ŽIVOTNA ISPOVEST BORISLAVA MIKELIĆA: Bljesak i Oluja su počeli sa smenom Rankovića

Govoriti o srpskom pitanju u Hrvatskoj, moram kazati kao dobar poznavalac, bilo bi nemoguće a da se ne vratimo na Drugi svetski rat i na njegov završetak. Rankovićevom smenom počela je da jača ekstremna nacionalistička struja u Hrvatskoj. Već 1967. je doneta Deklaracija hrvatskog književnog jezika, koju je potpisalo 25 istaknutih intelektualaca, među kojima je bio i Krleža… Bakarić je 46-47. kolonizovao Srbe iz Hrvatske.

ŽENE UBICE U SRBIJI: Posle zločina nema kajanja

OLIVER IVANOVIĆ, POLITIČAR U KUĆNOM PRITVORU: Priznajte grešku!

S Borom Mikelićem sam prvi put razgovarala pre šest godina, kad je pominjan kao čovek umešan u organizovanje pobune JSO. Bila su to prva tri mučna sata u kojima nisam dobila odgovor gotovo ni na jedno pitanje. U četvrtom satu pomenuo je pedigre koji ga je doveo na mesto direktora Mesne industrije „Gavrilović” u Petrinji. Iznervirano sam u upitala: „A kakav to Vi pedigre imate, molim Vas?” Bezobraznice, rekao je, ja sam svoj pedigre stekao kroz kozarački zbeg, kroz očevu smrt, život u domovima za siročad… Tada je zapravo počeo intervju. Ostalo je nedorečeno da li je bio vojni obaveštajac. Danas na isto pitanje odgovara da je bio trofejni jugoslovenski sportista, rvač… „Trojicu sam na vratu mogao nositi”, kaže, da je bio izabran da obezbeđuje Samit nesvrstanih u Beogradu… Ko razume, shvatiće.

Kako Srbi danas žive u Hrvatskoj, šta su oni?

– Ja bih rekao ovako: govoriti o srpskom pitanju u Hrvatskoj, moram kazati kao dobar poznavalac, bilo bi nemoguće a da se ne vratimo na Drugi svetski rat i na njegov završetak. Poznata je stvar da su za vreme Drugog svetskog rata Srbi sa zapadnog dela Krajine snosili borbu protiv fašizma i nacizma. Na prostorima zapadnog dela Krajine bilo je pet partizanskih divizija: Šesta lička, Sedma banijska, Osma kordunaška, Deveta severnodalmatinska i Dvadeset osma slavonska, koja je inače učestvovala i u oslobođenju Beograda. Srbi su u NOR-u, kada je to zaista bilo teško, masovno ginuli. Ne samo što su ih kao civilne žrtve vodili po logorima i ubijali, nego su oni i kao borci i kao civilne žrtve te borbe nastradali.

Odnos je bio različit prema Srbima i prema Hrvatima?

– Za to vreme je postojala NDH. Dovoljno je da kažem samo dva-tri podatka, pa da upotpunim ovu ocenu šta je to značilo. Godine 1941. kada je 10. aprila formirana NDH kao produžena ruka nacističke Nemačke, usledila je pobuna ili mobilizacija NDH. Od tog dana, pa do Nove godine, 108.000 Hrvata je ušlo u NDH. Od tih 108.000, 30.000 je bilo iz Hercegovine, da bi već u toku leta 1941. godine uputili preko Vermahta ustaše na Istočni front kao sastavni dio njihovih snaga, i pošto su poražene negde 1943. godine, vratili su se povijenog repa, pa su posle toga počeli da prelaze u partizane, domobrane i u te slabije varijante. Na drugoj strani, kada su Srbi digli ustanak u Srbu, do konca godine u partizanske redove ušlo je 6.800, od kojih je 6.400 bilo Srba. Dakle, mali je broj Hrvata učestvovao u NOB-u, a onda je 22. 6. 1941. godine NDH objavio rat SAD i Engleskoj, Češkoj i Sovjetskom Savezu. A toga dana su se sisački komunisti, skojevci povukli u šumu Brezovica, i to njih 44 do 50, jer su se plašili odmazde. Oni su kasnije proglasili da su digli ustanak. I slave sada 22. 6. kao Dan ustanka, a to je laž. Ustanak su digli Srbi u Hrvatskoj. Odatle je krenuo pokret.

