ANGELIN ODLAZAK: POLITIČKA ŽRTVA U PRAVO VREME!
Migrantska kriza ključni je uzrok pada popularnosti Angele Merkel i CDU
Iako je i dalje reč o najpodržavanijem političaru i najcenjenijoj partiji, na izborima 2017. godine ostvaren je rezultat za 8.6 procentnih poena slabiji u odnosu na izbore 2013. godine.
Očito, rast AFD bio je uslovljen prelivanjem glasova sa političkog konta najveće stranke nemačke desnice. Angela Merkel je svoj stav o širokom i olakšanom prihvatanju ratnih izbeglica iz Sirije i Iraka, a potom i migranata iz drugih azijskih i afričkih zemalja, pravdala suštinskim opredeljenjem svoje partije, koja se temelji na hrišćanskim vrednostima samilosti, pomaganja bližnjem u nevolji i pružanjem prilike za ostvarivanjem lične sreće pojedinca u uređenom društvu, koje ne sme biti ksenofobično i zatvoreno.
RUSKI I AMERIČKI PREDSEDNIK SE IPAK SASTALI! Tramp prišao Putinu, razgovarali 15 minuta
Ipak, ovako nagla promena koja je bila praćena optužbama za nedovoljno jasnu argumentaciju, jer su vrata nemačke države postala otvorena i za građane koji ne dolaze sa ratom zahvaćenih područja Sirije i Iraka, bila je dočekana negativno u javnosti. Razumevanje za svoj stav kancelarka nije uspevala da pronađe ni u redovima svoje partije, pa čak ni etablirano liberalnijih saveznika, a tako nešto svakako nije mogla očekivati među ksenofobno orijentisanim populistima.
Takođe, javili su se i stavovi da Berlin ne prima ovako naglo veliki broj migranata samo iz religijsko-ideoloških razloga, već i zbog velike potrebe za novom radnom snagom, koja bi mogla da obavlja one poslove koji u ekonomski sve moćnijoj Nemačkoj, više nisu popularni. Najsnažnija evropska privreda se godinama suočava sa manjkom radne snage. Posebno teško je bilo demohrišćanima da očuvaju jedinstvo partije i prate politiku kancelarke, u čemu su istina uglavnom uspevali u poslednjih pet godina, u momentima kada je tradicionalna koalicija sa sestrinskom Hrišćansko-socijalnom unijom Bavarske popuštala pod pritiskom kolega iz Minhena, koji više nisu imali razumevanja za politiku "otvorenih granica".
Nakon promene vlada u Beču i Rimu, uz oštro protivljenje zemalja Višegradske grupe, bilo je očigledno da i Berlin mora promeniti svoj stav, ukoliko ne želi dalje krunjenje podrške i preuzimanje primata na političkoj sceni od strane levo i krajnje liberalno orijentisanih Zelenih, odnosno populistički i nacionalistički opredeljene partije AFD, a sve na štetu CDU i njihovih decenijama najvećih političkih protivnika, ali i u poslednjoj deceniji ipak pretežno pouzdanih koalicionih partnera iz umereno leve političke partije SPD, socijaldemokratske orijentacije.
Na osnovu serije poslednjih istraživanja javnog mnjenja, kao i regionalnih izbora, može se zaključiti kako su poziciju dva i tri na političkom nebu Nemačke, preuzeli upravo Zeleni i AFD, dok SPD beleži kontinuirani pad. U situaciji u kojoj trpe napade i izazov kako sa radikalno liberalnih, tako i sa sušto populističkih pozicija, rukovodstvu CDU, ali i partijskoj šefici je postalo jasno, da su neophodne promene u političkom pristupu, ali i na personalnom planu.
I sama Angela Merkel je svesna da politika "otvorenih vrata" prema migrantima ne može da opstane. U predvečerje izbora za Evropski parlament, u momentu kada se kompletan konzervativni pokret u EU nalazi pred izazovom evrofederalista i suverenista/populista, u momentu kada i srednji i lokalni organi CDU počinju da otvoreno preispituju odluke svog vrha, Angela Merkel se odlučila na hrabar, državnicima istorijskog kalibra svojstven korak – kontrolisano povlačenje iz politike. I na poslednjem primeru može se uvideti slojevitost nemačkog, državnog sistema. Odluke se ne donose naglo i lideri sami procenjuju kada je najbolji momenat i za njih i za njihove političke organizacije da se povuku.
