U ponedeljak je svečan dan za Srbiju: Parlament donosi zakon o zaštiti ćirilice
Srbija će uskoro, prvi put u svojoj istoriji, dobiti Zakon o zaštiti ćirilice.
Samo sedam dana nakon što je, ustoličenjem mitropolita Joanikija na Cetinju i veličanstvenim saborovanjem u Podgorici, na dočeku patrijarha Porfirija, Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori odbranjena od još jednog brutalnog nasrtaja a tamošnji Srbi ponovo pokazali da su od decenijama zanemarivanog postali dominantan politički faktor, srpski narod ima još jedan razlog da oseti nacionalni ponos.
Na dnevnom redu 11. zasedanja Skupštine Srbije koja je zakazana za ponedeljak 13. septembra je Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.
PREDSEDNIK OBJAVIO: Ovako će izgledati fabrika za proizvodnju vakcina Sinofarm (VIDEO)
"GDE SE VIJE SRPSKA ZASTAVA, TU JE I SRPSTVO" Predsednik Vučić objavio spektakularan snimak (VIDEO)
"KOSOVSKI ZAVET JE IZRAZ NOVOG ZAVETA" Moćna poruka patrijarha Porfirija (FOTO)
I samom činjenicom da će ovo biti jedina tačka dnevnog reda zasedanja Vučić i njegove glavne parlamentarne perjanice Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe SNS i Vladimir Orlić, potpredsednik parlamenta, ali i njihovi koalicioni partneri, predvođeni SPS i Ivicom Dačićem, šalju jasnu poruku koliko im je ova tema važna.
Donošenjem zakona o zaštiti ćirilice, koji jezički stručnjaci ali i najveći deo nacionalno orjentisane javnosti traže već decenijama, Vučić i vladajuća SNS nastavljaju sa vraćanjem Srbije sebi i svojoj tradiciji. Sa snaženjem nacionalne svesti i srpske državotvornosti.
U svojoj nemoći da mu se suprostavi, deo opozicije, okupljene oko nekadašnjih stranaka DOS-a, optužuje Vučića i SNS za sve i svašta, pa i za izdaju nacionalnih interesa. Retko da prođe dan a da neki od njihovih lidera i medija ne optuže Vučića da je izdajnik, da krčmi nacionalne interese i resurse.
Činjenice koje jednostavno ne mogu da se ospore pokazuju da se u stvarnosti događa nešto potpuno suprotno. Vučić sve više konsoliduje i zbija nacionalne redove, povlačeći jedan za drugim poteze koji jačaju Srbiju kao državu srpskog naroda.
Kad je Srbijom upravljala koalicija DOS, zemlja nije doživela samo najveću pljačku u novijoj istoriji, u vidu mafijaške privatizacije, već i sveopšte rasrbljavanje. Koje je u toj meri prigušilo nacionalnu ideju da je u jednom trenutku i u samoj Srbiji bilo demode potezati pitanja koja se tiču nacionalnog identiteta i tradicije.
Dosovske vlasti su počinile niz poteza kojima su „ubijale“ nacionalnu svest. Podsetiću na samo neke od njih.
Štampanje školskih udžbenika oduzeto je od srpskih a prepušteno nemačkim i hrvatskim izdavačima.Pa su nam učenici osnovne škole, iz predmeta Poznavanje prirode i društva, učili da su Beograd, Smederevo i Kragujevac nekad bili u Hrvatskoj. I to u devetom veku, kad Hrvatska nije postojala.
Izručenje više desetina političkih lidera, vojnih i policijskih komandanata iz RS,RSK i Srbije Haškom tribunalu. A kao vrhunac tog obezglavljaivanja i obesmišljavanja države i njenih oružanih snaga, ponižavajuće izručenje Slobodana Miloševića na veliki nacionalni praznik Vidovdan.
Politika prema Zagrebu i Sarajevu je bila više uliznička, nego racionalna. Boris Tadić se izvinio Hrvatima za zločine koje su počinili Srbi a da iz Zagreba nije stigla reč izvinjenja za ubistvo više od 10.000 i proterivanje iz Hrvatske više od 500.000 Srba.
Iako je Kosovski odred bio formiran, izvršena je i završna smotra odreda na Petlovom bojištu kod Pirota, uz prisustvo stranih ambasadora i predstavnika NATO, dosovska Srbija odustala je od povratka 1.000 srpskih vonika i policajaca na okupirano KiM.
