OVAKO SU UBIJALI MUSLIMANI IZ SREBRENICE: Dok im je Zora spremala ručak oni joj zaklali muža i obe kćerke

Za to vreme njen muž i dve kćerke bili su pritajeni u susednoj sobi. Taman dok je Mujo ispijao rakiju u kuću je naoružana i sa nožem u ruci upala Esma Kiverić. Predratna učiteljica. Kad je ugledala Muju za stolom oštro ga je upitala šta to radi, zašto ne kolje. On je odgovorio da ima vremena, da hoće da mu Zora pre toga spremi ručak. Tada je Esma pitala Zoru šta ima da se jede. Odgovorila joj je da sama otvori frižider i uzme šta hoće. Uvidevši šta se sprema, Zora se neprimetno izvukla iz sobe. Sakrila se u svinjac, u slamu ... Za to vreme Esma i Mujo zaklali su oboje njene dece i muža. Zatim su ušli u svinjac i pobili svinje, ali nju nisu primetili.

Toga 14. decembra 1992. godine u selu su žive ostale samo Zora i još jedna žena. Sve ostale meštane koje su zatekli u selu napadači, muslimani iz Srebrenice, navodne žrtve genocida, su brutalno ubili. Kad su se, povlačeći se pred kontranapadom Vojske Republike Srpske, napadači  povukli iz Bjelovca, Sikirića i Lozničke Rijeke, iza njih je ostalo 109 leševa.

Ta tri sela su samo neka od više desetina sela u Podrinju u koja su u toku rata upadali muslimani iz Srebrenice, popalili ih, sve meštane koje su zatekli ubili a opljačkali bukvalno sve što se moglo odneti i oterati – od hrane i garderobe, do kokošiju, svinja, goveda i konja. Srebrenica je u to vreme zvanično bila demilitarizovana zona, pod zaštitom Ujedinjenih nacija i u njoj nije smelo biti ni muslimanske vojske, ni oružja.

Učiteljicu Esmu Kiverić pominje i Gvozdenija Matić iz Sikirića.

-Kada je, ujutro oko pet sati i trideset minuta,  počela pucnjava moj muž Desimir i ja istrčali smo pred kuću. Pucnjava je bila sve jača a veća grupa muslimana je već preskakala zid i ulazila u naše dvorište. U toj grupi bilo ih je više od stotinu. Mešavina onih što imaju vojne uniuforme i naoružanih civila. Među njima je bilo žena i dece većeg uzrasta, koja su na sebi nosila džakove, očigladno za pljačkanje stvari iz naših kuća. Ja sam pobegla prema svinjcu a moj muž prema drugoj strani kuće. Njega su odmah ubili - saća se Gvozdenija.

Dok sam se ja krila i svinjcu, čula sam kako jedan od njih govori mom mrtvom mužu: "Spavaj Dejo, spavaj Dejo". Ušli su u kuću i ubili Desimirovu sestru Božanu Ostojić. Našli smo je ispod kuhinjskog stola, nesrećnica je pokušala da se tu sakrije. Ja sam ostala skrivena sve do 21 sat. Gledala sam kako kolju svinje. Zaklali su sedam svinja, isekli im meso, spakovali ga i odneli. Ovi  što su poklali svinje su oko 19 i 30 zapalili obe naše kuće i štalu. Iz štale su odveli konje i kravu.

Gvozdenija tvrdi da je među napadačima prepoznala Edu iz Osmače, kod Srebrenice, koji sa pre nekoliko godina doselio u Sikiriće. Zatim Aliju Ibrića iz Pirića, koji je bio u civilnom odelu i nije imao pušku, Hajrudina Begzadića,  takođe iz Pirića, Mehu i dve njegove kćeri, zatim učiteljicu iz Srebrenice Esmu Kiverić