Stav Angele Merkel da se ne kandiduje za partijskog lidera, uz želju da ostane na poziciji kancelara do kraja tekućeg mandata, otvara mogućnost CDU za reformu svog političkog pristupa, koji potom postepeno može primeniti i na kompletno nemačko društvo. Bilo da se odluče na radikalan ili postepen zaokret u politici prema migrantima sa globalnog juga, demohrišćani će imati sasvim dovoljno vremena da pripreme kako partijsku bazu, tako i kompletno nemačko biračko telo na eventualnu modifikaciju svog delovanja.
Demohrišćanska partija Nemačke, mnogo je više od političke organizacije. Ona predstavlja državotvorni element, zaslužan za oštar i suštinski raskid sa prošlošću nakon Drugog svetskog rata, za otklon i novi početak, za stvaranje i jačanje evropskog projekta, ali i ujedinjenje države. CDU predstavlja jedan od nosećih stubova Bundesrepublike.Od 69 godina postojanja SR Nemačke, CDU je na vlasti čak 49 godina. Vreme vlasti demohrišćana grubo možemo podeliti na tri ere:
- Adenauerovu eru 1949 – 1963. nakon koje je Nemačka postala demokratska država, ponovo priznata kao legitimni učesnik svetskih događaja, pacifikovano društvo koje se istinski suočilo sa svojom prošlošću. Takođe, Nemačka je iz ove ere izašla kao zemlja, spremna ne samo da učestvuje, već i da predvodi projekat ujedinjene Evrope.
- Kolovu eru 1982 – 1998., u godinama velikih političkih turbulencija, predvođena CDU, Nemačka je izašla iz Hladnog rata kao ujedinjena država, ekonomski motor ujedinjene Evrope, ali i zemlja zrela za strukturalne reforme, koje je ipak doneo kancelar iz redova tada najvećeg oponenta – SPD, Gerhard Šreder.
Ukrajina podigla BORBENU GOTOVOST: Flota na moru! TAJNE SLUŽBE I ORUŽANE SNAGE SPREMNE!
- Eru Angele Merkel 2005 – 2020. (?), Na čelu partije od 2000. godine, Angela Merkel je uspela da osnaži svoju stranku, sprovede dugo čekane reforme, spremno dočeka preuzimanje vlasti i pokaže se kao vešt politički tehnolog. Kritičari često pominju veštinu Angele Merkel, da formira koalicione vlade, iz kojih njena partija izađe ili snažnija ili politički neokrznuta, dok njeni partneri, bile to liberalne demokrate ili socijaldemokrate, nakon političkih aranžmana redovno beleže pad u popularnosti. Na međunarodnom planu, Merkel će ostati upamćena kao lider koji je zemlju uspešno sproveo kroz izazov svetske ekonomske krize, za koju EU nije bila suštinski odgovorna, lider koji se klonio oružanih konflikata širom sveta, lider balansa, koji se suočio i sa izazovom velike migrantske krize, Bregzita i dolaska na vlast Donalda Trampa, ali ipak uspeo da sačuva evrozonu od raspada i ostane čvrst pred naletima populističke levice širom kontinenta. Na unutrašnjem planu, godine njene vlasti mogu ostati upisane kao period nemačkog ekonomskog buma, velikog porasta interesovanja za novom radnom snagom i ostvarivanja suficita po brojnim privrednim parametrima.
Pitanje koje se danas postavlja jeste – da li će CDU nastaviti putem Angele Merkel i potpunog kontinuiteta, da li će to biti put kontinuiteta uz izvesne korekcije ili će pak doći do naglog zaokreta, koji će imati svoje reperkusije i na svetsku geopolitiku?
