POZDRAV SA ČVRSNICE (2228), NAJVIŠE PLANINE U ZAPADNOJ HERCEGOVINI: Milena iz Livna je ovako pozdravila Vučića (FOTO)

Milena / Izvor: Foto: Dušan Marić

Planinarenje na Veliku Gospojinu

Veče uoči Velike Gospojine telefonom me zove Stanko Pavković iz Posušja, u Zapadnoj Hercegovini, moj ratni neprijatelj iz HVO i pita da li ostajem pri nameri da dođem i penjem se na Čvrsnicu (2228), jednu od najviših planina u BiH. Naravno da ostajem. E kad je tako, kaže, u subotu se održava takmičenje planinara u trčanju do vrha planine i nazad. Pa ako si raspoložen.

HRVATSKA UVELA NOVE MERE! Nakon velikog broja zaraženih na svadbi, cela županija pod nužnim restrikcijama!

ZNAČAJAN PAD NOVOOBOLELIH KOD SUSEDA! Skoro 90 manje nego juče, ali nije moglo bez smrti

Novine u komšiluku: Istopolni par iz Hrvatske postao hranitelj dvoje dece

Zovem drugog Pavkovića. Dejana, vlasnika motela Krnjevo. Mog saputnika u osvajanju planinskih vrhova. Brzo pada dogovor da sutra idemo u Hercegovinu.

Krećemo u sedam sati ujutro. Preko Hrvatske. Na graničnim prelazima sa Hrvatskom i BiH nema ni gužve, ni kontrola na koronu. Usput, da bi podigli adrenalin, slušamo samo krajiške pesme. Uglavnom Žareta i Gocija.

U jedanaest se zaustavljamo u centru Banjaluke. Posećujemo Hram Hrista spasitelja, Banske dvore i zgradu u kojoj stoluje Milorad Dodik, pa idemo dalje. Umesto kroz kanjon Vrbasa odlučujemo se za put preko Manjače. Dejan komentariše kako su Banjalučanke lepe. Jok i nisu.

Put nas preko Manjače vodi na Kočićevo Zmijanje. Praznik za oči. Oko magistralne ceste, koja kao zmija vijuga preko visoravni, blagi planinski vrhovi obrasli bukvom i smrčom i prostrani pašnjaci. Tu i tamo velika stada od po nekoliko hiljada ovaca. U daljini, s desne strane, vide se suri Ćopićev Grmeč i Kozara.

Na Čađavici skrećemo levo prema Mrkonjić Gradu. Prvu pauzu pravimo na jezeru Balkana. Jednom od najlepših jezera u ovom delu Evrope. Isprobavamo čuvenu mrkonjićku šljivovicu.

Preko Jezera, Šipova i Strojica izbijamo na Kuprešku visoravan. Moj saputnik, oduševljen, kaže da odavno nije video takvu prirodu. Na 1200 metara proteže se polje dugo dvadesetak kilometara a oko njega u nebo streme šumoviti venci dvadesetak planinskih vrhova od 1.400 do 2.000 metara.

Svraćamo do Crkve svete Trojice a moj ponovni dolazak u zavičaj proslavljamo sa po jednom rakijom u kafanama "Kod Anđelina" i "Kruna". Na seoskom groblju palimo sveće mojoj majci i bratu, a zatim produžavamo u Ćemalić. Mog oca Zariju zatičemo kako sedi pred kućom, ispod bora. Otimamo se od emocija, ali ne ide. Postoje situacije kad suze i plač nije moguće obuzdati. Niti ih treba obuzdavati. Od nekada prepunog sela, što bi stari ljudi rekli "od sile i udarca" ostale tri kuće, sa starinama čiji je prosek bliži devedesetoj nego osamdesetoj.

Zadržali smo se tri-četiri sata, što sam ja iskoristio da pokosim travu oko kuće. Jeste veliki svetac ali veći je greh da dvorište bude zapušteno. Druga bi stvar bila da živim bliže i da mogu češće da dolazim.

Dok u Kupresu u restoranu "Kraljica" pijemo ko zna koju rakiju po redu, zove Pavković iz Posušja i kaže da nas čeka u restoranu na obali jezera Blidinje. Put nas dalje vodi preko Kupreškog polja. Lepota pred kojom reči gube snagu. Kraj nas promiču Gornji i Donji Malovan, Šujica...Na benzinskoj pumpi posle Tomislavgrada skrećemo levo, prema Čvrsnici. Prolazimo kroz Rašćane i Mandino Selo, sela koja su se ugnezdila po rubu Duvanjskog polja. Nekad su u njima živeli i Srbi, danas su samo uspomena. Komšije Hrvati su ih 1941. godine desetkovali klanjem i bacanjem u jame, a u poslednjem ratu su ih prvo sve zatvorili u logore, a zatim proterali u beli svet.

