ŠTA SE DEŠAVALO UOČI DANA KADA JE "BEOGRAD GOREO"? Nezadovoljstvo ujedinjenog naroda i veliki pad Slobodana Miloševića
"Gotov je", "Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane" i "Hajde svi u napad" orilo se beogradskim ulicama pre tačno 20 godina. "Ko sme da vas pogleda u oči", glasio je izborni slogan jedinstvenog kandidata ujedinjene opozicije na izborima 24. septembra 2000. godine.
Ubedljiva pobeda Srpske napredne stranke u Šapcu: Lista "Aleksandar Vučić - Za našu decu" osvojila 61, 8 odsto glasova
DAN SEĆANJA NA STRADANJE SRBA, ROMA I JEVREJA U JAJINCIMA "Ispisujemo poglavlje u slobodarskoj istoriji" (VIDEO)
BRNABIĆ NA KOMEMORACIJI U JAJINCIMA: Dan sećanja na stradanje Srba, Roma i Jevreja u Drugom svetskom ratu
Kandidat sa ovim sloganom bio je Vojislav Koštunica, koji je, kako je ocenila tadašnja ujedinjena opozicija, bio faktor jedinstva, pomirljiv izbor za one "leve" i "desne", i ujedno najbolja konkurencija Slobodanu Miloševiću, koji je vladao Srbijom i SR Jugoslavijom više od decenije, a koga su protivnici optuživali za diktaturu, ubistva političkih neistomišljenika, ekonomski sunovrat, nemaštinu i još mnogo toga.
Sledeći kantidat na izborima iz redova opozicije uz slogan "Vreme je", koja je posle mnogo godina manje ili više bezuspešnih pokušaja da glasačkim listićima pobedi Miloševića, okupila i građanske inicijative i organizacije.
Reklo bi se, šaljivi i optimistični slogani pojavljivali su se svuda, narod i opozicija na jednom mestu, sa jednom istom namerom... "Gotov je", "Puk'o je k'o zvečka" i "Nas je više".
Te davne 2000. godine 24. septembra održani su predsednički izbori ovim sloganima, ovim partijama i ovim ljudima na kojima je Milošević izgubio vlast, ali je potom odbio da prizna pobedu.
Bio je to uvod u velike demonstracije 5. oktobra koje su označile kraj Miloševićeve vladavine.
Šta se to dešavalo uoči 5. oktobra?
Večno pitanje postavlja se iz godine u godinu, a odgovori su identični... Šta je dovelo do najmasovnijih protesta u čitavoj Srbiji tog petog oktobra?
Zapadne diplomate su posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu, Slobodana Miloševića proglašavali "faktorom mira i stabilnosti na Balkanu". Ali taj status nije dugo zadržao.
U Srbiji je svakim danom sve više raslo nezadovoljstvo ljudi, pre svega, ekonomskim stanjem, ali i mnogim slučajevima nekažnjenog nasilja, nerasvetljenih ubistava, rasta kriminala, gušenja medijskih sloboda, gušenje naroda i reklo bi se svih ljudskih prava.
Nezadovoljstvo raste u momentu dok su sve više jačale građanske inicijative, a važno mesto zauzeo je studentski pokret Otpor, čiju su okosnicu činili istaknutiji članovi Studentskog protesta 1996/97. Ti protesti su bili izazvani prekrajanjem izbornih rezultata na lokalnim izborima. Organizacija Otpor, čiji je zaštitni znak bio logo sa stilizovanom pesnicom, okupila je mlade, studente, sindikate koji su se Miloševiću suprotstavljali pre svega grafitima, plakatima i nalepnicama.
Miloševićev režim odmah je prepoznao opasnost koja mu preti od ovog pokreta, čija je popularnost rasla iz dana u dan i kojem su se pridružile sve poznate i javne ličnosti.
Iz tog razloga, zbog raznih demonstracijskih akcija, Miloševićev režim je počeo obračune sa "otporašima", koji su neretko brutalno prebijani. Tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković čak je Otpor okarakterisao kao "terorističko-fašističkom organizacijom" što je, čini se, ljude razljutilo još više.
Na inicijativu jedne od najvećih stranaka opozicije, odnosno Srpskog pokreta obnove koju je predvodio književnik Vuk Drašković, 10. januara 2000. godine formirana je Demokratska opozicija Srbije (DOS). Bila je to neočekivana koalicija 19 stranaka. Bez obzira na suprotne političke stavove, spajao ih je zajednički cilj, odnosno Slobodan Milošević i samo jedno pitanje, kako ga svrgnuti sa vlasti.
Stožeri koalicije bili su Srpski pokret obnove sa Vukom Draškovićem kao predvodnikom, Demokratska stranka Zorana Đinđića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.
Ujedinjenju opozicije prethodile su godine represije režima Slobodana Miloševića, rat u bivšoj Jugoslaviji, nemaština, višemesečne demonstracije građana i studenata 1996/97. godine zbog prekrajanja rezultata lokalnih izbora, bombardovanje Jugoslavije, ubistva političkih protivnika - novinara Slavka Ćuruvije i nekadašnjeg istaknutog komunističkog funkcionera Ivana Stambolića.