Na predstojećem partijskom kongresu 7. i 8. decembra u Hamburgu, nadmetaće se zvanično 12 kandidata, iako svega tri aktivno vode kampanju poslednjih nedelja i pojavljuju se u istraživanjima javnog mnjenja. CDU sprovodi unutarpartijske izbore koji poformi kampanje u mnogome podsećaju model američkih "prajmarisa". Kandidati se obraćaju partijskoj bazi, obilaze gradove širom zemlje i kandiduju teme koje smatraju važnim za o(p)stanak partije na vlasti, a potom i za vođenje SR Nemačke, zadatak koji demohrišćani sprovode u kontinuitetu od 2005. godine.
U suštini, naredni unutarpartijski izbori će nam dati odgovor na pitanje, da li će CDU nastaviti putem kontinuiteta sa politikom Angele Merkel ili će doći do izvesnih zaokreta kojima će biti upotpunjen obris nove političke scene Zapada, nakon pobede Donalda Trampa u SAD.
Za mesto predsednika CDU, nadmeću se:
NATO VOJNICI STIGLI U UKRAJINU?! Odred od 28 ljudi SPREMAN, ČEKA SE ZNAK
- Anegret Kramp-Karenbauer (56), u nemačkoj javnosti često oslovljavana kao AKK. Karenbauer je ove godine postala generalni sekretar CDU i to na predlog predsednice Merkel. Zanimljivo, sama Merkel je pre stupanja na dužnost partijskog lidera, dve godine bila na funkciji partijskog genseka. Još jedna sličnost sa kancelarkom jeste ta što je i ona imala iskustvo prve žene na nekoj državnoj funkciji. Od 2011. do 2018. godine, bila je predsednik Vlade savezne države Sarland, gde je vodila regionalnu partijsku organizaciju duže od sedam godina. Karenbauer je master politikolog. Njeno poznavanje politike ipak nije samo teorijsko, već i praktično. Tokom 1998. godine, bila je poslanik u Bundestagu.Punih 19 godina, od 1999. do marta 2018. godine, bila je poslanik u najvišem zakonodavnom organu matične savezne države – Landtagu Sarlanda.
Punih 11 godina, pre nego što će 2011. preuzeti rukovođenje Vladom Sarlanda, bila je ministar na različitim pozicijama, u ovoj saveznoj državi. (Ministar za unutrašnje poslove i sport (2000/04.), Ministar za unutrašnje poslove, porodicu, položaj žena i sport (2004/07.), Ministar za oblasti obrazovanja, kulture, porodičnih pitanja i položaja žena (2007/09.), Ministar za rad, porodična i socijalna pitanja (2009/11.))
Karenbauer važi za tradicionalistu kada je reč o društvenim pitanjima. Deklarisani je hrišćanin i protivnik istopolnih brakova kao i prava članova istopolnih bračnih zajednica da usvajaju decu. Svoj stav pravda na sledeći način: "Ukoliko bi homoseksualni brakovi bili legalizovani, ne bi bilo argumenata za protivljenje drugim zahtevima dva odrasla lica da stupe u brak, poput brakova bliskih srodnika ili čak brakova više lica istovremeno, čak i brakova među ljudima i životinjama. Tradicionalni brak je osnov ne samo nemačkog, već i svakog drugog društva". Ipak, upravo za vreme vlade CDU, 2017. godine istopolne bračne zajednice su u potpunosti izjednačene sa heteroseksualnim, dok je članovima ovih zajednica dato pravo i da usvajaju decu.
Zanimljivo, Karenbauer je pobornik fiskalnog konzervativizma. Za razliku od većine istaknutih članova CDU, ona se još tokom kampanje za izbore 2013. godine zalagala za podizanje gornje poreske stope na preko 50%, za one koji prihoduju više od 100.000 evra na godišnjem nivou i kritikovala prethodnog kancelara koji je dolazio iz redova SPD Gerharda Šredera, koji je poresku stopu spustio na 42%. Sličnih stavova kao Karenbauer tokom pomenute kampanje bile su levo orijentisane partije SPD i Zeleni, dok su oštro protivljenje iznele liberalne demokrate i većina demohrišćana, kao i njihovih koalicionih partnera iz CSU. Karenbauer važi za kandidata kog bi odlazeća predsednica najradije videla na čelu CDU. Po stavovima, temperamentu, principima, neodoljivo podseća upravo na aktuelnu kancelarku. Upravo to joj može biti i prednost i mana. Ključna zamerka, koja dolazi prevashodno sa desnog krila CDU jeste upravo kontinuitet politike, naročito u vezi imigracije.
