KAKO POSLE "OLUJE" ŽIVE SRBI NA BANIJI: "Slavila se srpska nesreća, a sad nema ko šahovnicu staviti" (VIDEO)
- Oterali nas Srbe pa uništili svoje Hrvate - priča stanovnik Hrvatske Dubice
Grad duhova i staraca. Tako danas 26 godina posle zločinačke "Oluje", izgleda Hrvatska Dubica. Tako danas izgleda gotovo cela Banija.
NEVREME DAN PRETVORILO U NOĆ: Orkanska oluja se sručila na Banjaluku, u pola grada nestalo struje (VIDEO)
BEZ OBRAZA, STIDA I SRAMA: Hrvatska danas proslavlja 26 godina "Oluje", velikog zločina nad srpskim narodom
KRIVOKAPIĆ PROGOVORIO O PROTERANIM SRBIMA U "OLUJI" Predsednik Vlade Crne Gore opet jedno priča, a drugo radi
Izgubili su sve u toj akciji. Grad Hrvatska Dubica izgubio je Srbe koji su proterani sa vekovnih ognjišta, izgubio je i Hrvate koji su posle "Oluje" pobegli glavom bez obzira.
Bez ikakve budućnosti, sada oko 1.000 stanovnika preživljava na obalama Une. Rade dve prodavnice i jedna pekara, mesare nema. Spas pronalaze preko mosta u Kozarskoj Dubici, u Republici Srpskoj, gde rade, leče se, kupuju... Dve Dubice povezuje most preko Une.
Njime su u te crne dane 1995. godine prešle desetine hiljada srpskih porodica bežeći od zla.
Od nekog svečanog obeležavanja "Oluje" koja su u Zagrebu diže u nebesa, u Hrvatskoj Dubici nema ni traga, čak ni dan pred obeležavanje "pobede". Dočekala su nas iznenađena lica staraca, uz čuđenje jer vide neke nove, nepoznate ljude. Na jarbolima kuća, banderama, uličnim rasvetama niti jedne šahovnice. Nema ni bilborda sa likom Gotovine, zločinačkim umom "Oluje". Tražeći Srbe u Hrvatskoj Dubici došli smo u dom porodice Čakalo. Dočekao nas je Milivoje zvani Mićo.
- Nema ti ovde, sine, više ni Srba ni Hrvata. Sve pobeglo. Meni tri kćeri otišle u svet - priča nam Mićo.
O "Oluji" starina teško govori.
- Kao da je juče bilo. Nagrnuli Hrvati. Ja na liniji, a moja Nada sama u kući sa troje dece... Bilo je: upali traktor i beži u našu Dubicu preko mosta - priseća se Mićo.
Kaže da se posle nekoliko godina vratio na ognjište. U tim prvim posleratnim godinama grad se znao okititi šahovnicama:
- Slavila se srpska nesreća, pa i njihova ako hoćeš iskreno. A, sad, evo već nekoliko godina nema ko šahovnicu da stavi. Oterali nas Srbe pa uništili i svoje Hrvate. Kad su shvatili da hleb, mleko i sve što im je potrebno za život moraju kupovati u našoj, Kozarskoj Dubici, onda su se domaći Hrvati otreznili. "Oluju" i ne spominju.
I Mićo, kao i gotovo svi Srbi sa Banije, ima u svom dvorištu žig napada hrvatske vojske te 1995 godine.
- Imam temelj od štale koju su mi zapalili. Nikome od hrvatske vlasti nije palo na pamet da je obnovi - kaže Mićo.
Malo dalje od kuće Čakalovih ulazimo u sokak. Tridesetak kuća sa obe strane. Samo tri su naseljene. Ostale zjape prazne ili su porušene. U jednoj, na početku sokaka žive Srbi, Stevan i Nada Bundalo. Penzionerske dane provode na rodnoj grudi. U "Oluji" su pobegli za Srbiju pa su se 2002. vratili na ognjište.
- Počela "Oluja", a naš sin 18 meseci. Sa njim u Srbiju, u izbeglištvo. Bili smo u Staroj Pazovi, pa se vratili. Zatekli smo sve opljačkano na kući. Ostala samo jedna šolja za kafu. Polako smo se ponovo skućili - priča Stevan o posleratnim godinama.
- Nema ti ovde života. Nema mladosti. Sve otišlo u svet. Ma nema ko ni da zakuva da se zavadi. Jedino gde se narod sreće su sahrane. Na njih idu zajedno Srbi i Hrvati. Tad se okupimo prebacimo koju i svako svojoj kući. Prolaze nam dani u tišini. Sećamo se kako je bilo nekada. Škola bila puna đaka. U svakom razredu do osmog najmanje po tri odeljenja sa po 30 đaka. Danas imamo ukupno desetak učenika u školi. To nam je donela "Oluja" - kaže nam Stevan.
Nada dodaje kako se srpske kuće prodaju u bescenje.
- Ovde ti sad žive samo domaći. Ono Hrvata što se doselilo pobeglo u Irsku i Nemačku.
Ostalo nas nešto Srba ovde rođenih i malo Hrvata. Ma, ostale samo "kvrge" od ljudi. Kako se živi najbolje govori da kuću nikada i ne zaključavamo. Nema sine nikoga - priča Nada.
U centru Hrvatske Dubice nalazi se zgrada Opštine i Trg Franje Tuđmana, čiji je naziv ispisan na jednoj ruševini od zgrade. Glavna ulica se zove Dubičkih domobrana.
Nedaleko od centra su pravoslavno i katoličko groblje. Na pravoslavnom i dalje ima porušenih spomenika koje su granate uništile pre 26 godina. Nema ko da ih obnovi.
Ispričala je Nada Bundalo da je prošle godine, zbog epidemije korone, bilo teško jer se nije moglo preko u Kozarsku Dubicu u nabavku.
- Prete nama graničari kako moramo biti u izolaciji. Pa kakva crna izolacija, mi u izolaciji živimo 20 godina. Nema nikog na kilometre, koga da zarazim - iskrena je Nada.