SREBRENICA, ZLOČINAČKA PODVALA ZAPADA I NATO - Evo šta kažu činjenice

Ovo je činjenica koju niko ne spori. Međutim, ona se retko pominje u raspravama o Srebrenici. Zašto? Zato što je ona sama po sebi nepobitan dokaz da u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida.

Genocid je kad neko organizovano, po unapred smišljenom planu, uništi ili pokuša da uništi, jednu etničku grupu. A ako neko hoće da uništi jednu etničku grupu, logično je da će pre svega pokušati da uništi njen reproduktivni i najvitalniji deo – žene i decu.

Srbi su u leto 1995. godine sve muslimanske žene i decu, ali i ostale civile, koji nisu bili vojnici, iz zone borbenih dejstava prebacili tamo gde su sami zahtevali: na teritoriju na kojoj nije bilo borbenih dejstava i koju je kontrolisala njihova muslimanska vlast.  

Činjenica je da su pojedine grupe srpskih vojnika, neke iz osvete za užasne zločine počinjene nad njihovim porodicama, neke iz najasnih razloga, o kojima bi više informacija mogle dati pojedini zapadne obaveštajne službe, na farmi Brnjevo kod mesta Pilice i u tamošnjem domu kulture streljale ili, u njihovom pokušaju da pobegnu,  ubile do hiljadu zarobljenih muslimanskih vojnika. Ali je laž da je među njima bilo civila.

Muslimanska strana tvrdi da je među ubijenima bilo nekoliko maloletnika. To je tačno. Ali prikriva činjenicu da su i oni bili vojnici. Jedna od žena iz organizacije Majke Srebrenice stalno potencira da je streljan njen brat koji je imao „tek 18 godina“. Međutim, članovi međunarodne komisije su utvrdili da je on do tada već 370 dana bio pripadnik tzv. Armije BiH.

Streljanje više stotina zarobljenih vojnika jeste težak ratni zločin. Međutim, činjenica je da je pre toga 28. divizija tzv. Armije BiH, kojoj su oni pripadali počinila stravične zločine. Popalila je i opustošila desetine srpskih sela oko Srebrenice i u Podrinju i u njima ubila oko 3.200 Srba. Većinom civila. 

Napadi su uglavnom vršeni na Božić, Petrovdan i druge velike hrišćanske praznike a završavali su paljenjem svih kuća u selu i pravim varvarskim pokoljima, u kojima su ubijane čitave porodice. Dokumentovano je da su desetine civila zaklane noževima, mnogima je glava odsečena od tela i kao dokaz „herojstva“ odnesena u Srebrenicu, više desetina ljudi je živo spaljeno a najmanje pet žrtava je pečeno na ražnju.

Od desetine primera, zbog prostora, pomenuću samo napad muslimana iz Srebrenice na Podravanje 26.septembra 1992. U kojem je ubijeno više od 60 Srba.

Prema nalazima specijalista samo manji broj žrtava usmrćen je iz vatrenog oružja. Ostalim žrtvama prvo je pucano u noge, a onda su masakrirani. Najveći broj ubijen je nožem i sekirom. Skoro svima polomljena je kičma, ruke i noge, odsečeni prsti ili cele šake. Velikom broju nesrećnika bilo je izvađeno jedno ili oba oka. Mnogima je glava bila odvojena od tela. Jedni muškarci su osunećeni a drugi potpuno kastrirani.

Više leševa je zapaljeno, a dvojica muškaraca su nabijena na kolac i ispečena. Sa svih leševa skinuti su satovi, izvađeni zlatni zubi, odneta im je obuća i odeća.

Naprosto, kao da su jadni ljudi bili žrtve divljaka koji pre toga nisu imali nikakav dodir sa civilizacijom a ne dojučerašnjih komšija, školskih drugova, prijatelja... Potpuno isti brutalni zločini počinjenii su u Kravici, Skelanima, Bjelovcu, Ježeštici, Zalazju, Bratuncu... Među nesrećnicima koji su živi pali u muslimanske ruke je sveštenik iz Kravice Janko Savić.  Njegovo telo pronađeno je bez nogu i ruku, sa izvađenim očima. Zločinci su trup, uz pomoć podupirača, ostavili u sedećem položaju, a ispred njega poredali
nekoliko fildžana, kao da pije kafu.

