ISPOVEST BOGDANA, RANJENOG DEČAKA SA BISTRICE "Preživeo sam, ali ja sam danas jedan tužan čovek"
Pre tačno 18 godina, na reci Bistrici u Goraždevcu kod Peći nepoznati napadači su iz automatskog oružja pucali na srpsku decu koja su se kupala u reci.
Bogdan Bukumirić je 13. avgusta 2003. godine kao petnaestogodišnjak preživeo napad na Bistrici u Goraždevcu. Lekari su mu davali samo četiri odsto šanse da preživi, ali on je pobedio. Danas, 18 godina kasnije, on je suprug i otac. Ne oseća potrebu za osvetom, ali živi za dan kada će počinioci da budu pronađeni i kažnjeni.
PRAVDA ZA SRBE - MISAONA IMENICA: Porodice prognanih i ubijenih ogorčene, niko nije odgovarao za zločin nad srpskom decom
"Zločin u Goraždevcu ne sme i NEĆE biti zaboravljen" Oglasio se Petković povodom godišnjice od ubistva srpske dece na Kosovu
DRAGICA IDE NA LEČENJE: Presrećna zbog današnje presude ali i u STRAHU da joj ponovo ne OBIJU STAN
Pre tačno 18 godina, na reci Bistrici u Goraždevcu kod Peći nepoznati napadači su iz automatskog oružja pucali na srpsku decu koja su se kupala u reci. Ubijeni su - Ivan Jovović i Pantelija Dakić, a teško su ranjeni - Đorđe Ugrenović Marko Bogićević, Bogdan Bukumirić i Dragana Srbljak.
Za ovaj zločin niko nije odgovarao, počinioci nisu pronađeni ni nakon 18 godina, a Euleksa je 2011. godine obustavio istragu "zbog nedostatka dokaza".
Tog 13. avgusta Bogdan Bukumirić zadobio je sedam prostrelnih rana. Ostao je bez slezine i dela lobanje. Lekari su mu dali samo četiri odsto šanse da preživi, ipak uspeo je.
- Ja sam nastavio svoj život, oženio sam se 2014. ostvario sam se kao roditelj, imam dve ćerkice - Nikoliju i Anđelu koje su mi najveći uspeh u životu. One mi daju snagu da nastavim dalje, ne dozvoljavaju mi da klonem duhom. Zbog njih pozitivno razmišljam, i ne osećam potrebu za osvetom. Ali, sa druge strane ja sam jedan tužan čovek zato što 18 godina čekam poziv iz Međunarodne zajednice tokom kojeg će mi reći da je neko priveden, da će konačno da izađe pred sud da mu se sudi za zlodela koja je uradio. Moje rane i rane porodica poginulih to zaslužuju - ovim rečima započinje svoju priču za RTS Bogdan.
Prvo sećanje na 13. avgust mu je pucnjava iz okolne šume i Panta koji pada pored njega.
- Kao i svakog dana, krenuo sam sa drugovima na reku da se kupamo jer bazen u selu nije postojao. Ušao sam u vodu koja je bila neubičajno hladna za avgust. Napravio sam par krugova i vrlo brzo izašao iz reke. Bio sam pored Pante kada su zapucali, okrenuo sam se ka njemu i video da pada na zemlju. U tom momentu su me tri metka pogodila u grudni koš sa leve bočne strane, još dva iznad grudnog koša i jedan u stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, sedmi metak me je pogodio sa desne strane glave, a osmi mi je okrznuo levu nogu - priseća se Bogdan trenutka napada.
Nakon pucnjave zavladao je metež, jauci i plač čuli su se s obale reke, tragovi krvi na razbacanoj odeći i obući. Nedugo zatim oglasile su se i sirene. Uznemireni meštani odvode povređenu decu u italijansku bazu Kfora u Goraždevcu, a zatim u seosku ambulantu gde im se ukazuje prva pomoć.
- Tri puta su mi lekari previjali glavu, tri puta sam zavoj skidao i rukama stiskao rane, onako u bunilu sam mislio da ću pritiskom makar malo ublažiti bol koji sam osećao. Doktorka koja nas je primila, svesna da nema uslova za naše dalje lečenje, zamolila je Kfor da nas otprati do njihove bolnice u gradu, ali oni su to odbili sa obrazloženjem da nije bezbedno da se kreću sa srpskim tablicama - opisuje Bogdan.