Skupština Srbije u kojoj je glavnu reč i većinu imala DS usvojila je deklaraciju kojom osuđuje nepostojeći genocid u Srebrenici i tako pristala na laž da je srpski narod, narod nad kojim je izvršen najveći genocid u evropskoj istoriji i sam počinio genocid.
Agresija NATO na Srbiju i Jugoslaviju se pominjala stidljivo, jedino na godišnjice u njoj počinjenih velikih zločina ali ni tada nije nazivana agresijom već su korišćeni neutralni izrazi kao što su rat, vojni sukob na KiM ili oružana intervencija NATO. Maltene kao da je Srbija napala zemlje NATO u istoj meri u kojoj su one napale Srbiju.
Vojska je svedena na nivo malo bolje organizovanog lovačkog društva, hiljade tenkova, oklopnih transportera, haubica i protivavionskih topova prodate su u staro gvožđe. Srbi u Crnoj Gori su prepušteni na milost i nemilost Milu Đukanoviću i njegovoj nameri da ih eliminiše kao bitan politički faktor.
Podržavali njegovu politiku ili ne, Aleksandru Vučiću se mora priznati da je napravio zaokret u nacionalnoj i državnoj politici i da su on i njegovi saradnici učinili mnogo na podizanju nacionalne svesti i uzdizanju Srbije u ozbiljnu državu, koja drži do sebe, jača svoj odbrambeni potencijal i, koliko je to objektivno moguće, vodi računa o Srbima izvan Srbije.
Ogromna sredstva uložena su u održivost preostalih srpskih sredina na KiM. Sa Republikom Srpskom su izgrađene čvrste međudržavne veze a u njen razvoj Srbija je uložila desetine miliona evra. Značajnim sredstvima pomognuti su i Srbi u Crnoj Gori. Vučić je naučio lekciju da je Srbiju lakše i jeftinije braniti u Trebinju, Mitrovici, Podgorici i Prijedoru, nego na Drini, u Brodarevu i na Kopaoniku.
Zvanični Beograd je nedavno, po ko zna koji put, odbio da razgovara o zahtevu iz Haga da im se izruče
radikali Vjerica Radeta i Petar Jojić.
Bombardovanje Srbije od strane NATO Vučić, Martinović, Vulin, Dačić i ostali državni i partijski funkcioneri otvoreno nazivaju agresijom. Oko vojnika koji su ratovali na Košarama i drugim bojištima gradi se kult, oni dobijaju svoje ulice, snimljeno je nekoliko odličnih dokumentarnih filmova o junačkoj odbrani južne pokrajine na Košarama i Paštriku ali i o operaciji „Koridor“, kojom su VRS i vojska RSK 1992. obezbedile fizičku vezu između Banjaluke i Srbije.
Nabavkom dvadesetak aviona, pvo sistema i tenkova, jačanjem sopstvene vojne industrije, čiji su najbolji proizvod haubice „Nora“ i borbena oklopna vozila Lazar i Miloš, koji se izrađuju u Velikoj Plani i sve boljom organizacijom vojske, Srbija je ponovo u vojnom smislu najača država u regionu.
Ako ostvari najavu o ponovnom uvođenju vojnog roka, odbrambeni potencijal zemlje će značajno porasti a Vučić se time ispuniti želju većinske Srbije, pogotovu patriota i nacionalista, koji smatraju da je za odbranu zemlje izuzetno značajno da svi mladi ljudi prođu vojnu obuku.
Ne samo što je prestalo dodvoravanje Zagrebu i Sarajevu, već se otvorenije nego ikad, od 1914. godine, progovorilo o zločinima Hrvata i muslimana. Već nekoliko godina država zvanično, uz učešće najvišeg državnog rukovodstva, od predsednika države, premijera i vlade, do kompletnog parlamenta, te patrijarha i članova Sinoda SPC, obeleževa stradanje krajiških Srba u „Oluji“. Posle 80 godina Srbija je snimila prvi film o genocidu u Jasenovcu, u najavi je još nekoliko filmova o genocidu Hrvata nad srpskim narodom, kao i o agresiji NATO na Srbiju.
Usvajanje prvog zakona o zaštiti ćirilice, srpskog nacionalnog pisma, prvi put od obnavljanja državnosti, početkom 19. veka i usvajanje identičnog zakona u Republici Srpskoj, samo je nastavak jasne i očigledno vrlo čvrste politike da se Srbija vrati sebi, srpskom narodu i nacionalnim tradicijama. Ukratko, da bude država srpskog naroda, sa snažno izraženim osećajem nacionalne pripadnosti a ne komunistički eksperiment ili poligon NATO pakta.