Pravo ne (pre)poznaje osvetu kao alibi ali ni bol i želja za osvetom onih kojima su iz obesti zapalili kuću, ubili roditelje ili decu, ne prepoznaje pravo. Posebno je brutalna laž da su u Srebrenici streljana čak 8.372 muslimana. Koju iz dana u dan, poput Hitlerovog šefa propagande Gebelsa, ponavljaju Zapad, muslimansko Sarajevo i brojne NVO i novinarske ekspoziture zapadnih obaveštajnih službi u Beogradu. 

Na osnovu činjenica do kojih su došli istražitelji Haškog tribunala sudija tog suda Patriša Vald zaključila je da je u julu 1995. godine Svetska zdravstvena organizacija u Tuzli registrovala 35.632 izbeglica iz Srebrenice. Ovim popisom nije obuhvaćeno oko 3.000 muškaraca, koji su se u vreme popisa nalazili na frontu.  To znači da je "genocid u Srebrenici" preživelo oko 38.600 muslimana. Ako se ovoj brojci doda pretpostavljenih 8.000 Srebreničana koji su navodno ubile srpske snage dobija se cifra od oko 46.600 stanovnika Srebrenice. Po zvaničnom popisu stanovništva izvršenom 1991. u opštini Srebrenica živelo su 27.572 muslimana. Zaključak izvucite sami.

Na centralnom spomeniku memorijalnog centra u Potočarima piše da su tu sahranjeni ljudi iz Srebrenice, Sarajeva, Bijeljine, Sokoca, Bratunca, Vlasenice, Han Pijeska, Foče, Višegrada, Zvornika, Srebrenika, Ugljevika i Rogatice. Otkud vojnici iz 100 km
udaljenih Sarajeva ili Bijeljine u julu 1995. u Srebrenici, koja je trebala biti demilitarizovana zona? Sigurno nisu došli iz turističkih razloga već da ratuju. Oni su na spisku žrtava navodnog genocida.

Da u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida govori i to što nisu zabeleženi slučajevi silovanja. Što je s obzirom na okolnosti - haos koji je u to vreme vladao u Podrinju, posebno broj srpskih vojnika i žena neprijateljske strane na tako malom prostoru, pa još u atmosferi krvi, zločina i osvete, pomalo neverovatan podatak. Na ponos generalu Ratku Mladiću i njegovim vojnicima. U istoriji ratovanja, o kojoj postoje pisani tragovi, se nije dogodilo da u ruke jedne vojske padne toliko žena sa neprijateljske strane, a da se nisu dogodila i masovna silovanja i druga seksualna maltretiranje istih.

Viteštvo koje su srpski civili ispoljili prema svojim sestrama islamske veroispovesti iz Srebrenice ima još veću težinu ako se imaju u vidu masovna silovanja zarobljenih Srpkinja u Podrinju. Od kojih su neke posle toga zaklane. Ili sudbina nekoliko hiljada Srpkinja u Sarajevu, koje su muslimani držali kao svoje robinje, zatvorane u nekoj od na desetina javnih kuća, gde su služile za zabavu Izetbegovićevih vojnika a iz njih puštane tek u osmom mesecu trudnoće.

U knjizi "Srebenica-agresija, otpor, izdaja, genocid", koja je štampana u Sarajevu, autor Nijaz Mašić navodi da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. Iako je većina njih stradala prilikom napada na okolna srpska sela, danas se i oni vode na spiskovima "nevinih žrtava černičke agresije i genocida".

Portugalski vojni zvaničnik, direktor UNMO-a Karlos Martins Branko je 1998. godine napisao da je 2.028 muslimana iz Srebrenice poginulo u borbi sa bolje uvežbanom i bolje komandovanom VRS, ali da svi oni nisu poginuli u julu 1995. godine nego "u tri godine žestokog ratovanja".

