TREBALO JE DA BUDE SVEŠTENIK! Pobednik nad FAŠIZMOM ili komunistički DIKTATOR?! STALJIN!
Josif Staljin - mali je broj istorijskih ličnosti koje su toliko obeležile celu jednu vremensku epohu poput njega i još je manji broj ličnosti koje uzrokuju toliku polarizaciju istoričara. Staljin je svakako jedan od najvažnijih političkih aktera 20. veka čija je pojava značajno utiecala i promenila Rusiju, Europu, ali i celi svet.
Ko je zapravo Staljin?
Za jedne, krvavi diktator čija je politika dovela do uspostavljanja najokrutnijeg, najautoritarnijeg i najtotalitarnijeg režima u ruskoj istoriji. Pristalice takvog razmišljanja ističu autokratsku vladavinu, organizovana krvoprolića pod okriljem države, likvidacije i čistke miliona nevinih žrtava, masovne deportacije celih etničkih grupa, prouzrokovane gladi širom SSSR-a, nestručno vođenje države kroz Drugi svetski rat, deljenje sveta, otpočinjanje Hladnog rata, itd. Za druge, Staljin je simbol uspeha i napretka koji je Sovjetski Savez i Rusiju preobrazio iz jedne poljoprivredno zaostale zemlje u svetsku supersilu s nuklearnim oružjem po moći ravnu Sjedinjenim Državama. Staljinovi apologeti ističu uspešnu industrijalizaciju i kolektivizaciju, naučni i tehnološki napredak, društvo bez korupcije i kriminala, zajednicu ravnopravnih naroda, klasa i građana te socijalnu jednakost i sigurnost. Posebno ističu Staljinovu pobedu nad nacističkom Nemačkom koja je Europu i svet spasila od fašizma.
CELA RUSIJA U ŠOKU! Nećete verovati na šta liči Staljinova unuka! (FOTO)
Međutim, istorija nije ni crna ni bela. Kako bi se Staljinov lik i delo razumeli potrebno je pogledati kako se dečak iz siromašne porodice na periferiji Ruskog Carstva uspeo probiti do apsolutnog vladara Kremlja. Sin postolara Visariona i pralje Ekaterine, Josif Visarionovič Džugašvili rodio se 18. decembra 1878. u malom gruzijskom gradu Goriju, u dalekim kavkaskim graničnim područjima Ruskog Carstva. Bilo je to neugledno poreklo za čoveka koji se pedeset godina posle uspeo na položaj diktatora Sovjetskog Saveza. Otac mu je bio alkoholičar i tukao je njega i majku. Život je započeo kao pravi proleterski revolucionar, siromašan i obespravljen. Pohađao je mesnu školu u kojoj je njegovo izvanredno pamćenje privuklo pažnju učitelja. Josifova inteligencija zajedno s ambicijama njegove majke koja je željela da postane sveštenik uverili su učitelja da mu osigura mesto u semeništu u gruzijskoj priestolnici Tbilisiju.
U semeništu je Josif stekao institucionalno obrazovanje. Škola je u njemu poticala gorljivu želju za čitanjem. Hvalio se da je veštinu čitanja savladao već s pet godina. Jednom prilikom otac ga je dočekao ispred semeništa. Saznavši da mu sin prima uz stipendiju još i pet rubalja mesečno kao pevač u zboru, potražio ga je: "Mladiću, gospodine", – obratio mu se Visarion. "Zaboravio si svoga oca….Daj mi barem tri rublja, nemoj biti zao kao tvoja majka!" "Ne viči!" bio je odrešit Josif, "Ako ne odeš istog trenutka, pozvat ću stražara." Visarion je pokunjeno otišao, a kasnije je ubijen u svađi 1910. godine. Svojoj majci Staljin je povremeno slao novac, kako bi joj pomagao, ali se držao podalje od njene hladne sarkastičnosti i stroge discipline. Josif je izrastao u čangrizavog i mrzovoljnog mladića. U semeništu je mršavi dečak, kozičav zbog boginja koje je prebolio u djetinjstvu, pomalo krivonog, s lijevom rukom koja je bila pet centimetara kraća zbog sepse uzrokovane čirom, uspostavio prvi kontakt s ruskim socijaldemokratskim pokretom.
