NA DANAŠNJI DAN 31. MAJA 1999: Poginulo celo odeljenje 52. bataljona vojne policije
Na današnji dan 31. maja 1999. godine u herojskoj borbi Vojske Jugoslavije protiv zločinaca iz NATO, na Kosovu i Metohiji je stradalo šest policajaca, iz sastava 52. bataljona vojne policije.
Oni su stradali u rejonu sela Komorane, na pola puta između Prištine i Mališeva, kad je vozilo „pincgauer“, u kojem su se vraćali sa ratnog zadatka, naišlo na dve protivtenkovske mine, koje su postavili teroristi iz OVK. Jutro ispunjeno maglom prolomilo se od strahovite eksplozije.
Kad su stigli na mesto nesreće, pripadnici 52. bataljona zatekli su jeziv prizor. Petorica njihovih saboraca bili su mrtvi, jedan teško ranjen.
-Poginuli su komandir odelenja vodnik prve klase Boris (Zlate) Nikolić (21) iz Pećinaca, koji je sedeo na mestu suvozača, Igor (Zorana) Pavlović (20) iz Velike Plane, Jovan (Žive) Lazić (21) iz Međe kod Zrenjanina, Ranko (Puniše) Vuković (21) iz Mojkovca i Mališa (LJubiše) Đorđević (20) iz Knjaževca. Nikola (Dragića) Perišić iz Bora, koji je vozio "pincgauer", je od zadobijenih povreda preminuo nekoliko dana kasnije na VMA – kaže njihov ratni saborac, zastavnik prve klase Ranko Pašić.
Vojska Jugoslavije se pripremala za povratak na Kosovo - KOSOVSKI ODRED PRIMIO I RATNU ZASTAVU
"TELA POGINULIH SMO BRANILI OD PASA" Ovaj gradić su posle 10 KOBNIH DANA prozvali SRPSKA HIROŠIMA! (FOTO)
"Svako od nas mora da bude spreman ako država pozove": SRBIJA ĆE UMETI DA REAGUJE NA DIVLJAŠTVO PRIŠTINE!
Kao i svake godine, Pašić je i danas sa predstavnicima vojne policije iz Niša posetio Veliku Planu i položio cveće na grob svog nekadašnjeg vojnika i saborca za slobodu otadžbine Igora Pavlovića.
Zbog situacije na Kosovu, gde se zbog pobune Šiptara uveliko ratovalo, mladi vojnici su na obuci bili samo dva meseca i dvadeset dana, umesto pola godine koliko je predviđeno. Iz Crne Gore njihova jedinica je prebačena u garnizon u Nišu. Tu su ostali samo desetak dana, a zatim upućeni u rat, na Šar planinu, na tromeđu između naše zemlje, Albanije i Makedonije. Sledeće odredište njihove jedinice, nakon što je šiptarska pobuna ugušena, bila je Priština. A onda su 24. marta 1999. banditi iz SAD, Engleske, Francuske, Italije i drugih zapadnih država izvršili agresiju na SR Jugoslaviju.
-Zadnji put sa sinom smo se čuli 20. maja 1999. godine, jedanaest dana pre njegove pogibije. Zvao je iz Gračanice, iz kuće neke lojalne muslimanske porodice. Prvo je pitao da li su dušmani bombardovali Planu i šta su pogodili. Hrabrio nas je da se ne plašimo. Najviše se interesovao za svog sestrića Bobana – da li je prohodao i progovorio. Hteo je da se čuje i sa sestrom, ali ona nije bila tu. Još mi je rekao da se zbog aviona često premeštaju sa jednog na drugo mesto i da povremeno imaju borbe sa razbijenim grupama terorista. Molila sam ga da se čuva i da ne žuri da nam se javlja, ako se zbog toga izlaže opasnosti. Bože moj, nisam ni pomislila da ga više neću čuti – kaže Zlata Pavlović, majka poginulog Igora.
Dok su sa strepnjom slušali saopštenja o borbama na Kosovu i junačkom otporu koji su srpski vojnici pružali NATO banditima i očekivali novi telefonski poziv, Pavlovićima je stigla najcrnja vest koja zabrinutim roditeljima može stići sa ratišta – da je njihov naslednik mrtav.
- Prvog juna uveče pred našom kućom zaustavilo se nekoliko vozila, iz kojih je izašlo više od deset ljudi. Među njima bio je major Bojčovski iz garnizona u Smederevskoj Palanci, sa četiri vojnika, lekarska ekipa, ljudi iz planjanske Opštine... Znao sam, da mi je sin samo ranjen da ih ne bi toliko došlo. Ujutro sam otišao po svoje dete u Beograd. Našao sam ga u mrtvačnici na VMA. Imao je samo jednu ranu, na vrhu glave. I mnogo ogrebotina po licu. I tako, umesto, kao što sam dvadeset godina sanjao i sa radošću očekivao, u njegove svatove, a imao je divnu, ozbiljnu devojku, Maricu Prvanović, moj jedini sin i ja smo trećeg juna krenuli prema groblju, na njegovu sahranu. Da je bar Bog dao da sam ja bio u sanduku a on pored sanduka - kaže ojađeni otac Zoran Pavlović.