Sa druge strane, Karenbauer smatra da je Angela Merkel dobro obavljala svoj posao, da je Nemačkoj potreban kontinuitet, da promene u državnoj politici ne smeju biti nagle, ali je takođe stava da je odlaskom kancelarke okončana jedna era i da je CDU neophodan novi pristup, pre svega spram koalicionih partnera iz SPD. Po njenom mišljenju, turbulentni odnos na liniji CDU – SPD "frustrira demohrišćane" i stoga je neophodno "novo poglavlje nemačke politike".
Za pretpostaviti je da bi Karenbauer nakon sledećih parlamentarnih izbora, pošto je izvesno da bi u slučaju njene pobede CDU učinila sve da Angela Merkel do kraja odradi povereni mandat na mestu kancelara, zapravo kao najpodesnijeg saveznika videla Zelene. Ova partija je u naletu popularnosti, ima razumevanja za imigracionu politiku CDU i uz izvesne ustupke starijeg koalicionog partnera, Karenbauer bi mogla da računa na čvrst savez i nove četiri godine na vlasti svoje partije.
Nećete verovati, ali OVA država ima NAJJAČI PASOŠ NA SVETU! Prestigli Japan i Singapur!
Sličan ogled već imamo na snazi u Baden-Virtembergu, saveznoj državi sa centrom u Štutgartu, industrijski veoma razvijenom regijom, gde koalicija Zelenih i CDU funkcioniše bez većih problema, sa razlikom što se ovde Zeleni javljaju kao stariji koalicioni partner, što nije scenario koji Karenbauer očekuje na saveznom nivou. Po pitanju spoljne politike, sudeći po izjavama, ali i pređašnjem radu, možemo očekivati kontinuitet, u slučaju pobede Karenbauer. Rad na jačanju zajedničkih institucija EU, uz skepsu spram koncepta evrofederalizma i pronalaženje načina za čvršće povezivanje država članica evrozone. Ne treba sumnjati da će savezništvo sa Francuskom, sa Karenbauer koja je za vreme mandata u Sarlandu ostvarivala kvalitetnu prekograničnu saradnju sa francuskim regionima, biti krucijalna tačka njene spoljnopolitičke orijentacije.
Karenbauer će insistirati na čvršćem privrednom povezivanju sa SAD, ali bez naglih poteza. Pitanje eventualnog novog formata Transatlantskog trgovinskog sporazuma će biti razmatrano postupno i sa dozom zadrške, kakvu prepoznajemo u politici CDU poslednjih godina. Karenbauer će insistirati na otvorenim kanalima komunikacije sa Ruskom Federacijom, uz neskrivenu skepsu spram ruskog lider Vladimira Putina i kontinuitet politike sankcija, sve do okončanja Ukrajinske krize. Što se ličnih podataka tiče, Karenbauer je u braku, majka je troje dece i verujući je rimokatolik.
- Fridrih Merc (63), važi za političkog arhiprotivnika Angele Merkel. Merc je u periodu 1989 – 1994. godina, bio član Evropskog parlamenta. Od 1994. pa sve do 2009. godine, bio je poslanik nemačkog Bundestaga, a u periodu od 2000. do 2002. godine, obavljao je i funkciju šefa poslaničkog kluba CDU/CSU u Bundestagu.
Već godinama Merc važi za internu opoziciju Angeli Merkel i aktuelni razvoj političke situacije, poslužio mu je kao odlična prilika da na indirektan način porazi svog starog rivala, jer je jasno da odlazeća predsednica nikako ne želi videti Fridriha Merca kao svog naslednika. Merc je po obrazovanju pravnik. Radio je kratko kao sudija i decenijama kao advokat. Svoje bogato pravničko iskustvo, upotpunio je nesvakidašnjim delovanjem u privredi. Naime, nakon što je prestao da se aktivno bavi politikom, Merc je počeo da radi kao advokat sa konkretnim usmerenjem ka korporativnom pravu. Pored poslova zastupanja i pravnog savetovanja, on je u poslednjih 12 godina postao član nadzornih odbora brojnih svetski poznatih kompanija, među kojima su "Robert Boš", "Keln-Bon aerodrom", "Štadler Reil", čak i fk "Borusija Dortmund", odakle se povukao 2014. godine. Među 12 kompanija, u koliko je trenutno član ili predsednik nadzornih odbora, posebno se izdvaja jedna - "Blek rok", gde je zadužen za nadziranje poslova korporacije u Nemačkoj, od 2016. godine.