Staljin se priključio Ruskoj socijalno-demokratskoj radničkoj stranci 1899. pa su ga te godine izbacili iz semeništa. U tom trenutku započeo je karijeru profesionalnog revolucionara. Privlačio ga je beskompromisni revolucionarni stav ruskog marksizma kao i jednostavne pouke besklasne borbe. Pridružio se ilegalnom pokretu i proveo sledećih 17 godina u loše osvijetljenim i opasnim katakombama. U tom vremenu je naučio kako preživjeti brisanjem vlastite ličnosti. Uzimao je različite nadimke: najprije Koba, ponekad David, Nižeradze, Čižikov, Ivanovič, sve dok napokon, neposredno prije izbijanja rata 1914. nije preuzeo ime Staljin prema ruskoj riječi za čelik. Bio je potpuno zaokupljen političkom borbom, mnogo je čitao i pisao, organizovao političku aktivnost i pljačkao banke kako bi smogao sredstva za pokret. Uhvaćen je najmanje četiri puta i prognan u Sibir. Odatle je pobegao, a to je kod carističkog progonstva značilo samo da se ukrcao na voz i otputovao na zapad.
Bio je delegat na partijskim skupovima u inozemstvu, uključujući Četvrti kongres u Stockholmu i Peti kongres u Londonu, ali je za njegov kasniji uspon bila ključna odluka da se svrsta uz boljševičku ili većinsku frakciju kad se Socijaldemokratska partija 1903. rascepila radi pitanja revolucionarne taktike. Staljin je ostao u ogranku kojeg je vodio mladi pravnik Vladimir Iljič Uljanov, čiji je nadimak bio Lenjin. Iako je tada bio u zatvoru, 1912. izabran je u Centralni komitet, vodeće telo partije, u kojem je ostao (izuzev kratko razdoblje Prvog svetskog rata) sljedećih 40 godina. Godinu dana poslije prognan je na četiri godine u Turuhansk s državnom platom od 15 rubalja mesečno. Veliki deo vremena provodio je u lovu i ribolovu. Jedan prognanik koji je sa Staljinom delio istu sudbinu 1916. seća se tada već 36-godišnjaka: "Bio je krupan, srednje visine, spuštenih brkova, guste kose, niska čela i kratkih nogu... govorio je dosadno i suvoparno... uskogrudan fanatik." Staljin je bio ohol i ćutljiv, a prema ljudima oko sebe grub, provokativan i ciničan. Već su se viela obeležja budućeg diktatora.
Staljin duguje svoj uspeh Februarskoj revoluciji 1917. Vratio se iz Sibira u Petrograd i pridružio iskusnim aktivistima koji su se nadali da će slom ruske monarhije uspeti iskoristiti za dolazak na vlast. Staljin je podupirao Lenjinovu politiku iz aprila 1917. o odbijanju svakog kompromisa s Privremenom vladom. Bio je beskompromisni revolucionar koji je pozivao partiju i stanovništvo da preuzmu inicijativu. Staljin je pozivao na ideološko jedinstvo. U Pravdi čiji je bio urednik, pozivao je na "jedno zajedničko mišljenje", "jedan zajednički cilj", "jedan zajednički put". U julu je podneo izveštaj Centralnog komiteta koji je pozivao na raskid s drugim socijalističkim stankama, menjševicima i socijalističkim revolucionarima zbog njihove potpore "buržujskoj" vladi. Staljinovi govori odražavaju razumijevanje političkih realnosti i dosljedan revolucionarni kurs. Kada je u septembru konačno nastupila kriza Privremene vlade, Staljin je s većinom članova Centralnog komiteta glasao za državni udar.
Državni udar u septembru odnosno Oktobarska revolucija 1917. bila bi uspešna i bez Staljina, ali je on nedvosmisleno napredovao u svom političkom okruženju. Iskreno je verovao u revoluciju i stvaranje novog poretka.
Za razliku od mnogih kolega, Staljin se činio skroman i nepretenciozan, bez vatrenosti i intelektualnog samopouzdanja. Bio je slab govornik. Na sastancima je sedeo po strani, govorio malo ili šutio, pušeći cigarete ili lulu napunjenu duvanom, ali budan i pažljiv. Staljin se znao majstorski pretvarati pa su ga drugi zato podcenjivali. Zapravo je bio lukav, dobro obaviješten, oprezan i inteligentan. Staljin nije bio glup. Čitao je nezasitno i kritički. 1930-ih njegova je knjižnica imala 40 000 knjiga. Mnogo je pisao, a njegova su dela popunila 13 svesaka. Njegovi su prikazi marksizma promišljeni i argumentirani jasno, logično, dosledno i odmereno. Njegova proza je možda bila dosadnjikava i nemaštovita, ali pogađala je bit. Nije nikada odstupao od stvaranja komunističkog društva. Bio je surov, nije okolišao i često je psovao. Nije bio fizički privlačan pa je često pribjegavao autokratskom i arogantnom ponašanju. Po prirodi je bio osvetoljubiv i nesiguran. Oportunistički se ponašao prema drugima. Bio je obziran prema ljudima sve dok ih je trebao, a prema onima koji su mu stajali na putu bio je nemilosrdan, ali ne kroz direktni sukob već kroz nadmudrivanje.