Nacionalni park prirode Blidinje nas dočekuje okupan zracima sunca u zalasku. Pred nama se pruža prostrana dolina, čiji je veći deo prekriven Blidinjskim jezerom. Jezero je na nadmorskoj visini od 1200 metara. S desne strane vode, kao ogroman zid, u nebo se uzdižu Čvrsnica i njene bele stene. Sa leve strane pitome doline, koja se pruža prema Prozoru, kanjonu Neretve i Jablanici, uzdiže se planina Vran. Iako ima 2074. metra deluje mnogo pitomije i niže nego Čvrsnica.

U vožnji nas pretiče mercedes posuških tablica, čiji vozač mahanjem ruke pokazuje da ga sledimo. Naš domaćin. Kaže da nam je obezbeđen smeštaj u planinarskom domu, u samom podnožju planine, u Masnoj Luci. Nova trospratna zgrada, pripada planinarskom društvu "Masna Luka". Dejan i ja smo prvi gosti. Gornji sprat u potpunosti završen, sobe i kupatila izgrađene po najvišim standardima, sa senzorima i ostalim čudima. Sa prozora puca pogled na pojas guste šume iznad koje se kao orlovi izdižu po stotinu i više metara visoke kamene gromade.

Komentarišem kako bi bilo lepo da ovo vide naši Planjani, posebno članovi planinarskog društva "Vrbica". Stanko kaže da bi to bilo lepo, da su već dolazili planinari iz Srbije. Zove telefonom ljude iz lokalnog planinarskog društva i prenosi nam njihovu poruku da će smeštaj za planinare iz Velike Plane biti besplatan.

Nakon što smo ostavili stvari odlazimo peške u šumu do obližnje franjevačke crkve posvećene svetom Iliji. Izuzetna građevina, na kojoj i spolja i iznutra preovlađuje moderni arhitektonski stil, bukvalno sa svih strana okružena šumom. Iz doline ispod crkve dopire šum nekog planinskog potoka, koji se meša sa šumom drveća. U svetinji nas dočekuje fra Petar Krasić. Starina koja jedva nosi teret svojih godina ali nemorno radi i gradi. Ostavlja sebi zadužbinu.

Večeramo dva kilometra dalje u restoranu "Hajdučke vrleti". Konobarica razoružava lepotom i ljubaznošću. Kaže da se zove Franka Markić i da je završila biologiju na Univerzitetu u Mostaru. Ovde radi sezonski, za dnevnicu od 40 evra. I bakšiš. A kako izgleda, sigurno ga nije malo. Pijemo mostarsku "Žilavku" i provodadžišemo da Franku udamo za momka iz Srbije.

The referenced media source is missing and needs to be re-embedded.

Po povratku, oko sat pre ponoći, u domu zatičemo još planinara. Jedni su iz Zagreba, drugi iz Vodica kod Šibenika, treći iz Splita...Upoznajemo se. Zovu nas da idemo ispred doma. Kažu, da pušimo travu i pričamo. Zabezeknut i očigledno zaostao, pitam kako misle da se sutra popnu uz Čvrsnicu ako se noćas drogiraju. Jedna cura mi objašnjava da pušenje trave nije drogiranje i ubeđuje me da im pravim društvom. Ljubazno odbijam poziv. Dejan komentariše da sam glup, jer uz travu možda ide i noć sa susedom.

Ipak, opredeljujem se za drugu devojku. Čvrsnicu. Kad sam se probudio vidim da je tek tri sata. Više se nije davalo spavati, pa sam prešao u drugu sobu i čitao. Svog saputnika budim u sedam. Brzo se spremamo i krećemo. Ja, po običaju, sa vojničkom transportnom vrećom u kojoj smo poneli pola litra rakije, litar i po vode i srpsku zastavu. Na nogama gumeni opanci sa Kajmakčalana, Zejtinlika, Pelistera, Karpata, Rtnja, Stare planine...

Početak uspona je uz sami ulaz u portu Crkve svetog Ilije. Nadmorska visina oko 1200 metara. Staza je duga oko devet kilometara, treba savladati uspon od 1.030 metara. Taman kad smo krenuli sustižu nas četvorica planinara. Kažu da su iz Konjica. I planinarskog društva Borašnica.

Sledećih sat vremena idemo zajedno. Staza je tako dobro obeležena, da je nemoguće zalutati. Na svakih 15-20 metara žuta traka zavezana za granu. Nakon prvog uspona i savladavanja visinske razlike od nekih 200 metara čeka nas neprijatno iznenađenje. Staza se spušta u dolinu, tako da se ubrzo vraćamo na početnu nadmorsku visinu.