Kakva je bila izborna strategija?
Odmah po formiranju DOS-a , čije su članice bile i stranke koje su ranije bile u Miloševićevim vladama, poput Srpskog pokreta obnove i Nove demokratije Dušana Mihajlovića, vođe ovog bloka zatražili su raspisivanje izbora na svim nivoima.
Opozicija je tražila i da se otkriju počinioci zločina na Ibarskoj magistrali u jesen 1999, kada su ubijeni funkcioneri SPO, ubica novinara Slavka Ćuruvije, kao i da budu obustavljani svi "akti državnog terora". Od ministara spoljnih poslova EU i SAD, kada dođe do vanrednih izbora, opozicija je tražila ukidanje ili suspenziju svih sankcija, obnavljanje članstva u OEBS i povratak na Kosovo policije i vojske. Zahtevi su ponovljeni na zajedničkim mitinzima 14. aprila i 15. maja na beogradskom Trgu Republike.
Na mitingu udružene opozicije u aprilu bilo je, kako tadašnji mediji izveštavaju, više od 200.000 ljudi. Izveštaj sa mitinga bio je naslovljen porukom vođa opozicije "Smenimo poslednjeg diktatora". Policija je zaustavljala i kontrolisala sve automobile koji su ulazili u Beograd, a nisu imali registarske tablice glavnog grada.
Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, koji je ubijen tri godine kasnije kao premijer Srbije, imao je ovakvu poruku na tom mitingu:
- Ako i vi verujete da je ovom režimu mesto u kontejneru istorije, a da Srbija zaslužuje normalnu demokratsku vladu, pridružite nam se. Ako i vi verujete da lopovi treba da idu u zatvore, a ne ministarske fotelje, pridružite nam se - reči su pokojnog premijera.
Milošević, međutim, nije pokazivao nameru da odustane.
Obračun režima sa političkim neistomišljenicima postajao je sve oštriji, pa je tako ponovo pokušan atentat na Vuka Draškovića, kada je 15. juna nepoznati napadač ispalio dva hica na lidera SPO u njegovom stanu u Budvi. Drašković je tada ranjen, jer su mu meci okrznuli glavu. Što je nesumnjivo doprinelo da je ovaj događaj sa Draškovićem dodatno ojačao opozicione simpatije u dobrom delu glasača.
Početkom jula 2000, Milošević je izveo neočekivani politički preokret i promenio Ustav, kao i izborne zakone, dok su izbori već raspisani za 24. septembar. Međutim, Demokratska partija socijalista, vladajuća stranka u Crnoj Gori, nije priznala ustavne amandmane i saopštila je da neće učestvovati na izborima. Stav partije Mila Đukanovića reflektovao se i na jedinstvo opozicije u Srbiji, pa je i Srpski pokret obnove, inicijator okupljanja opozicije, najavio bojkot izbora. Ostatak DOS je, nakon kraćeg premišljanja, odlučio da na septembarsko glasanje ipak izađe.
Vođe evropskih država izrazile su i zabrinutost zbog "motivacije koja stoji iza revizije jugoslovenskog Ustava i mogućih posledica".
- Pozivamo vladu u Beogradu da se uzdrži od svake akcije koja bi mogla doprineti daljoj eskalaciji nasilja - navedeno je u toj izjavi evropskih diplomata.
Bes, eskalacija i kulminacija događaja
Svi ovi događaji bili su okidač za čin koji se dogodio Srbiji, za masovne proteste, za uzvike, za bager, za ujedinjeni na narod širom Srbije... Ali i za ono ružno, za pljačke, psovke, uništavanje, paljenje... Za Beograd koji je "goreo".
Poslednji napad predstavljao je napad na opoziciju koji su pojačavani kako su se bližili izbori 24. septembra 2000. godine, a odgovor je bio slogan ujedinjene opozicije "Ko sme da vas pogleda u oči? - Koštunica".
Tog kobnog, ili istorijskog momenta za Srbiju, kandidat DOS-a Vojislav Koštunica na predsedničkim izborima dobija 2.470.304 (50,24 odsto) glasova, dok je Milošević osvojio 1.826.799 glasova, odnosno 37,15 odsto.
Međutim, dolazi do preokreta situacije. Naime, savezna izborna komisija objavila je da Koštunica nije dobio neophodnih pedeset odsto glasova da bi pobedio u prvom krugu izbora. Sve to je izazvalo gnev opozicije i njenih birača, koji su kulminirali masovnim demonstracijama 5. oktobra.
Dvadeset godina kasnije Srbija pokušava da zaboravi, da nauči i da sastavi ono što je rastavljeno, pokidano i povređeno... Država i njen narod, uz sećanje na greške i pokušaj da se isprave i nikada ne ponove okrenula se i od demonstracija i od demokratskog bloka i krenula u budućnost za građane i decu, a ne za skupljanje političkih poena.