Ustajao je kasno i legao kasno. Većinu dana provodio je na sastancima i rešavajući korespondenciju, a znao je i odlaziti u svoje dače, a kasnije kad je postao apsolutni vođa i na duže odmore. Naveče je ponekad pozivao goste na večeru i možda pogledao neki film u kremaljskom bioskopu ili raspravljao do kasno u noć. Pio je malo, obično lako gruzijsko vino, ali je uživao promatrajući kako mu se opijaju gosti. Prema ženama bio je vrlo srdačan i šarmantan. Ženio se dva puta, ali je posle samoubistva druge supruge 1931. ostao neoženjen premda je voleo žene. Nije bio razmetljiv. Mrzeo je privilegije i odevao se skromno i jednostavno, ali se nakon 1945. odevao službenije nego ranije. Staljinova motivacija je bila moć i vlast, ali i iskrena vera u spašavanje Oktobarske revolucije odnosno prve socijalističke države. Posle uspešne odbrane povolškog grada Caricina tokom građanskog rata kojom je Staljin lično rukovodio, jednom je prilikom primetio da bi rado žrtvovao 49% kad bi time mogao spasiti 51%, tj. revoluciju. Staljin se koristio brutalnim metodama uništavanja drugih ljudi sve kako bi ostvario svoj cilj: izgradnja sovjetske države i komunizma što je bila njegova lična težnja nakon Lenjinove smrti 1924.
Nakon što je Lenjin umro, 1920-ih godina boljševičkom partijom rukovodilo je središnje telo. U prvih nekoliko godina ni jedna osoba nije dominirala u Centralnom komitetu. Političke odluke donosile su se posle rasprave. Staljinov glas bio je jedan od mnogih zajedno sa Zinovjevim, Kamenjevim, Buharinom, Trockim, Rikovom i Tomskim. Petogodišnje razdoblje između 1924. i 1929. bilo je odlučujuće u Staljinovoj karijeri. Tokom tog vremena iskoristio je svoj položaj generalnog sekretara kako bi izigrao i pretekao svoje kolege. Staljin je prisvojio Lenjinovu ostavštinu. Predložio je da se Lenjinovo tijelo balzamira i bio je jedan od dvojice glavnih članova počasne pratnje sanduka na Lenjinovoj sahrani.
Staljin je uspio u javnosti stvoriti predstavu o sebi kao o jedinom istinskom izvršitelju revolucionarne teorije i poistovećivao se s običnim ljudima, članovima komunističke partije: radnicima i seljacima. Staljin je zahvaljujući pozivanju na Lenjinovu ostavštinu naglašavao važnost partijskog jedinstva. Sebe je prikazivao kao Lenjinovog apostola, a sve druge konkurente u partiji je pre ili kasnije optuživao za frakcionaštvo. Na sastancima je razradio taktiku koja mu je omogućivala da uvek ima poslednju reč i da se prikaže kao glasnogovornik partije. Uvek bi se priklonio mišljenju većine. Pretvarao se da je glas zdravog razuma i ismevao bi odstupanja od partijske linije. Ali taktika je upalila i s vremenom su mnogi članovi partije smatrali Staljina čuvarom partijskog jedinstva.
Staljin će voditi Sovjetski Savez u turbulentnim, napetim i neizvesnim vremenima u kojima će provesti Drugu revoluciju i do kraja uspostaviti socijalizam, voditi SSSR do pobjede u Drugom svjetskom ratu, zauzeti istočnu Europu i napraviti od sovjetske Rusije supersilu koja će se nadmetati sa SAD-om u Hladnom ratu. Istovremeno provest će i Veliku čistku, zločine i provoditi teror nad sovjetskim građanima i građanima Istočnog bloka. Sve ostalo je istorija. Koja nije crno-bela.