NARODNI POSLANIK BORIS BURSAĆ: Puna podrška Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u i očuvanju ćiriličkog pisma
Narodni poslanik doktor Boris Bursać dao je punu podršku Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma.
Prilikom obraćanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a povodom Predloga zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i očuvanju ćiriličkog pisma.
DA LI JE PRIZNANJE TZV. KOSOVA USLOV ZA ULAZAK U EU? Evo šta Merkelova misli o tome
EVO ŠTA MERKELOVA MISLI O VUČIĆU: Njene reči odjeknule Srbijom
"DA MI SE NE SMEJE POLA EVROPE" Vučić saopštio šta će uraditi tokom svečane večere
Njegovu izjavu prenosimo u celosti:
- Jezik je jedan je od osnovnih konstituitivnih elemenata svakog naroda. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju, i ne postoje jedan bez drugog, dakle jezik i narod su sudbinski povezani: jer ono što se dešava u narodu, dešava se i njegovom jeziku. Ćirilica, kao staroslovensko nasleđe i nasleđe srpskog jezika, ostala je vezivna nit srpskog jezika kroz vekove na širokom prostoru dokle je dopirala.
- Istorija srpskog naroda, pored mnogih pobuna, beleži i dve pobune koje su direktno vezane za zabranu ćirilice... Prva takva pobuna desila se na prostoru nekadašnje Karlovačke mitropolije, i trajala od 1779. do 1785, a povodom pokušaja, prvo carice Marije Terezije a zatim njenog sina cara Josifa, da u svojoj carevini zabrane štampanje knjiga ćirilicom i njenu upotrebu u školama. Takođe, valja znati da je u tom vremenu zabrana upotrebe ćirilice uvek podrazumevala praktično i zabranu pisanja srpskim jezikom, a Srbi u nameri da sačuvaju svoj identitet i "narodni karakter" ćirilice, nisu hteli pisati ni jednim drugim pismom.
Druga, skoro sasvim zaboravljena i malo kome poznata pobuna zbog zabrane ćirilice, desila se u Crnoj Gori - istoj onoj Crnoj Gori u kojoj se danas napada sve što je srpsko. Naime nakon okupacije Crne Gore 1916. godine, austrijska vlast, naredbom generalnog guvernera Viktora Vebera, zabranjuje upotrebu ćirilice u: školama, ustanovama i poštanskom saobraćaju, a iz školskih programa isključuje narodne epske i patriotske pesme kao i predmet Srpska istorija. Verovali ili ne, tome se, iako je bilo nezadovoljstva i u drugim sredinama, jedino odlučno, podnošenjem otkaza na službu, suprotstavila grupa učitelja iz Bjelopavlića, njih četrnaest, zbog čega su ubrzo uhapšeni i stavljeni pod vojni sud.
Ostavke su potpisali u vojnoj komandi u Danilovgradu, 19. oktobra 1916, ovako su obrazložili: "Ćirilica je srpska istorija - arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni".
Dalje, šta je predstavljala ćirilica za Srbe i srpsku istoriju kroz vekove, i što bi trebalo da predstavlja i danas ako joj shvatamo značaj govore reči onih koji su radili na njenom potiskivanju. Tako je na primer General Sarkotić, kao predstavnik vojnih vlasti u BiH za vreme Prvog svetskog rata značaj ćirilice za srpsku istoriju, kulturu, identitet, shvatio i izrazio bolje od nas samih - on navodi da „treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim, odnosno, potrebno je da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter".
- I pošto je po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskog jezika, onda je i ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti proterana. Za onoga ko se ogreši o zabranu ćirilice predviđena je novčana kazna u iznosu od 50 do 1000 kuna. Takođe prva mera koja je preduzeta nakon izbijanja Prvog svetskog rata, konkretno u Hrvatskoj bila je potiskivanje ćirilice iz javne upotrebe. Tako je već 3. oktobra 1914. Zemaljska vlada u Hrvatskoj ukinula učenje ćirilice u javnim osnovnim školama, a novom naredbom Vlade od 3. januara 1915. u Hrvatskoj je ćirilica ukinuta i u radu administracija.
Tu nije kraj progonu srpskog nacionalnog pisma, naime nekoliko decenija kasnije u Drugom svetskom ratu, samo desetak dana nakon preuzimanja vlasti, 21. aprila 1941, NDH donosi zakonsku odredbu o zabrani ćirilice, koja je stupila na snagu 25. aprila 1941. godine, naravno potpisana direktno od Ante Pavelića.
Ali pored svih zabrana, progona, potiskivanja - srpski jezik i ćiriličko pismo je opstalo i ne samo da je opstalo nego je ćirilica svedok kontinuiteta i identiteta srpskog jezika i književnosti, srpske kulture, istorije; prepoznatljiv znak i simbol - pokazatelj koliko je srpsko nasleđe bogato i utemeljeno.
Takođe ovom prilikom poslanik Bursać je istakao da danas mnogi Srbi, čak i neki misleći ljudi, mnoge nevladine organizacije tvrde da je svejedno je pisali ćirilicom ili latinicom, s tim što je za njih latinica danas pismo moderne nauke i kulture, "univerzalno" pismo, bez koga je nezamisliv život savremenog čoveka, a da ćirilica to nije.
Nije mi jasno kako se na primer Helsinški odbor nije oglasio kada su čupani i razbijani brojni natpisi i table na ćirilici širom Hrvatske, gde su bili tada da brane slobode i ljudska prava, a znali su prvi da se jave kada je predložen zakon o zaštiti ćirilice tvrdeći da "Srbiji nije potreban zakon koji diskriminiše" i da "Ne postoji nijedan razlog da se ćirilica štiti".
Ako nema razloga da se ćirilica štiti - zašto se onda ćirilica zabranjivala više puta tokom istorije, zašto su se spaljivale ćirilične knjige, zašto su uništavale biblioteke u kojima se one čuvaju, zašto se danas i dalje suzbija i zabranjuje ćirilica u nekim nam susednim zemljama.
Poslanik Bursać govor je završi tako što je rekao da se svi moramo uzeti u pamet - jer kao što je jezik osnova nacionalnog bića naroda, tako je nacionalno pismo osnova nacionalne kulture. Srpsko nacionalno pismo je ćirilica. Njome se mi Srbi služimo duže od osam vekova, njome su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, njome smo stvorili svoju kulturu - kulturu evropskog nivoa – zato je moramo sačuvati po svaku cenu.