali se kapci spustaju od nekog silnog tereta. Svako otvaranje očiju mi stvara veliki napor kao da imam tegove na kapcima.

Noć je bila uzasna jer san nije hteo da dođe od jakih bolova.

Pomeram se prema mami, ali me jak bol u glavi zaustavlja i ja se vraćam na istu stranu. Dok se lagano vraćam, osecam toplu sluzavi tečnost ispod nosa. Krv. Pokušavam da podignem ruku, ali me sprečavaju bolovi.

Puštam da teče i prepuštam se iznemoglosti. Mama me polako dize I stavlja peškir ispod nosa, savija me prema kolenima I pridržava glavu.

Čekamo da krv prestane. Dok čekamo, moja glava postaje sve teža i teža, a bol sve jači I jači. Zatvaram već poluzatvorene oči, jer počinje da mi se vrti u glavi. Ooo…vrtoglavica malo kasni, što znaci da će da me muči ceo dan. Krv polako prestaje, dižem glavu, ali ne i telo, jer se bol proširio na stomak, udove, mišiće…..I opet čekam….čekam….čekam…..Čekam da se bol smanji, da bi pokupila ono malo snage to mi je ostalo i počela da se spremam za školu.

Mama mi daje jutarnju terapiju i čaj, dok me sve vreme nežno miluje po glavi. Iako ja to milovanje ne osećam od jakih bolova.

Sa malo prikupljene snage, ustajem. Teturajući krećem u kupatilo, praćena svim bolovima, vrtoglavicom, iscrpljenošću……I mamom koja me nežno pridržava da ne padnem.

Terapija počinje da deluje, tako da se vrtoglavica smanjuje, a snaga polako pocinje da se vraća. Jutro kao i svako. Od osećaja bola do zelje u beg od stvarnosti. Bega od lekova, bolnice, bolesti…Mada, ovo jutro je jedno od čestih gde je dosta lošije od svakodnevnih mojih jutara.

I tako dok se spremam, osećam da i ovaj dan neću moći izdržati u školi. Ali pošto je moja želja za begom od stvarnosti, veća od bilo čega. Veća od realnosti, ubeđujem i sebe i mamu da mogu da idem u školu. U školi još teže stanje. Iako me tata doveze do škole i ja samo pređem par koraka do ulaza, osećam neopisivi umor i iscrpljenost.

Posle prvog časa, još umornija i iscrpljenija. Bolovi sve jači i jači.

U glavi, stomaku, rukama nogama…..bolovi na koje sam navikla i sa kojima sam se već i saživela. U grudima, kao da me neka nevidljiva ruka steže i ne da mi da dišem. Taj mi je bol do skoro bio nepoznat, ali evo već za mesec dana tri puta ga osećam. Sve teže dišem. Ne mogu, nešto me steže, ne da mi da uzmem vazduh. Oko mene kao da je pala gusta magla. Ne mogu čisto da vidim, sve mi je maglovito. Pokreti postaju mehanički i teški, a snaga počinje da me napušta.

Svesna svega oko sebe, ali bez moći reagovanja, čujem da neko zove moju mamu, da dođe po mene. U tom mom utrnulom I oduzetom svetu, oko mene deluje sve užurbano, samo sam ja bez moći bilo kakvog pokreta i jedine svesnosti, da moram u bolnicu. Svesna da moram u realnost moga života. Života gde se sve prepliće istim redosledom.

Stvarnost koja liči na reprizu filma.

Isti film, isti scenario i gledanje reprize veoma često.

Iscrpljenost i iznemoglost od bolova, vrtoglavice, krvarenj...već uzima svoj danak i moje telo počinje da se trza, udovi otkazuju svoju poslušnost, vid sve maglovitiji, sluh pada, usta ostaju nema, dok se usne zgrće u vidu osmeha koji govori mojoj mami da će i ovo proći.

Kao u bunilu, mehanički gledam doktoricu sa zgrčenim osmehom na licu ne odavajući da u stvari gledam kroz nju i da mi je toliko loše, da ako brzo ne zavrsi pregled, moraću da se spustim sa stolice i legnem na pod, jer mi je telo umorno. Pomno gutam svaku reč iako mi baš ne dopire sve do mozga, jedino sto sam razumela je “Pritisak 50 sa 65, puls ispod 50, moramo infuziju”.

Dobro, opet bockanje. Bockanje koje i ne osećam od silnih bolova i utrnjenosti. Jednom dva….pet uboda. Vene pucaju. Najzad infuzija krenu. Ta čudesna tečnost koja mi prolazi kroz vene i pokušava da me vrati iz mog realnog sveta. Sveta bolova, oduzetosti, iscrpljenosti, umora…

Polako prolaze minuti, sati dani u mom realnom svetu sa čudesnom tečnosti koja me bar na neko vreme vrati u beg od stvarnosti.

kontakt osoba i podaci za pomoć Dariji su: