Ko i zašto pokreće krvavo kolo na Bliskom istoku?
Iza sukoba i zapaljive retorike brojnih islamskih frakcija krije se borba za prevlast Irana i naftnih monarhija na poluostrvu
Islamske religijske sekte imaju ključnu ulogu u oblikovanju unutrašnje i spoljne politike gotovo svih država na Bliskom istoku.
Pročitajte i:
To je postalo očigledno čim je počelo Arapsko proleće i kad su izbili prvi sukobi na teritoriji Sirije i susednog Iraka. Dva glavna rivala u regionu - Iran i Saudijska Arabija – počeli su sve više da koriste sektašku politiku u borbi za prevlast.
Sekte oblikuju politiku celog regiona
Odnosi različitih muslimanskih sekti, pre svih Sunita, Šiita, Kurda i Salafista, značajno su se pogoršali poslednjih nekoliko godina. A rezultat toga je da su pripadnici sekti odigrali odlučujuću ulogu u oblikovanju spoljne politike cele regije.
Hezbolah iz Libana se tako pretvorio u ogorčenog neprijatelja Sunita, dok ga je pre Arapskog proleća, recimo, jedan deo pripadnika sunitske populacije čak doživljavao kao organizaciju koja se herojski odupire izraelskoj politici. Slična situacija je u Palestini, gde je Hamas dobijao finansijsku pomoć kako od zemalja Zaliva, tako i od šiitskog Irana. Pomoć Irana je međutim poslednjih nekoliko godina stopirana, što je direktna posledica sukoba Teherana sa naftnim monarhijama regiona.
Slabljenje državnog aparata u mnogim zemljama regiona je imalo za rezultat poistovećivanje građana s identitetima koji nisu skladu s nacionalnom politikom - poput sekti, etničke pripadnosti ili plemena, koji potom stvaraju transnacionalnu zajednicu koja deluje izvan državnih granica. Takav sektaški sukob je rezultat slabosti države ali istovremeno i njen uzrok.
Sektaške napetosti su dovele do nasilja i imaju kao posledicu da građani još više počnu da se identifikuju sa podnacionalnim i transnacionalnim organizacijama.
Asadov režim u Siriji je igrao na kartu ugroženosti manjina kako bi osigurao podršku, naprimer, hrišćanskih milicija, druza i naravno alavita.
Takođe, brojni spoljni akteri, poput Hezbolaha i Teherana, učestvovali su u borbama, direktno ili pružanjem sredstava ili oružja. Iran se u tom kontekstu posebno istakao sa podrškom Siriji i to slanjem oružja, vojnih savetnika i vojnika kao i koordiniranjem šiitskih milicija iz drugih zemalja, poput Avganistana.
Liban i Irak su pokušali izbeći preveliki angažman ali nedržavni akteri su prelazili granice. Kao znak slabljenja države, sirijske granice postajale su sve tanje, olakšavajući prelazak vojnika i oružja, ali i raseljenih osoba koje su bežale od rata. Šiitske milicije iz Iraka, naprimer, svoj angažman u Siriji pravdaju zaštitom svetih mesta poput džamije Sajdija Zanaib u Damasku.
Antišiitska retorika predstavlja poruku Teheranu
Militantne organizacije Sunita i Salafista, podržane Katarom i Saudijskom Arabijom, koristile su pak antišiitsku retoriku i antiranske stavove kako bi opravdali svoje delovanje. Iz ovoga je očigledno da se rat u Iraku i Siriji pretvorio u sukob Irana i naftnih monarhija s ciljem jačanja vlastitog regionalnog uticaja.
U Iraku je premijer Nuri al-Maliki, vođen željom za sticanjem veće političke moći, otvoreno sektaškom retorikom i korišćenjem iračkih bezbednosnih snaga u političke svrhe, ojačao sektašku polarizaciju. Sunitska pobuna protiv koalicijskih snaga u Iraku tako je uglavnom ugušena obećanjem političkog sudelovanja.
Političko i vojno ciljanje iračkih sunita od strane Malikija, međutim, jasno je stavilo na znanje tom delu populacije da je ugrožen. Protest, koji je izbio nakon što je Maliki pokušao da uhapsi bivšeg ministra financija Rafija al-Isavija, pojačao je te zabrinutosti, a smrtonosni napad iračkih bezbednosnih snaga na kamp Havije, samo je išao u prilog postojanju realnih pretnji.
Slučaj Kurda je takođe kompleksan primer sektaške politike. U istočnom delu Turske, već više od 40 godina traje sukob, različitog intenziteta, koji ima za cilj veću autonomiju i potencijalno stvaranje nezavisnog Kurdistana. Nakon 2012. sirijski i irački Kurdi su se još snažnije povezali sa turskim kolegama budući da se konačno ukazala prilika za stvaranjem nezavisne države. Radi se takođe o klasičnom slučaju sektaške politike.
Što se tiče Turske, Ankara, kao što je opšte poznato, od početka je bila aktivna u rušenju Asadovog režima, slanjem oružja pobunjenicima i propuštanjem terorista u Siriju, baš kao što je to Damask činio, deset godina ranije, s pripadnicima al-Kaide, koji su preko Sirije išli u Irak da se bore protiv američkih snaga.
"TAJFUN" stiže u Katar: Britanci prodali Dohi 24 vojna aviona
No, kako su Kurdi sve više počeli izvojevati pobede protiv islamista, tako se i Ankara od indirektnog angažmana, direktno uključila u sukob na severu Sirije. Iako turska politika nije nužno sektaška ima svoju ulogu u produbljivanju sektaških odnosa na Bliskom istoku.
Izrael je tek poseban slučaj. Njegova uloga u sirijskom ratu je i dalje nejasna zbog brojnih tajnih operacija. No, postoje brojne sličnosti između Ankare i Tel Aviva. Obe države ne koriste sektašku politiku ali je svojim delovanjem produbljuju.
Angažman Izraela mnogo veći nego što se čini
Uloga Izraela, barem službeno, ograničena je na izolovane vojne operacije, kao što je lečenje sirijskih pobunjenika u izraelskim bolnicama. No, postoje snažne indicije da je njegov angažman mnogo veći nego što se čini.
Ako situacija na terenu nastavi da se odvija u korist Irana i Sirije, postoji mogućnost da će se Izrael, baš poput Turske, od indirektnog angažmana, direktno uključiti u bliskoistočni sukob, možda čak i novom invazijom Libana.
Sukob se proširio izvan granica Iraka i Sirije i postao sve regionalniji. Pogoršanje nasilja i povećanje polarizacije doveli su do preliva sukoba iz Sirije u Liban, na primer, sukobom pristalica salafista šeika Ahmed al-Asira sa libanskom vojskom i Hezbolahom.
Postoje i druge posledice rata. Mase izbeglica koje preplavljuju Jordan, Tursku i Liban, imaju velike destabilizirajuće efekte, kako zbog finansijskih resursa tako i zbog činjenice da testiraju sposobnost država da održe red. A kako se sektaško nasilje širi i u Egiptu, jasno je da posledice takvog sukoba dosežu daleko izvan Sirije i Iraka.
Brzo rešenje je malo verovatno ali povećano razumevanje regionalnog obima tih problema važan je korak prema rešavanju pomenutih izazova.
Možemo, dakle, zaključiti da svaka država ili nedržavni akter, koji koriste sektaški identitet određene organizacije u svojoj ili drugim zemljama, radi vlastitog političkog, vojnog i drugog interesa, sledi sektašku unutrašnju i spoljnu politiku.
Činjenica je da je prosektaška politika jedna od najvažnijih prepreka razvoju politike saradnje, ne samo na Bliskom Istoku već i u drugim islamskim zemljama. Salafističke organizacije koje podržava Saudijska Arabija i radikalne šiitske skupine koje pomaže Iran, igraju, naprimer, ključnu ulogu i u sektaškim sukobima u Avganistanu i Pakistanu.
Ako bi akteri koji stoje iza sektaških sukoba prepoznali destabilizirajuće efekte koje takva politika donosi, Bliski istok bi imao priliku za obnovu. No, uzimajući u obzir komplekse dinamike kao i brojne političke, ekonomske i strateške interese država u regiji, teško je očekivati da ćemo uskoro videti kraj sektaške politike.