-Čula sam kako Esma viče: Idite od vrata do vrata, čekajte ih na vratima i ubijajte a tek onda pljačkajte. Prepoznala sam Jusufa, njegovog sina i snahu, a to je Rukina kćerka. Bio je tu i Mirso iz Osmače, on je Edin brat. Njih dvojica su prvi išli u naše dvorište i ubili Desimira ... Oko 21 sat na loznički most stigao je transporter VRS. Tada sam čula kako muslimani govore: Bežimo, mogu nas pobiti, opkoliće nas. Kad su oni otišli ja sam prešla u pritoke a zatim niz njive prema Drini. U pravcu Bjelovca. Prelazeći žičanu ogradu stala sam na neki leš. Bio je mrak, nisam videla. Sutradan sam čula da su tu ubijeni Grozda i njen sin Zlatan ... Videla sam kad su umrli Božo Todorović i Novak Vuksić iz Loznice. Naši su ih do Drine dovezli u transporteru, radi prebacivanja u Srbiju ali dok je stigao čamac oni su umrli.

I Slavka Matić (47) iz Loznice je tog nesrećnog decembarskog dana ostala bez porodice. Zli ljudi su joj ubili muža i dve kćeri.
-Napad me je zatekao u školi u Bjelovcu. Pucalo se iz pravca Pirića i Biljače, ali i iz pravca Drine. Videla sam veliku grupu muslimana. Naoružani puškama, na leđima su imali rance. Oko glave nosili su vezane narandžaste trake. Nisam stigla do kuće, u kojoj se nalazio moj muž Radivoje Matić i naše dve kćerke. Sve troje su ubili. Tugo moja, Snežana je imala 27 a Gordana 25 godina. Moju decu je pokušala da spase Gordana Ilić, žena Milana iz Bojne kod Srebrenice, uspela je da ubije jednog muslimana a oni su nju ranili ... Videla sam kada su Cvijetka Lukića, ranjenog vodili prema Drini da mu ukažu prvu pomoć ali muslimani su već bili tamo, sačekivali i ubijali sve ranjenike  - piše u izjavi koju je ojađena žena nedelju dana kasnije dala u Bratuncu.

Navodne žrtve genocida, nad kojima licemerni Zapad lije krokodilske suze i koristi kao oruđe za satanizaciju srpskog naroda, su tog decembarskog dana Janji Simić iz Lozničke Rijeke ubile muža i devera i ranile sina Zorana, preteći da će ga, ako se ne preda, uhvatiti i nabiti na kolac.

-Kada je moj muž poginuo bilo je oko pola sedam ujutro.  Neko od muslimana počeo je da doziva mog sina Zorana da se preda. On je pošao napolje ali čim su ga ugledali pucali su i ranili ga. Moj Zoran je po glasu prepoznao Midhata Salihovića, pa ga je pitao: Midhate, je si li to ti, našta je ovaj odgovorio: Jesam, dođi da popijemo. Ako ne dođeš, uhvatićemo te pa ćemo te živa na kolac nabiti. Da znaš kako Turčin ume na kolac da natane. Mene je zvala Mulija Zukić, naša komšinica: Hajde Janjo da popijemo kafu, psujući mi četničku majku. Tada su mi ranili devera Lazara Simića. Ranjeni su i Milenko Stojanović, Goran Lukić ... U kući Vujadina Kovačevića ubijeni su Mitar Savić i Zoran Trišić a Aleksa Kovačević je ranjen - kazuje Janja Simić (43) iz Loznice.

Dostana Lukić iz Lozničke Rijeke je 14. decembra ostala bez snahe Krstine, žene njenog sina Radovana, koji je ubijen 28. juna, u predhodnom napadu na ovo selo. Njenu snahu su prvo ranili u nogu i ruku a kada su je uhvatili dokrajčili su je nožem.