Blek rok je američka investiciona kompanija, koja posluje širom sveta i upravlja imovinom u ime i za račun drugih kompanija, u vrednosti od preko 6 hiljada milijardi američkih dolara.1 Blek rok prijavljuje klijente u preko 100 država sveta, u preko 30 ima otvorena predstavništva, a sedište kompanije je u Nju Jorku. S obzirom na obim poslovanja i raznolikost oblasti u kojima se pojavljuje, Blek rok pojedini komentatori privrednih zbivanja nazivaju najvećom "shadow bank" na svetu. Rad u privredi je Merca načinio multimilionerom. Merc važi za političara/biznismena koji je senzibilan spram potreba velikih korporacija i rukovodi se stavom da krupne privredne subjekte treba pomoći, kako bi kompletna državna ekonomija ostvarivala zamah. Takođe, reč je o konzervativcu po brojnim društvenim pitanjima. Zalaže se za reformu poreskog i penzionog sistema, koja bi dala veću slobodu izbora Nemcima i "motivisala građane da se uključe u tržišnu utakmicu". Merc oprezno pristupa pitanju imigracije, ali ne propušta priliku da u formi za koju oceni da je najprikladnija, kritikuje politiku kancelarke Merkel. Merc je skeptičan spram težnji da se usvoje globalni planovi o regulisanju migracionih kretanja i otvoreno je pozvao na debatu o eventualnom isključivanju prava na azil iz nemačkog saveznog ustava, ističući kako su se "vremena promenila" i da je aktuelna situacija nespojiva sa okolnostima u kojima je pomenuti ustav donet, kao i namerama onih koji su ustav pisali.
Na spoljnopolitičkom planu, mogli bismo očekivati i izvesne zaokrete. Američko-nemačko savezništvo nije upitno u Berlinu. CDU jeste proatlantska partija i dominantan pogled unutar ove organizacije na SAD, baziran je na američkoj ulozi u Drugom svetskom ratu. Amerikanci se doživljavaju ne samo kao oslobodioci zemlje od nacizma, već i kao donosioci sistema liberalne demokratije, otvorenog tržišta, kreditori koji su pomogli izgradnju i razvoj ratom razrušene i devastirane države. Transatlantsko jedinstvo poljuljano je dolaskom Donalda Trampa na vlast, pogotovo nakon povlačenja određenih poteza američkog predsednika koji su imali protekcionističko-izolacionistički prizvuk. No, pragmatična Merkel, uprkos zadršci i antipatijama koje većina članova i pristalica CDU gaji spram novog američkog lidera, potrudila se da poradi na prevazilaženju razlika kroz direktni kontakt. Ipak, brojna razmimoilaženja, kako u pogledu globalizacije i odnosa prema imigraciji, tako i kroz odnos prema velikim investicionim poduhvatima sa Ruskom Federacijom ("Severni tok 2"), dovela su do traženja alternative u Berlinu. Ta alternativa se razmatra u kreiranju višeg stepena evropskog jedinstva, naročito kroz jačanje partnerstva sa Francuskom, čije vođstvo sve otvorenije zagovara ideju evrofederalizma.