Od te tačke do vrha planine, staza se može podeliti na tri dela. Prvih 700-800 metara je strmi i šumoviti uspon, na kojem se kozijom stazom savlađuje visinska razlika od oko 400 metara. Zatim sledi sedam kilometara terena na kojem se smenjuju usponi i "padovi". Na poslednjem kilometru opet se savlađuju dva uspona, od ukupno 530 metara.

Posle tri sata pešačenja stižemo do Raskršća. Manje zaravni na 1700 metara. Desno se odvaja staza za Pločno (2228), levo za Vilinac (2118), drugi najviši vrh na Čvrsnici. Na zaravni zatičemo dvojicu mladića. Edin Čolaković i Anđelo Knezović iz planinarskog društva "Prenj" iz Mostara.

Nude nas vodom. Imaju je oko 40-50 litara. Kažu da su je izneli prošlog vikenda i danas, zbog učesnika trke na Čvrsnicu, koja se održava petu godinu zaredom i u kojoj takmičari treba da pređu bolje rečeno pretrče, stazu od 35 kilometara. Sa skoro 2000 metara uspona. Prvo trče na Pločno, vraćaju se na Raskršće, pa trče na Vilinac. Trka počinje u devet časova. U neverici slušamo da će do mesta na kojem se nalazimo prvi planinari stići već u pola jedanaest. Za samo sat i po vremena.

Od Anđela i Edina saznajemo da među učesnicima ove ekstremne trke ima i dvoje Beograđana, Marija i Nikola. Šta više, na prošlogodišnjoj trci pobedila je neka devojka iz Beograda. Za današnju trku prijavilo se oko 100 učesnika. Došli su iz Omiša, Zagreba, Splita, Šibenika, Zagreba, a ima ih nekoliko i iz Zapadne Evrope.

Na rastanku, Anđelo nas poziva da dođemo u Mostar i zajedno se popnemo na Prenj, koji njih dvojica nazvaše "najlepšom bosanskom planinom, bosanskim Himelajima". Prihvatamo poziv i razmenjujemo brojeve telefona.

Savladali smo još 200 metara uspona, kad je kraj nas natrčao prvi planinar. Pravi delija. U prolazu kaže da se zove Dejan Žerajić i da je iz Nevesinja. Za petama mu mladić čije ime nisam uspeo da zapamtim. Nedugo zatim počeli su da nas pretiču i drugi takmičari. Jedan kaže da je iz Finske.

Poslednjih 300 metara do vrha planine je strmi uspon, od sitnog kamena sipara, koji beži ispod nogu, tako da je dovoljan jedan nezgodan pokret pa da se čovek strmoglavi. Ako se izuzme pogled niz stazu uz koju se penjemo, koji plaši, prizor je veličanstven. Kameniti predeli prošarani sitnim zakržljalim žbunjem. Kao tigrova koža.

Na vrhu nas dočekuje vojni objekat koji je tu sagradila JNA, organizatori trke i pripadnici gorske službe spašavanja iz Posušja. Nakon našeg obaveznog slikanja sa srpskom trobojkom, počinje razgovor, koji brzo skreće na politiku, rat, Vučića i Čovića...Momci vrlo ljubazni, nude nas hladnim Karlovačkim pivom. Mi uzvraćamo šumadijskom rakijom.

Ispostavilo se da sa nekima od njih imam i zajedničke poznanike. Tužna ratna priča. Koja mnogo govori. Za vreme rata, 6. aprila 1992. moja jedinica je u bici za Kupres , u Mrđebarama, zarobila dva brata blizanca iz Vira kod Posušja. Ujutro sam ih prosledio dalje, uz napomenu komandi da sam im dao reč da neće biti ubijeni. Odvedeni su u Knin. Nekoliko godina posle rata slučajno sam upoznao njihovog saborca Nenada Bašića, koji se kao mladić od 19 godina dobrovoljno prijavio u hrvatsku vojsku koja je pošla u rat na Kupreškoj visoravni. Od njega sam saznao da su hrvatski vojnici, blizanci, preživeli zarobljeništvo, ali i da druga dva brata, srpski vojnici, nisu.

Naime, sledećeg jutra, 7. aprila 1992. jedinica hrvatske TO iz Posušja, u kojoj je Bašić služio, kod skijaškog centra Čajuša, zarobila je braću Nenada i Stojana Škobića iz Botuna kod Kupresai Iliju Vavana iz Gornjeg Malovana. Po njegovoj priči, dok su ih vodili prema Čajuši Nenad je izvadio sakrivenu bombu, bacio je na asfalt, eksploziju bombe iskoristio da hrvatskom vojniku Nedeljku Vranjkoviću otme pušku i ubije ga. Na njegovu nesreću, Nenadova puška se posle prvog metka zaglavila nakon čega su sva trojica Srba ubijena.

Zapisujem imena pripadnika gorske službe spašavanja. Antonio Toni Galić, naoružan dobrim fotoaparatom, Miljenko Nenadić, Ivan Kukić, Jure Begić, Filip Bago, Mario Čutura...