-Rasečena je nožem po glavi i po desnoj strani rebara. Zamalo sam tog dana izgubila i unuka Milivoja, Krstininog i Radovanovog jedinog sina. Zadobio je više od trideset rana ali je preživeo. Nije prošlo ni godinu dana a ja sam ostala i bez drugog sina Radivoja. Imao je 39 godina. Nagazio je na minu na Azličkom putu. Geleri su mu teško oštetili obe noge. Jednu su mu odsekli u Zvorniku, drugu u Beogradu ali nije mu bilo spasa. Preminuo je 12. novembra. U ovom ratu poginuo je i moj rođeni brat Nikodin. Drugog brata Miloša muslimani su mi ubili u onom prošlom ratu. I još se danas pitaju zašto su naši, kad su oslobodili Srebrenicu, pobili te zlikovce. Sram ih bilo,  kakve pokolje su činili, kako su zverski mučili i ubijali naše ljude, Turci su još dobro prošli. - kaže Dostana.

Kad su se povukli iz Bjelovaca muslimani su sa sobom poveli i smestili u zatvor u Potočarima Miru Filipović sa dvoje njene dece -  kćerkom Oliverom, koja je imala tri godine i sinom Nemanjom, koji je imao svega pet meseci. Zajedno sa njima u zarobljeništvo je odveden i desetogodišnji Brane (Radovana) Vučetić. Kako je čula,  ovo kidnapovanje je naredio Safet Omerović, zvani Miš, zamenik komandanta Samostalnog brdskog bataljona. Srećom, nakon velike medijske hajke koja se zbog ovog slučaja digla,  posle dva meseca pušteni su na slobodu.

-Odmah sam odveo porodicu u Ljuboviju, u Srbiju. Dok sam Oliveru vodio kroz grad kupio sam joj i ogulio bananu, ali uskoro sam primetio da je ona ne jede.Umesto toga iz džepića je vadila jedno po jedno zrno kukuruza i polako ih žvakala. Posle nekog vremena, začuđen pitao sam je šta to radi. Odgovorila je: Ovako sam naučila u zatvoru - seća se otac porodice Slavoljub Filipović.

Baš u Potočarima, nedaleko od mesta gde su držali zatočene brata i sestru od tri godine i pet meseci, preživeli zločinci i njihovi saborci su posle rata podigli memorijalni centar genocida. U koji su sahranili i poginule zločince, i stotine muslimane iz Srebrenice koji su u ratu umrli prirodnom smrću, i neke civile koji su umrli pre rata, i najmanje 4.000 pripadnika tzv. Armije BiH koji su poginuli u borbama sa Vojskom Republike Srpske, i više stotina pripadnike tzv. Armije BiH koje su u julu 1995. godine iz osvete streljali pripadnici VRS, i poginule pripadnike tzv. Armije iz još 12 opštine BiH, uključujući i Sarajevo...A na nadgrobnim spomenicima su uklesana i imena na desetine muslimana iz Srebrenice koji su, bogu hvala, još uvek živi. I svi oni se nalaze na lažnom spisku žrtava lažnog genocida.

Antrfile 1

NJIH SU UBILI MUSLIMANI IZ SREBRENICE

Evo spiska nesrećnika iz Bjelovca koji su stradali 14. decembra 1992. godine: Zlatan (Milanka) Bogićević (1975), Miodrag (Ilije) Cvijić (1972), Slobodan (Vitomira) Despotović, Stevo (Neđe) Filipović (1951), Milisav (Ilije) Ilić (1957), Milan (Miće) Ilić (1939), Zlata (Miloša) Jovanović (1911), Radenka (Milisava) Jovanović (1974), Vida (Radivoja) Lukić (1933), Miroslav (Novice) Marinčević (1965), Radivoje (Ilije) Matić (1937), Desimir (Nikodina) Matić (1928), Radivoje (Ilije) Matić (1937), Gordana (Radivoja) Matić (1967), Snežana (Radivoja) Matić (1965), Mirko (Petka) Miladinović (1971), njegov brat Čedo (1975), Slavko (Čede) Milutinović (1963), Slobodan (Ratka) Nedeljković (1970), Mirko (Krste) Petrović (1920), Mirko (Milana) Petrović (1972), Mitar (Ostoje) Savić (1954), Radovan (Sretena) Tanasić (1923), Rajko (Žike) Tomić (1955), Milorad (Živorada) Tošić (1972) i Zoran (Tomislava) Trišić (1968).