I dok se Merkel uvek postavljala prvo kao Evropljanin, pa tek onda kao Atlantista, može se zaključiti da je stav Fridriha Merca obrnut. Merc je predsednik uticajne NVO "Atlantski most", koja radi na promociji američko-nemačkog jedinstva i saradnje. Sam Merc je deklarisani atlantista i ubeđeni pobornik kako opstanka i razvoja EU, tako i unapređenja i jačanja NATO saveza. Merc je takođe jedan od retkih, uticajnih članova CDU koji se umereno pozitivno izjašnjavao o Donaldu Trampu pre i nakon njegovog izbora na čelo SAD. Ipak, Merc je kritikovao Trampovu politiku uvođenja i podizanja carina u međunarodnoj trgovini. Iako Merc smatra politiku ruskog rukovodstva pretnjom, on napominje i da Zapad neretko ignoriše ruske specifičnosti i senzibilitet. Privatno, Merc je oženjen, otac je troje dece i osnivač porodične fondacije koja pomaže realizaciju projekata u oblasti obrazovanja. Merc je po majci Francuz, pored pravničkog znanja i školovani je pilot. Verujući je rimokatolik.
KRALJEVSKA PORODICA TRAŽI RADNIKE Uslovi nisu BAŠ "ZAHTEVNI", pogledajte i SAMI
- Jens Špan (38) je aktuelni savezni ministar zdravlja. Od 2002. godine je poslanik u Bundestagu, gde je od 2015. do 2018. godine vodio parlamentarni Odbor za finansije. Špan je master političkih nauka, dok poseduje i iskustvo rada u bankarskom sektoru. Špan je jedan od najotvorenijih kritičara imigracione politike Angele Merkel. Upravo kritika kancelarke je skrenula pažnju na mladog političara, koji problem imigracije naziva "slonom u sobi", kog su svi svesni, ali odbijaju da ga vide. Špan smatra da je odluka Angele Merkel da otvori vrata imigrantima sa globalnog juga unela podelu u državu i EU. Stoga Špan zahteva daleko viši stepen kooperacije među državama članicama evropskog bloka, zajedničke patrole Sredozemljem i jedinstvenu kontrolu evropskih granica. Špan sa simpatijama gleda na evropski projekat, koji bi rado ojačao, ali istovremeno važi i za jednog od najglasnijih simpatizera Donalda Trampa unutar CDU. Novi, američki ambasador u Berlinu Ričard Grenel je jedan od prvih sastanaka po preuzimanju dužnosti imao upravo sa Španom.
Grenel je poznat po letošnjem, kontraverznom intervjuu američkom altrajt portalu Brajtbart, gde je rekao: "Ja apsolutno želim da ojačam konzervativne snage širom Evrope, druge lidere. Mislim da postoji plodno tlo u Evropi za jačanjem konzervativnih snaga, s obzirom na sve neuspehe levice". Ovakav komentar je izazvao salvu kritika nemačkih političara, dok je Martin Šulc, bivši predsednik SPD izjavio: "Da je nemački ambasador u SAD govorio o jačanju demokrata nasuprot republikancima, odmah bi bio izbačen". Špan je takođe primljen u Beloj kući, gde je razgovarao sa Trampovim savetnikom za nacionalnu bezbednost Džonom Boltonom. Španovi proamerički stavovi su još očigledniji u odnosu na Merca, dok je i stav prema Moskvi oštriji. Špan smatra da Evropa nije bezbedna zbog delovanja Rusije sa jedne strane i islamskih ekstremista sa druge strane, u susedstvu. Špan je zagovornik neoliberalnog koncepta u ekonomiji i veruje u slobodno tržište. Nije pobornik visokih poreskih stopa. Bio je i protivnik povećanja penzija prve koalicione vlade CDU/CSU - SPD4, kao i oštar protivnik ustupka socijaldemokratama u vidu smanjenja starosne granice za odlazak u penziju sa 67 na 63 za pojedine kategorije.
Špan je deklarisani homoseksualac i dugogodišnji je pobornik uvećanja prava LGBT zajednice u Nemačkoj. Neretko je bio jedan od inicijatora izmena propisa, kojima bi se istopolnim zajednicama dodelio isti status kao heteroseksualnim. Baš kao i njegovi protivkandidati i Špan je verujući rimokatolik. U istopolnoj je bračnoj zajednici sa berlinskim novinarom Danielom Funkeom. Istraživanja javnog mnjenja daju izvesnu prednost kandidatkinji Karenbauer, dok Špana gotovo listom isključuju kao mogućeg pobednika.
