Prvo nisam osećao bol, ali nakon 15 sekundi počela je agonija: Albanci ga upucali 28 PUTA, Zoran preživeo (FOTO)

Albanski teroristi su me ranili tokom rata na Kosovu sa čak 28 metaka, bio sam siguran da umirem i molio sam boga samo da mi prekrati muke. Umesto toga, on me je spasao, posle 24 teške operacije uspeo sam na čudesan način da ostanem živ!

Ovako svoju ispovest počinje srpski heroj Zoran Gavrić (48) iz Loznice, kome je rat na Kosovu zauvek promenio život. Posle četiri godine mukotrpne rehabilitacije, iako sto odsto invalid, uspeo je nekako da nastavi život i othrani dvoje dece.

Zoran kaže za sebe da je svetski rekorder i jdinstven slučaj u svetu, jer ne zna da je iko ikada preživeo 28 metaka. Ovaj nekadašnji policajac i komandir odeljenja SUP u Loznici, prisetio se tog 6. aprila 1999. godine, kada je protiv sebe imao OVK teroristu naoružanog sa dva puna šaržera municije, ali je na njegovoj strani, očigledno, bio sam bog.

- Bio sam komandir jedinice od sedam, osam momaka i krenuli smo u čišćenje terena u selu Šipoje, koje se nalazi odmah na izlazu iz Kosovske Mitrovice, na putu ka Prištini. Naš posao je bio da u grupama po dvoje pretražimo svaku kuću, jer su se u njima krili teroristi OVK. Te kuće su bile kao lavirinti, i kad uđete u njih, pretila je opasnost da više nikada ne izađete. Negde oko pola jedan popodne ušao sam u jednu kuću i uhapsio dvojicu terorista u uniformama. Pošto sam im našao samo jednu pušku, poslao sam kolegu unutra da proveri da nema još oružja, a ja sam ostao napolju da ih čuvam, međutim iz kuće sa druge strane ulice očigledno me je spazio terorista koji je iz svog dvorišta ispalio pun šaržer od 30 metaka u mene – priseća se Zoran i u dahu nastavlja da priča kao da mu se sve to juče dogodilo:

Ovako su piloti krenuli u odbranu neba Beograda 6. aprila: Njihova hrabrost obeležila je početak rata

- Od tog rafala sam sigurno primio desetak metaka i mogu da kažem da to izgleda kao u filmovima. Telo se njiše levo-desno u zavisnosti od strane u koju vas pogodi metak i bukvalno ne možete da padnete dok se pucnjavane završi. Iz desne ruke mi je izbijena puška, probao sam levom da dohvatim pištolj, ali je i ona bila ranjena. Kada sam napokon pao na zemlju, počeo sam da se kotrljam, sa mu izađem iz vidokruga. Međutim, on je izašao iz dvorišta i okrenuo se ka meni da me "overi". Iza sebe sam samo čuo kako stavlja nov šaržer i pomislio sam: "Gotov sam, to je to". Podigao sam noge unazad da probam nekako da spasem kičmu i onda je usledio drugi rafal. Kada je ispraznio taj šaržer, okrenuo se i pobegao, a ja sam ostao u lokvi krvi... Dok je pucao u mene, nisam osećao nikakav bol, ali nakon desetak, petnaest sekundi počela je agonija, a usto sam mogao jasno da vidim kako mi iz celog tela šiklja krv kao iz slavine i pravi barice po prašini u kojoj sam ležao.

Ubrzo je iz kuće koju su pretresali izašao Zoranov kolega, i brže-bolje pozvao ostatak čete kako bi pokušali da mu spasu život.

- Nisu mogli da me uhvate ni za ruke ni za noge, jer su bile pune metaka, već su me poneli, onako kao džak. Tokom izvlačenja, šiptarski teroristi su neprekidno pucali po nama, a ja sam molio moje drugove da me ostave, jer sam već mrtav i da izvlače svoju glavu. Bolovi su bili toliko nesnosni da sam samo želeo da zauvek sklopim oči. Poslednje što sam izgovorio, bilo je: "Čuvajte mi sina kad poraste", a onda sam se pomolio bogu da mi prekrati muke, ali on je očigledno imao drugačiji plan – rekao je Zoran sa suzama u očima.

Ovaj hrabri čovek je maltene u delovima donesen u bolnicu u Kosovskoj Mitrovici, gde je počela duga borba lekara za njegov život.

SRAMOTA! Hoće da UBIJU srpskog generala: Mladiću otkazuju bubrezi, a Hag mu ZABRANJUJE da se leči

- Operacija je trajala 12 sati, pošto su meci bili svuda po rukama, nogama, leđima i stomaku, a zaobišli su samo srce i glavu. Posle intervencije sam bio u komi dva dana, a dobio sam čak pet i po litara krvi, mahom od svojih saboraca. Posle sam prevezen u bolnicu u Nišu, a odatle na VMA u Beograd, gde su me čekala još 23 lekara koja su me operisala još 10 sati. Od tada sam u narednih mesec i po imao 24 operacije, gotovo svaki dan. Posle sam dve godine ležao nepomičan u krevetu i gledao u jednu tačku. Onda je usledila rehabilitacija u Banji Koviljači. Osnovni motiv i pokretač da izdržim sve ovo bilo mi je to što su me kod kuće čekali žena i dvoje male dece od sedam i osam godina – pripoveda Gavrić.

Heroj sada hoda bez štaka i ističe da bi se uvek borio za Srbiju.

- Propatio sam mnogo, ali se ne kajem. Ako zatreba, opet bih ovako kljakav otišao na Kosovo i borio se za Srbiju – ponosno naglašava.