"NISAM MOGLA DA OSTAVIM SINA DA GA RASTRGNU ZVERI" Potresna ispovest majke kojoj se svet SRUŠIO u deliću sekunde!
Potresna ispovest jedne srpske majke
Nevenka Dobrić želeći da podeli tugu i teško breme nemoći upravo s ljudima koji su prošli kroz bolna i manje-više slična iskustva, u dahu je izgovorila ono što ne može da zaboravi, svaki detalj 4. avgusta urezao se u njena sećanja kao najdublja, nezaceljiva rana. Pripoveda kao da se upravo pred njom odvija taj najgori dan u životu, onaj koji je iz korena promenio sudbinu njene porodice.
VUČIĆ ZAGRMEO IZ PRIJEDORA, MOĆNICIMA PORUČUJE: "I kad joj svetska sila uvodi sankcije, slobodarska Srbija će biti uz Republiku Srpsku!"
VUČIĆ O ZLOČINU NA PETROVAČKOJ CESTI: Namerno su gađali i pobili decu, nije bilo greške!
"AMERIKA JE UNIŽENA I MALA" Dodik: Zahvaljujući jednom upornom Srbinu, Vučiću, deveti put obeležavamo Dan sećanja
Dobrići su do 4. avgusta živeli u selu Crkveni Bok u opštini Sisak. Bavili su se poljoprivredom na svom velikom imanju, gde su gajili stoku.
- Živeli smo dobro i lepo, ali nas je rat uništio - priseća se Nevenka.
Iz svog sela su 4. avgusta i krenuli u zbeg. Ujutro su granate padale, a kada se oko dvanaest sati naizgled sve primirilo, Nevenka je planirala da s mlađim sinom, dvanaestogodišnjim Sinišom, krene traktorom u neizvesnost. Svekar i svekrva su hteli da ostanu na imanju, dok je stariji sin Saša, od nepunih osamnaest godina, bio s ocem Milom na straži, gde su s komšijama čuvali selo od upada hrvatske vojske.
Dogovorili su se da krenu zajedno, rodbina, Nevenka, njeni roditelji i Siniša. Dok su se pakovali, jedan rođak ih je obavestio da ih predsednik mesne zajednice ne pušta iz sela iz bezbednosnih razloga. Tada je svekar otišao da interveniše i po povratku saopštio da će ipak krenuti, ali drugim putem, kroz šumu, dok je još mirno; da će ih on sprovesti na sigurno i vratiti se biciklom.
Bilo je skoro četiri sata. Već tada je sudbina umešala svoje prste: Siniša je hteo da se vozi s majkom pozadi u prikolici, ali je deda Petar verovao da će biti sigurniji s njim u kabini. Krenuli su. Prošli su kroz selo bezbedno i ušli u šumu. Nevenka je osetila olakšanje misleći da su sigurniji jer više nisu bili na otvorenom.
Pogledom ispraća poznanicu iz sela dok ih kolima mimoilazi, kao danas da je gleda. Tog istog trenutka počinje rafalna pucnjava.
- Meci oko mene fijuču, mogla sam samo da spustim glavu. Kada je pucnjava prestala, digla sam glavu i ugledala auto koji me je čas ranije mimoišao: stoji sa strane, a žena koja je bila u njemu puzi po asfaltu. Mi traktorom prolazimo kraj nje, a ja ne znam da su moji u kabini već mrtvi.
Tu se Nevenkino sećanje prekida jer se prikolica prevrnula teško je povredivši. Po svedočenju prisutnih, hrvatska vojska je odmah blokirala taj deo.
Jedva su pustili Nevenkinog oca da priđe i vidi da li mu je ćerka živa. Kada je video da daje znake života, u očajanju je sam pokušao da podigne prikolicu, ali nije uspeo. Tek tada se glavnokomandujući smilovao i naredio da se prikolica ipak podigne. Nevenka je sve vreme bila u nesvesti.
Događaji se dalje odvijaju sumanuto. Starim ženama koje je njen otac prevozio, a među kojima su bile Nevenkina majka i baba, vojnici su naredili da se kućama vrate same, a oca i onesvešćenu Nevenku hapse i kroz šumu odovde put Siska. Majka nije htela da je ostavi te je krenula za njima.
Kada bi Nevenka povremeno došla do svesti, pitala bi za sina, ali je ostajala bez odgovora. Tek tada su vojnici, videvši u kakvom je stanju, naredili majci i njoj da se ipak vrate, a oca su sproveli u zatvor gde je proveo tri nedelje, sve dok ga nisu razmenili. Žene su se jedva nekako vratile do traktora smrti.
Kada je videla sinovljevo telo kako nepomično leži, glavom naslonjeno na lim, Nevenka je počela da jauče: "Ne mogu ga ostaviti tako".
Jedan meštanin tada ga je umotao u ćebe i spustio pored puta. Ni same ne znaju kako su nastavile dalje do prvih kuća. Jedna poznanica se sažalila na Nevenku i razumela njen strah da telo njenog deteta ne sme prenoćiti u šumi gde bi životinje mogle da ga raskomadaju. Zajedno s čovekom koji ga je spustio na tlo, Nevenkina poznanica svojim kolima odlazi po Sinišino telo i odvozi ga u Bosansku Kostajnicu, u mrtvačnicu. Ujutro se Nevenka našla sa suprugom Milom i starijim sinom, a već narednog dana Siniša je sahranjen.
Nevenka se sa starijim sinom i mužem nastanila u Sremskoj Kamenici, gde su, godinu dana nakon strašnog događaja, premestili Sinišine posmrtne ostatke u zajedničku grobnicu. Suprug se nakon nekog vremena vratio u Hrvatsku, u koju Nevenka nikako nije htela da ode.
Danas živi sa sinom, snahom i dvoje unuka. Vredna žena koja je nekada imala veliko imanje i mnogo stoke, u izbeglištvu je radila različite poslove. Završila je kurs za kuvaricu, pripremala pice, radila kao spremačica, čuvala decu u Švajcarskoj.
Ne krije da je u početku pomišljala da sebi oduzme život, ali je ipak odlučila da se bori. Delom te borbe smatra i svoju tužbu protiv Hrvatske zbog ubistva svog deteta. Nije odustajala od pozivanja na odgovornost, čak ni kada nisu uzimana u obzir svedočenja, kada je tužba redom odbijana, na Opštinskom, pa Županijskom i, konačno, na Vrhovnom sudu.
Trenutno se postupak vodi pred Ustavnim sudom, a u međuvremnu je stigla presuda po kojoj Nevenka mora da plati 35.000 kuna sudskih troškova za izgubljen proces na Opštinskom sudu.
- Kao da nije dovoljno što su mi dete ubili nego još ja njima moram da platim pet hiljada evra. Pa to nema nigde - kroz suze završila je Nevenka.