ZLOČINCI USTAŠE NE MOGU POSTATI ŽRTVE: Bečki istoričar o Blajburgu i NEOUSTAŠTVU
Poznati austrijski istoričar Štefan Ditrih, u interviju za Dojče vele, kaže da bi smisao sećanja na žrtve trebalo da bude pomirenje, da se tako nešto nikada više ne ponovi, a da u "Blajburgu" nema ništa pomirljivo.
Na pitanje novinara nemačkog Dojče velea kako komentariše kvalifikaciju zbivanja oko austrijsko-jugoslovenske granice krajem Drugog svetskog rata, koji u Hrvatskoj se najčešće nazivaju "pokolj u Blajburgu“, "blajburška tragedija“ ili "Križni put hrvatskoga naroda“, ali i svoja pisanja da on piše o Blajburgu kao o "mitu o žrtvi“, austrijski istoričar Štefan Ditrih, kaže da se tokom studiranja u Beču bavio, između ostalog, i nacionalnim mitovima. Mitovi su deo nacionalizma, imaju različite funkcije i on je taj pojam izabrao zato što se radi o mitu o žrtvi koji je nakon Drugog svetskog rata izgrađen pre svega u egzilu.
HRVATI NEMILOSRDNO UBIJALI SRBE, a mnogi ni GROB nemaju! Osvanula je MAPA koje se ZAGREB stidi (FOTO)
SMETA IM SVE SRPSKO! Novo DIVLJANJE u Hrvatskoj, Pupovac SVIMA odgovorio MOĆNOM PORUKOM (FOTO)
UŽAS! Deca posle svađe KAMENOVALA STARCA, intervenisala POLICIJA! (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)
On dodaje da postoje određene činjenice koje mogu tačno da se utvrde, a o brojnim drugim činjenicama postoje različiti narativi koji ne mogu objektivno da se dokažu. Međutim u utvrđene činjenice ubraja se bezuslovna kapitulacija Nemačke, pa time i njenih saveznika, vazala, u ovom slučaju takozvane Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Kapitulacija je stupila na snagu u noći između 8. i 9. maja 1945. Na teritoriji Jugoslavije, a posebno Hrvatske i Bosne i Hercegovine, razni kolaboracionisti već duže su se nalazili u defenzivi. Ono što se takođe sigurno zna jeste da je samozvani ustaški poglavnik Ante Pavelić nekoliko meseci ranije svoju porodicu odveo iz zemlje na sigurno, u Austriju, a i sam je tamo otišao 6. maja preko Slovenije. I nije pobegao bez novaca…
Dalje dodaje da su maja 1945. godine u Blajburgu bili pripadnici hrvatskih ustaša i domobrana, nemačke regularne vojske, SS-ovci. Tu su bili i članovi njihovih porodica. Osim toga, kolaboracionisti su tada sprovodili intenzivnu antikomunističku propagandu, svesno su širili strah od nadolazećih Titovih partizana, a takođe su naredili i povlačenje stanovništva. Postoje informacije iz Zagreba i drugih mesta o ubijanju ljudi koji nisu želeli da sprovedu "naredbu o povlačenju“. Poznate su priče o "običnim ljudima“ iz Hrvatske, ali i iz Hercegovine, koji su bili prisilno mobilisani, ali u ratu nisu počinili nikakva krivična dela niti su bili ideološki zaslepljeni. Veliki deo njih vratio se iz Austrije, tj. Slovenije nazad i dalje živeo potpuno normalno u Jugoslaviji. Ti ljudi su pričali svoje priče, ali one se generalno, na žalost, ne čuju. Većina onih koji su se vratili u koloni privremeno je zadržana u raznim logorima i bila je raspoređena na radove u obnovi. Na kraju je velika većina njih amnestirana.
Odgovarajući na pitanje dali je posle zvaničnog završetaka rata bilo masovnih ubistava u tim oblastima, bečki istoričar kaže da je verovatno bilo nekih masakra, prekih sudova i ubistava. To se većinom događalo u Sloveniji. Ali sve do sredine maja 1945, a negde i do kraja jula, bilo je pojedinačnih borbi. Podseća na to da je rat u Evropi završen 8. maja, ali da su neke kolaboracionističke jedinice odbijale da polože oružje i predaju se saveznicima, u ovom slučaju Jugoslovenskoj armiji. Zato je vrlo problematično i gotovo nemoguće napraviti razliku između poginulih u ratu i onih koji su ubijeni tokom povratka zarobljenika u Jugoslaviju. Sporno je govoriti o planskim masakrima. Poznato je i dokazano da su partizani imali visoke moralne kriterijume, da su strogo kažnjavali prestupe i zločine u sopstvenim redovima.