Sa mesta na kojem sedimo, pijemo i vodimo srpsko-hrvatski dijalog, vide se Jadransko more i hrvatski otoci. Dalje preko njih nazire se Italija. Prekoputa, s druge strane Neretve, izdižu se vrhovi Prenja. Malo dalje uzdižu se Velež i Maglić.

Istočno se prepliću obrisi Bitovlje, Igmana, Bjelašnice i Treskavice. Severoistočno vidik zaklanjaju Vranica, Velika Plazenica i Raduša. Severozapadno su Dinara i Kamešnica. Zapadno Vilaja. Jugozapadno Bikovo i Klupca, najviši vrh na ostrvu Korčula.

Domaćini pitaju, kako nam se sviđa.

- Lepo. Toliko da u budućnosti ovo moramo da pripojimo Republici Srpskoj. Ionako je većina Hercegovaca srpskog porekla. Ko ne veruje, neka pročita Ivana Aralicu.

Pola sata posle nas na vrh stižu četiri devojke. Hrvatice iz Livna. Tri bi komotno mogle na izbor za mis planinarki. Svojim seksipilom, koji izbija iz svakog njenog pokreta, izdvaja se Milena Bandov. Dok je fotografišem ona, izuvena, nonšalantno pozira, kao da je na manekenskoj pisti, a ne na ivici ambisa. Udata je, ima dva sina. Deset godina je radila u srpskom MTS-u. A onda je nekom glavonji iz Banjaluke palo na pamet da poslovnicu te kompanije iz Livna preseli u Drvar, tako da je Milena ostala bez posla. Okupljeni je, zbog mog prisustva, zadirkuju da joj je za to kriv Aleksandar Vučić. Ona diplomatski odgovara da joj ipak nisu krivi Srbi, već Hrvati. A za Vučića mi sasvim ozbiljno diktira poruku: "Predsedniče, molim vas naredite da se ponovo otvori poslovnica u Livnu. Da mogu da radim i izdržavam porodicu. Ja i dve moje koleginice smo radile dobro, naša poslovnica je bila najuspešnija u celoj BiH".

Kad smo se Dejan i ja počeli pozdravljati sa namerom da krenemo nazad, momci iz Posušja kažu da to ne dolazi u obzir. Nego ćemo sa njima, u džipovima.

- Da se sutra u Srbiji ne žalite da vas nismo dočekali kako treba. I da dođete i sledeće godine.

Međutim, taj povratak se odužio jer su se u međuvremenu dva puta spuštali do Raskršća da bi pomogli povređenim planinarima. Jednu od njih, devojku iz Francuske su izneli na planinu i smestili sa nama u vozilo.

U povratku spuštali smo se niz drugu stranu planine, prema strmom kanjonu Drežnice, koji skriva sela Striževo, Gornju i Donju Drežnicu. Oko nas nestvarni kameniti pejzaži. I ono malo makije izgorelo je u požarima koji su Čvrsnicu opustošili prošle i 2017. godine. Zanimljivo je da grane zakržljalih borova i ostale makije od vatre nisu pocrnele, već su dobile nekakvu srebrnastu boju. Pa kud god pogledaš, kilometrima okolo, vidiš samo beli kamen i srebrnu šumu.

Nakon silaska do planinarskog doma Masna Luka naši domaćini nas zovu da ostanemo na druženju koje su pripremili za učesnike nadmetanja i na konaku. Međutim, nas su zvali drumovi. Bilo je oko pet popodne kad smo krenuli u susret Jablanici, Prozoru, Ramskom jezeru, Bugojnu i stradalnom Čipuljiću. Gde nas je u porti Crkve presvete Bogorodice sačekao sveštenik Slaviša Đurić.

Primećujem jednu novinu od mog prethodnog dolaska u Bugojno. U unutrašnjosti crkve postavljene su velike spomen ploče, na kojima su uklesana imena više od 100 Srba iz Bugojna koji su stradali u poslednjem ratu. Većina je poginula boreći se u redovima VRS, ali je među njima i tridesetak civila koje su u leto 1992. ubili vojnici HVO. Neke od njih na svirep način, klanjem i spaljivanjem.

Sveštenik nam ponoso pokazuje i maketu spomen-kosturnice koju će podići u groblju kraj crkve a u koju će preneti kosti bugojanskih Srba koje su ustaše ubile 1941. godine. Samo u jami kod sela Zanesović počiva oko 1.700 nesrećnika. Sredstava potrebna za izgradnju hrama, koji ima izgled Visokih Dečana, obezbediće predsednici Srbije i Republike Srpske.

"PRIMIĆU VAKCINU PROTIV KORONE!" Ministar zdravlja Republike Srpske izneo jasan stav pred važan sastanak