Krvavo proleće u Idlibu: Linije između neprijatelja i saveznika postaju mutne, a teroristi se "presvlače"!

Više od pola godine sirijska severozapadna provincija Idlib bila je, uprkos sporadičnim okršajima, neka vrsta "zamrznutog sukoba", otkako je velika sirijska vojna ofanziva prošle jeseni zaustavljena poprilično kontroverznim Putin-Erdogan sporazumom. Ali, svi znakovi eskalacije su sada tu - sukobi su se rasplamsali, SAD ponovo optužuju sirijsku vojsku za hemijske napade (i tako se otvara prostor za moguće vojno delovanje), a ideja o tzv. "demilitarizovanoj zoni" definitivno se raspada.

Ko je prvi uzdigao Idlib sa sukoba niskog intenziteta na veliki okršaj, teško je reći, obe strane čekale su na ovaj trenutak koji je već mesecima izgledao neminovan. Do trenutne mere sukoba nije došlo preko noći, već nekoliko nedelja imamo postepenu eskalaciju - militanti su pokrenuli granatiranje okolnih prostora koji nisu pod njihovom kontrolom, a sirijska vojska je iz dana u dan pojačavala vazdušne napade.

Činjenica da je ipak prošlo oko pola godine znači da su obe strane imale dovoljno vremena da se pripreme na ovaj sudar. U neku ruku, ova nova bitka za Idlib je ujedno i rat putem posrednika kog s jedne strane svakako vodi Turska, glavni sponzor militanata u Idlibu, i sirijski saveznici. Naravno, politički je to krajnje kompleksna i nezgodna situacija jer kada pogledamo ko su ti sirijski saveznici, Rusija i Iran, odmah uviđamo i činjenicu da na onoj "višem nivou", iznad Sirije, odnosi između Moskve, Ankare i Teherana su zapravo iznenađujuće dobri. Rusija i Turska su u redovnom kontaktu u pogledu brojnih pitanja, čak dogovaraju i nove vojne saradnje i nakon eventualne dostave sistema S-400. Iran i Turska takođe imaju dobre odnose, nešto što im SAD uvek zamera (iako baš danas su turski zvaničnici poručili kako su od ovog meseca prestali s kupovinom iranske nafte - koliko je to tačno tek će se videti, SAD svakako pamti tursko-iransku "zlato za naftu" šemu.

Idlib se ipak ne može posmatrati na isti način kao neka ranija čvrsta uporišta militanata u Siriji, kao što su bile teško osvojive zone južno od Damaska, još južnije prema Golanu, ili čak i "majka svih bitaka", ona za Alep - zbog činjenice da je Turska duboko infiltrirana u Idlib, njena vojska je tamo, na terenu, tamo već ima vojne baze, osmatračnice... kao i tzv. sirijsku "Nacionalnu vojsku", odnosno jednu novu inkarnaciju militanata koji, čini se, vole menjati imena s vremena na vreme, očigledno prema tome ko ih u datom trenutku plaća.

Podsetimo, prva inkarnacija tzv. pobunjenika, FSA (Slobodna sirijska vojska), strože je definisana 2012. u Zagrebu - naravno, ne od strane Hrvatske i sam grad je potpuno nebitan, već zbog činjenice da je upravo za vreme posete Zagrebu tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton poručila kako je vreme da se krene dalje od Sirijskog nacionalnog veća (politička opozicija), te da se uvede "one koji se na fronti bore i ginu". Dodatno definisanje vojne opozicije nastavljeno je za vreme njenog gostovanja u Dohi nedelju dana kasnije.

Naravno, sve su to sada već davno završene priče jer FSA tehnički zapravo više i ne postoji. Militanti u Idlibu poprilično su ideološki homogena družina. Od strane Turske podržano je formiranje tzv. "Nacionalne vojske" od prvog je dana paravan da bi se sakrilo što stvarno drži snagu u Idlibu, a istina je da je Idlib postao koncentracija Al-Kaida terorista koji su se povlačeći s poraženih prostora učahurili ovde i ovde će pružiti ili poslednji otpor ili - ako ih puste da se dovoljno obnove - čak krenuti i u proboj prema izlazu, a možda se upravo to i događa zadnjih 48 sati.

Al-Kaida takođe voli menjati imena pa tako u Siriji već ima svoju treću verziju - prvo su se nazivali Al-Nusra Front, a sada idu pod imenom Hajat Tahrir al-Šam (Organizacija za oslobođenje Levanta). Apsurd sporazuma Putin-Erdogan bio je u tome da se njime tražilo "izbacivanje terorista iz Idliba", tj. neko razdvajanje "umerenih i ekstremnih" - takva stavka mogla je jedino biti pro-forma jer obojica dobro znaju da takve stvarnosti u Idlibu nema. Pro-turska "Nacionalna vojska" i teroristički HTS značajno se razlikuju samo po imenu, a sada, kada je stvar eskalirala, udružuju se u zajedničku borbu protiv sirijske vojske.