Znači Hrvati falsifikuju istoriju?

– Oni su išli na to da prekrajaju istoriju, a pogotovo kad je Hrvatska odlučila da baštini Evropsku uniju. A pošto je Evropska unija nastala na datumu 9. 5, koji se obeležava kao Dan pobede nad fašizmom, Hrvati su hteli po svaku cenu da dokažu da su oni prvi na Balkanu podigli ustanak protiv fašizma, a imaju NDH koja je zvanično postojala do 8. 5. 1945, kada je oslobođen Zagreb. Tada je i postojala NDH, nije postojala neka druga Hrvatska. Rekao sam da bih mogao govoriti o srpskom pitanju, onda se moram vratiti na Drugi svetski rat. Za vreme Drugog svetskog rata, posle odluke AVNOJ u Jajcu 1943. godine, kada su najavili da će Hrvatska kao federalna jedinica biti u sastavu Jugoslavije, Srbi su postavili pitanje političke autonomije. Čak je i Tito priznao da su Srbi nosioci antifašističke borbe u Jugoslaviji i dolazi do toga da su na sednici u Topuskom 8. i 9. maja nakon drugog zasedanja AVNOJ, da ne bi došli u sukob sa Srbima, izjavili: jača je varijanta da budete konstitutivni državotvoran narod nego da imate političku autonomiju za jedno područje.

Da li bi bilo bolje u budućnosti da je tako ostalo?

– Trebalo bi da mi imamo pravo i na političku autonomiju i na konstitutivnost. Ovde se radilo o tome da je Hrvatska država u celini kao konstitutivan i državotvoran narod, kao i Srbija. I u Topusku je donesena ta rezolucija gde je u tački 8 stajalo: neće biti slobodne ni demokratske Hrvatske u kojoj Srbi neće imati ista prava kao i Hrvati. To je umirilo situaciju i opravdalo zašto Srbima nije data politička autonomija za područje Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, nego je ostala konstitutivnost i državotvornost. To znači da niko više nije imao prava da dira u to. Ne bi Hrvatska bila na strani zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu da nije bilo Srba. Čak je i Ruzvelt rekao da Hrvati treba da budu u rezervatu 50 godina zato što su bili produžena ruka nacista Adolfa Hitlera.

Da bi mogli proglasiti nezavisnost?

– Tako je, i da bi posle toga mogli govoriti da su Srbi manjina. Znači oni su pogazili rezoluciju iz Topuskog, pogazili su Drugi svetski rat, žrtve srpske. Oni su to učinili, zato se vraćam na priču o Drugom svetskom ratu. Nakon završetka Drugog svetskog rata, krenula je kolonizacija. I sada kada uzmete područje Banije, Korduna, Like, sela koja su opustošena, kao i moje rodno Podkozarje, Kozara zato što je bila zavijena u crno, sve opustošeno, izginulo, borili su se, ginuli, tako su i tamo pustoš ostavili ekonomski, nije bilo neke perspektive, i pojavio se predlog da ide kolonizacija.

Koja je to bila godina?

– To je bila 1946-1947. Predsednik tadašnje vlade Hrvatske bio je Bakarić, koji je proveo te odluke koje se tiču kolonizacije. Nisu Hrvati išli u kolonizaciju. Ona područja gde su bile ustaše ostala su nedirnuta, i oni su mogli da se kreću samo na područje Hrvatske, a Srbi su iz delova Krajine otišli u kolonizaciju, kao što su bili delovi iz Podgrmeča i jedan deo iz mog Podkozarja. I zbog toga je najveći deo – 120.000 Srba – 1946. i 1947. godine iz tako jednog pustog područja došao na područje Vojvodine.

Sada da pitam da li je bila neka odluka Bakarića da se oni ne mogu vratiti?

– Nisu oni doneli odluku. Odluka je, u stvari, da napuštaju područje po vlastitoj želji – to je bila odluka kolonizacije, idite da biste mogli bolje da živite.

A da li se neko mogao vratiti u Hrvatsku?

– Pa mogli su se vratiti, kad je došao u Vojvodinu, dobio zemljište, dobio neku kuću, tu je bilo i dosta Nemaca koji su otišli. I u ovom konkretnom slučaju bila je kolonizacija. Ja se njom ne bavim previše, ali je bitno nju spomenuti.

Opširnije u novom Ekspresu koji je na kioscima od petka, 12. maja…