Na internet sajtu SDA (vladajuće muslimanske stranke u BiH) je 1999. godine objavljeno da je u Srebrenici samo do 3. februara 1993. godine od gladi, hladnoće i loše medicinske zaštite umrlo 600 ljudi. I oni su na spisku „žrtava genocida“. Na istom spisku su i hiljade vojnika koji su poginuli prilikom nasilnog proboja iz Srebrenice prema Tuzli u julu 1995. godine. Poznati sarajevski novinar Šefko Hodžić je 17. jula 2008. u Oslobođenju objavio tekst „Golgotu preživeo svaki treći“ u kojem opisuje masovne pogibije muslimanskih vojnika u zasedama koje im je postavila VRS pokušavajući da spreči njihov prodor prema Tuzli.

- Procenjuje se da je 16. jula i narednih kroz koridor na slobodnu teritoriju stiglo od 4.500 do 5.000 Srebreničana, od njih 12 do 15 hiljada koji su 12. jula iz Šušnjara krenuli u proboj - zaključuje na kraju svog teksta Hodžić.

Ibran Mustafić, predsednik ratne vlade u Srebrenici, svedok Tužilaštva BiH, je izjavio i objavio u svojoj knjizi „Planirani haos“ da su Naser Orić i njegovi saradnici,  u međusobnim obračunima čija je osnova kriminal i ratno profiterstvo, ubili između 500 i 1.000 muslimana. I oni su sahranjeni u Potočarima kao „žrtve genocida“. U istom groblju sahranjeno je na desetine muslimana koji su umrli prirodnom smrću a na spomenicima ima i imena najmanje 79 ljudi koji su živi i zdravi. Jedan od njih Jusuf Smajlović se posle rata vratio u Srebrenicu i sve do penzije bio vozač predsedniku opštine. 

Ako su Srbi zaista planski, dakle sa namerom da počine genocid,  ubijali zarobljene muslimanske vojnike iz Srebrenice, kako to da niko od 1.500 Orićevih vojnika koji su tih dana zarobljeni u Žepi nije ubijen, već ih je VRS prebacila u Srbiju. A da nijednom od njih ni dlaka sa glave nije falila. Muslimanske porodice izbegle iz Srebrenice podnele su 10.000 pojedinačnih zahteva za pronalaženje nestalih. Utvrđeno je da su 2.000 zahteva bili duplikati, dok se čak 5.000 zahteva odnosilo na lica koja su Srebrenicu napustila pre jula 1995. godine.

Svakom ko želi istinu, jasno je da su se u Srebrenici dogodili teški ratni zločin muslimana nad Srbima i Srba nad muslimanima. Nije mali broj političara, novinara i stručnih ljudi na srpskoj strani koji tvrde da su pokolji srpskih civila u Podrinju bili genocid. Ali ni jedan od tih zločina se ne može kvalifikovati kao genocid.

Navodni genocid u Srebrenici je najveća propagandna laž i obmana rata u BiH. Koji je kolonijalni Zapad smislio da bi satanizovao Srbe i opravdao svoje zločine: razbijanje SFRJ, izazivanje ratova u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH,  bombardovanje SR Jugoslavije, cepanje Srbije i okupaciju Kosova i Metohije. I da bi se na taj način dodvorio muslimanima širom sveta i umanjio njihov opravdan bes zbog izazivanja ratova i bezrazložnog ubistva stotina hiljada muslimana od strane Zapada, njihovih obaveštajnih službi i NATO. Od Libije i Tunisa, preko Jemena i Iraka, Avganistana do Sirije. 

A namera da se u UN izglasa rezolucija da je u Srebrenici počinjen genocid nije ništa drugo do pokušaj zamazivanja očiju i dodvoravanje muslimanskom svetu koji već mesecima gleda kako izraelska vojka, uz vojnu i političku pomoć Vašingtona, NATO i EU, iz dana u dan, sistematski ubija desetine hiljada palestinskih civila. Među njima i hiljade dece.

Srbija Danas/Autor: Dušan Marić