Rekavši sve to možemo se fokusirati na aktuelno stanje na terenu. Veliki okršaj ove nedelje vodio se za grad Kfar Nabuda koji se nalazi na samoj granici između provincije Idlib i njoj južne provincije Hama (grad tehnički spada pod provinciju Hama). Sirijska vojska je pokrenula ofanzivu i zauzela ga, ali, zadnje vesti, od noćas, navode kako su udružene militantne snage pokrenule protivofanzivu, te se grad sada ponovo nalazi u njihovim rukama. Ova pobeda odmah im je dala popriličan entuzijazam - glasnogovornik jedne od militantnih frakcija, Mostafa Marati, poručuje:

- Cilj nam nije samo Kfar Nabuda, idemo dalje i nastavićemo sve dok ne srušimo tiranina Bašara al Asada i oslobodimo celu zemlju.

Da je sukob u Idlibu postao vrlo intenzivan svedoči i činjenica da je više od 200.000 ljudi napustilo svoje domove bežeći od zone sukoba. Raseljeni sada pozivaju Tursku da otvori granice (podsetimo, Turska je već do sada primila više od 4 miliona izbeglica iz Sirije).

Militanti očigledno žele da pomere sukob izvan granice Idliba, a to znači da će pokušati pogurati front dalje prema Hami, Alepu i Latakiji. Kasno sinoć sirijska državna televizija objavila je kako je sirijska vojska srušila jedan dron napunjen bombama u blizini luke Hama.

Neslužbeni izvori navode kako su militanti juče započeli operaciju s ciljem zauzimanja još jednog grada u provinciji Hama - Kalat Al-Madik.

Iz SAD, koji više nije toliko involviran, barem ne u Idlibu, juče su pozvali na primirje.

- Ono što nam treba u Idlibu i širom zemlje sada je primirje - rekao je američki specijalni predstavnik za Siriju, Džejms Džefri.

Ali, SAD u isto vreme ističe kako imaju naznake da sirijska vojska "opet koristi hemijsko oružje protiv civila", te još jednom prete vojnom intervencijom zbog toga. Drugim rečima, SAD, iako danas na margini događaja, još uvek daje do znanja da može, po potrebi, kontrolisati situaciju nekim iznenadnim napadom, recimo s ciljem zaustavljanja sirijske vojske. Naime, u ovoj fazi rata snagama koje od početka 2011. žele srušiti Asada s vlasti najbitnije je da on ne dođe do potpune vojne pobede, a zato je Idlib bitan, Idlib je zadnje konkretno uporište ekstremista u Siriji.

Opozicijski izvor SOHR navodi kako su sirijske vazdušne snage samo tokom jučerašnjeg dana izvele najmanje 100 vazdušnih napada na prostoru Idliba.

Rusko ministarstvo odbrane juče je objavilo kako je sirijska vojska uspešno odbacila tri velika napada od strane militanata u provinciji Idlib. Takođe su potvrdili kako je ponovo raketama napadnuta ruska vojna baza Hmejmim kod Latakije (ističe se kako su sve rakete srušene protivvazdušnom obranom).

Turska strana pak ističe kako neće evakuisati svoje vojne osmatračnice na prostoru Idliba uprkos tome, kako tvrde, kako je sirijska vojska počela napadati prostore u neposrednoj blizini istih. Navode kako u Idlibu imaju 12 takvih vojnih baza, te kako su iste uspostavljene pre godinu dana na temelju tadašnjeg sporazuma s Rusijom i Iranom.

- Evakuacija osmatračkih baza u Idlibu nakon napada režima se definitivno neće dogoditi, nigde se to neće dogoditi. Turske oružane snage se ne povlače - navodi se u izjavi turskog ministarstva odbrane. Takođe se ističe kako su u stalnom kontaktu s ruskim ministarstvom odbrane po pitanju ovih događanja.

No, u isto vreme izvori navode kako upravo ruske vazduhoplovne snage izvode iznimno žestoke udare na grad Kfar Nabuda otkako su u isti ponovno ušli ekstremisti. To, naravno, česte tursko-ruske kontakte čini još i misterioznijima. Oko čega se zapravo dogovaraju? Jer očigledno njihovo sukobljavanje putem posrednika postaje sve intenzivnije.

Kompleksnost Idliba i aktuelne faze rata u Siriji ne može se tek tako dešifrovati jer anomalije su svuda - npr, turska vladajuća stranka AKP juče je poručila kako "nema ničeg lošeg u tome" da se turske obaveštajne službe nalaze s predstavnicima sirijske obaveštajne službe iako Ankara u isto vreme podupire militante protiv Assada. Ta izjava AKP-a dolazi nakon što su se u medijima pojavili napisi o sastancima visokih obaveštajnih predstavnika Turske i Sirije.

Šta sve to znači? Da u ovoj fazi "svako igra po svom", a aktera je veći broj. Neki sarađuju, neki se sukobljavaju, neki čine obe stvari u isto vreme. Veruje li iko ikome? Verovatno sve manje, a jedina "istina" opet se vraća na crte na terenu i ko će fizički poraziti koga, no imajući upravo brojne aktere u vidu, ovaj sukob mogao bi se dalje rasplamsavati i potrajati dosta dugo, piše advance.hr.

O dešavanjima u Siriji, možete pročitati više OVDE.