Predstojeći izbori u CDU, Nemačkoj, Evropi i svetu mogu doneti dva realna ishoda: kontinuitet sa aktuelnom politikom Angele Merkel i zvaničnog Berlina ili kontrolisani diskontinuitet i polazak nešto drugačijim pravcem nemačke politike. U slučaju pobede Karenbauer izvestan je kontinuitet na polju socijalne, poreske politike, jačanje zajedničkih organa EU uz uzdržan stav prema ideji evrofederalizma, kao i nastavak politike sankcija prema RF, odnosno ulaganje u strateško partnerstvo sa SAD, uz mogućnost zaokreta kao posledica neočekivane tektonske, geopolitičke promene, koju je sada nemoguće predvideti. Na političkom planu, CDU bi nastavila sa vođenjem vlade u partnerstvu sa SPD, gde bi manji koalicioni partner i dalje imao perspektivu slabljenja sopstvenih pozicija, dok bi CDU sebi pravila perspektivu saradnje sa LDP ukoliko dođe do povoljnijeg izbornog rezultata, odnosno sa Zelenima, ako se sa aktuelnim trendom jačanja ove opcije nastavi.
Pobeda Merca bi otvorila mogućnost čvršćeg povezivanja SAD i EU, a pogotovo Berlina i Vašingtona. Tada bi projekat „Međumorja“, verovatno bio stavljen "ad akta" na neodređeno vreme, dok bi SR Nemačka počela da igra još aktivniju ulogu u EU, ali i na susednom balkanskom i postsovjetskom području, ovog puta uz podršku i asistenciju SAD.
No, Merca ne treba doživljavati kao "a priori" atlantistu. Vešt pregovarač poput Merca bi naredne dve godine iskoristio za ostvarivanje novih kontakata i promenu okolnosti u svoju korist, kako bi spreman dočekao izbore i bio u poziciji da predvodi CDU ka još jednoj izbornoj pobedi.
Do tog momenta bi i geopolitičke okolnosti mogle da se izmene, bilo nakon izbora u SAD 2020. godine, bilo nakon okončanja procesa "Bregzita", bilo nakon kvalitativnog pomeranja "Minskog procesa" i koraka ka razrešenju ukrajinske krize. Ali čak i da sva tri procesa budu slično usmerena kao danas, ni to ne bi omelo Mercove planove, koji bi imao vrlo jasnu viziju kuda Nemačku treba voditi i ukoliko bi već krajem ove godine, hipotetički, preuzeo kancelarsku poziciju.
Upravo bi Mercova pobeda mogla biti razlog za eventualnu promenu odluke Angele Merkel i njeno ranije povlačenje iz izvršne vlasti, iako ni njen ostanak do kraja mandata, ne bi rušio Mercovu koncepciju. Za očekivati je da Merkel nastavi sa postupnim promenama u svojoj migrantskoj politici, ko god da pobedi na unutarstranačkim izborima u decembru. Razlika je samo u tome, što bi dalji zaokret u migrantskoj politici bio glasnije zastupan u retorici CDU u slučaju Mercove pobede i samim tim, verovatno doprineo bržem povratku dela glasača iz tabora AFD.
Izostanak Ursule fon Der Lajen, prve žene ministra odbrane u SR Nemačkoj i osobe koja je godinama viđena kao naslednik Angele Merkel, govori i o strategiji preuzimanja funkcije generalnog sekretara NATO saveza od strane Berlina, a Fon der Lajen se nameće kao odličan kadar upravo za tu funkciju. SR Nemačka, ali i CDU, bi time ponovo mogli da se postave kao transatlantska spona i da sa te pozicije utiču na proces određivanja obima i dinamike eventualnog kreiranja zajedničkih, evropskih vojnih snaga.
Nemačka kao politička zajednica i CDU, kao njen najsnažniji politički stub, ovim procesom personalnog transfera vlasti dokazuju vitalnost svoje demokratije, zrelost svojih državnika i funkcionalnost svog sistema. Sve ovo su preduslovi, kako bi se ostvario životni standard koji danas uživa prosečan nemački građanin, ali i ekonomska moć kojom Bundesrepublika raspolaže.