Iz Sikirića su ubijeni: Živojin (Blagoja) Ilić (1928), Radojka (Koste) Ilić (1935), braća Radovan (1948) i Srećko (1946) Bogosava Mitrović, Milomir (Bogosava) Nedeljković (1940), Ljubisav (Obrada) Nedeljković, (1925), Ratko (Svetislava) Nedeljković (1946), Slobodan (Miladina) Petrović (1976), Dušan (Rade) Prodanović (1931), Obrenija (Miladina) Rankić (1934), Zlatan (Ranka) Simić (1961), braća Živadin (1946) i Radisav (1939) Svetolika Simić, Grozdana (Vasilija) Simić (1931), Dragiša (Branka) Stevanović (1966), Milomir (Ljubisava) Tanasić (1939), Milan (Petra) Tanasić (1957), Obrenija (Obrada) Trišić (1931) i Novak (Srećka) Vuksić (1931).

U Lozničkoj Rijeci muslimani su ubili Slavomira (Radivoja) Dimitrijevića (1971), Nedeljka (Svetozara) DamjanovićA (1959), Dragoljuba (Milisava) FilipovićA (1942) i njegovog sina Dragana (1962), Milana (Petka) Jovanovića (1928), Željka (Vojislava) Kneževića (1966), Kristinu (Čede) Lukić (1948), Bojana (Nikolče) Milkovski (1938), Mlađena (Božidara) Petrovića (1958), Miodraga (Bogdana) Petrovića (1948), Božu (Krste) Todorovića (1949), Radovana (Save) Vučetića (1943) i njegovog sina Milenka (1975).
Isto decembarskog dana dojučerašnje komšije od života su rastavile i Ratka (Marka) Dabića (1954) i Vasilija (Petra) Todorovića (1955) iz Kravice, Slavka (Neđe) Ilića (1939) iz Magašića, Stojana (Marka) Milića (1959) iz Sasa, Dušana (Milorada) Petrovića (1928) iz Brane Bačići, Radenka (Rajka) Stankovića (1972) iz Zagrađa, Ratka (Ilije) Simića (1951) iz Kunjerca i Radoslava (Leposave) Đukića (1968) iz Voljavice.
    
Antrfile 2

SPISAK NAPADAČA IZ SREBRENICE

Dve nedelje nakon masakra u Bjelovcu, Sikirićima i Lozničkoj Rijeci u Bratuncu je podnesena krivična prijava kojom se za taj zločin terete Hajrudin (Alije) Bogzadić (1969) iz Pirića, Beg (Bekte) Ibrahimović, zvani Austrija (1959) iz Biljače, Alija (Muje) Ibrić, uvani Kurta (1947), po zanimanju miner, iz Bratunca, Esma (Ibiše) Kiverić (1951), učiteljica iz Srebrenice, Hajrudin (Hilme) Malagić (1945) iz Loznice, Edhem Salihović (1949 iz Biljače, njegovi sinovi Fikret (1979 i Midhat, zvani Mido (1969), Rešid (Rahmana) Sinanović (1949) iz Pirića, nekadašnji načelnik policije u Bratuncu, njegov brat Muriz (1963) ...

Krajem februara 1993. godine krivična prijava je podneta i protiv Harisa Ahmetovića, zvanog Hari, Mirze Hasanović iz Sase, Kemala Mehmedovića, zvanog Kemo, iz sela Pale, Senadina Pobrina iz Biljače, Hazima Džananovića iz Voljevca, Mithada Otanovića, zvanog Mijaš, te Zulfe Tursunovića.

Preživeli svedoci su svedočili da su među napadačima koji su tog 14. decembra u crno zavili Bjelovac, Sikiriće i Lozničku Rijeku bili i Besim Slihović, Sadik Zukić, Džemail Kamenica, Ramiz Kamenica, Munib Kamenica, Mulija Zukić ...