On dodaje da samom Blajburgu nije bilo ni masakra, niti ubistava. Lično je bio tamo nekoliko puta, na lokalnom groblju, gde ima nekoliko grobova i spomenika, ali ti ljudi nisu tamo ubijeni, već su umrli iz raznih drugih uzroka. Problematična je i tvrdnja da su ubijani i žene i deca. Bez obzira na ove činjenice "Blajburg“ je postao simbol za sve što se događalo nakon službenog završetka rata. Tokom povratka zarobljenika u Jugoslaviju bilo je na raznim mestima ubistava. Poznate su razne masovne grobnice, recimo u šumama oko slovenačkog Macelja. Uprkos brojnim istraživanjima, do sada nije objavljen zvanični spisak žrtava.
Ditrih posebno ističe da postoje različite brojke posleratnih žrtava, odnosno da se brojevima manipuliše, pa se one kreću od 300.000, preko 45.000 pa do nekoliko hiljada. Međutim tačan broj stradalih nikada nije utvrđen. Demograf Vladimir Žerjavić, na primer, utvrdio je brojke – 45.000 Hrvata, 4.000 muslimana, 8.000 do 10.000 Slovenaca i 2.000 srpskih i crnogorskih četnika. Većina hrvatskih žrtava su bili ustaše i domobrani. Većina njih su učestvovali u ratnim zločinima za vreme rata.
Dodaje da su komunističke snage sigurno iskoristile priliku da osiguraju sopstvenu vlast. U načelu su to bile klasične "čistke“. One su, posebno krajem rata, sigurno bile veoma haotične. Besmisleno je tvrditi da su bile ciljano usmerene protiv hrvatskog naroda. Na kraju krajeva, mnogi Hrvati iz raznih delova Hrvatske bili su u komunističkom rukovodstvu. Ne bi trebalo zaboraviti ni to da je veliki deo Hrvata, skoro kompletne Istra i Dalmacija, ali i Zagorje, bio u partizanima.
U nastavku intervijua bečki istoričar objašnjava kako je nastao mit o Blajburgu:
- Bilo je pripadnika ustaša koji su nakon rata ostali u Austriji. Neki od njih osnovali su Počasni blajburški vod. Austrijska tajna služba pratila je tu marginalnu grupu, postoje brojni izveštaji iz sedamdesetih godina. Ali ništa se nije preduzimalo. To nije bilo ništa drugo već neka vrsta revizionističke, relativno male "folklorne grupe". U mit spada i uvek jasna crno-bela slika, uvek postoje "dobri" i "loši". Napada se Jugoslavija i sve što je s njom povezano, kako bi se na taj način skrenula pažnja sa sopstvenih zločina, rasnih zakona, koncentracionih logora i masovnih ubistava.
Dodaje da je dobro i važno to što je ovo napokon zapaženo u Austriji i što je počelo kritičko suočavanje s tim. Nada se da će protesti u Austriji, pre ili kasnije, da dovedu do promene mišljenja i u Hrvatskoj. Radi se i o trajnom suočavanju s ratnom prošlošću i ulogom fašističkih ustaša. Ali trenutno sam pesimista. Taj nacionalistički kult oko Blajburga sprečava efikasno obrađivanje prošlosti.
Ne slaže se takođe da se u Blajburgu jednostavno podseća na sve posleratne žrtve, jer po njemu, kada bi se podsećalo na sve žrtve, onda ne bi bio potreban takav nacionalistički cirkus s revizionističkim porukama. Možete se, kaže Ditrih, sećati pored svakog krsta, pa i skromno, u nekoj šumi. Za to ne mora da se putuje u Austriju. Zločina je bez sumnje bilo, ali inscenirani spektakl služi samo današnjoj političkoj agendi određenih desnih, revizionističkih krugova. U stvari, ne radi se o ondašnjim žrtvama.
STRAŠNO! Migranti otkrili kako se ophodila prema njima HRVATSKA POLICIJA! (FOTO)
ĆIRO BLAŽEVIĆ PODRŽAO PUPOVCA ZA EU IZBORE: Srbi su me zvali, dok se ovi moji nisu ni setili
Ditrih akcenat stavlja na to da bi smisao sećanja na žrtve trebalo da bude pomirenje, da se tako nešto nikada više ne ponovi. Međutim sadašnje "manifestacije" u Blajburgu po njemu nemaju ništa pomirljivo, posebno kada se tamo patnja Isusa Hrista izjednačava s patnjama pripadnika SS-a, Vehrmahta, ustaša ili domobrana. Taj svesno izabrani pojam "Križni put hrvatskog naroda" je blasfemija. Isusov križni put je jedinstven i važan deo hrišćanskog učenja.
Zaključuje da smatra da je pogrešno to da jedna demokratska država, misleći na Hrvatsku, koja tvrdi da deli evropske vrednosti, preuzima pokroviteljstvo nad jednom takvom manifestacijom. Nije u redu uloga Hrvatske biskupske konferencije i Biskupske konferencije Bosne i Hercegovine. Potrebno je da se savremana Hrvatska što pre distancira od svoje ustaške prošlosti, kako bi iskorenila neoustaštvo, koje se pojavljuje u toj zemlji, a od čega ne može biti ničeg dobrog.