NAJBLAŽE REČENO: Tvrditi da je Vučić diktator, pa još to svakodnevno ponavljati, je preterivanje

U državi u kojoj se na vlasti nalazi diktator to ne bi bilo moguće.

I sve druge činjenice jasno pokazuju da su optužbe da se Vučić ponaša kao diktator bez ikakve veze sa istinom. U pitanju je jeftina politička propaganda, zasnovana na pogrešnom uverenju o istinitosti izreke da hiljadu puta izrečena laž postaje istina.

Najnoviji „dokaz“ da je Vučić diktator jeste njegova navodna namera da se u aprilu kandiduje za predsednika Srbije i da uz predsedničke ponovo raspiše i parlamentarne izbore.

Srbija nije država sa predsedničkim sistemom. Naprotiv, predsednik u ovoj zemlji ima mala ovlašćenja, vlast se nalazi u rukama vlade i premijera. Ako je Vučić diktator, zar ne bi bilo logično da se nogama i rukama bori da ostane na mestu premijera i još najmanje tri godine uživa u „diktaturi“, a ne da zbog funkcije koja je protokolarna ostavlja funkciju koja daje svu moć? Slikovito rečeno, da skače s konja na magarca.

Što se eventualnih prevremenih izbora tiče, za ovu priču je nebitno da li bi njihovo raspisivanje bilo opravdano ili neopravdano. To je sasvim drugi par opanaka. Bitno je da diktatori uglavnom od izbora beže kao đavo od krsta. Gledaju da ih bude što manje, da budu što ređe. Da ne rizikuju gubitak vlasti.

Izbori na kojima građani slobodno izražavaju svoju političku volju su najviši oblik demokratije. Izbori u Srbiji, sa Vučićem ili bez Vučića, nisu nikakav izuzetak. Njegovo i pravo skupštinske većine koja pripada njegovoj stranci je da izbore raspisuje kad hoće. A pravo svakog građanina jeste da na tim izborima glasa kako hoće. O Vučiću je objavljivano svašta, ali nije se čulo da je nekome zavirivao u glasački listić a kamoli da mu ga je zaokruživao.

U Srbiji pod Vučićevom „diktaturom“ najelitnija jedinica policije, koja se nalazi pod direktnom komandom i kontrolom državnog vrha, pretukla je rođenog brata premijera-diktatora. U državi u kojoj vlada diktatura policija to ne bi smela ni da pomisli. Čak i da su tačne optužbe policije da su Andrej Vučić, Peđa Mali i dvojica njihovih pratilaca bili drski i bezobrazni i napali grupu od tridesetak istreniranih i do zuba naoružanih specijalaca. Svesni da im brojčana prednost „četvorica na trideset“ garantuje da neće izvući deblji kraj.

Mediji u Srbiji, štampani i elektronski, svakodnevno objavljuju članke u kojima navodnog diktatora Vučića optužuju da je peder, narkodiler, psihopata, kriminalac, šizofrenik, ratni zločinac, kum mafije, strani plaćenik....Kao što vidite neke od tih optužbi su najjednostavnije rečeno odvratne i kod pristojnog sveta izazivaju gađenje. Čak i kad ih čuje u kafani.

U diktaturi ti mediji bi bili zabranjivani, novinari hapšeni, a najmanje što bi moglo da im se dogodi jeste da za te optužbe odgovaraju pred sudom. U skladu sa zakonom. U Vučićevoj „diktaturi“ ni jedan novinar nije uhapšen, ni jedna novina nije zabranjena, ni jedan novinar nije sudski odgovarao zbog laži napisane o „diktatoru“.

Daleko od toga da je Vučić cvećka ili čovek koji ne zna da koristi i ne koristi vlast koju ima i ubedljivu podršku koju mu većina građana Srbije godinama unazad daje na izborima. Da je takav bio bi nesposoban. Ali tvrditi da je diktator, pa još to svakodnevno ponavljati, je preterivanje. Najblaže rečeno.