JEZIVA PRIČA SA LONG AJLENDA OD KOJE PODILAZE ŽMARCI: Poslednja farma sa robovima zatvorena je 2006. godine!
Šokantna "trgovina robovima" na farmama Long Ajlenda trajala je sve do 2006. godine
Počevši od Drugog svetskog rata, kada je zbog nedostatka radne snage farmerima sa Long Ajlenda nedostajalo radnika da vode njihova polja, počeli su da uvoze radnike migrante iz Meksika, sa Jamajke i američkog Juga kako bi obavljali taj posao. Ili, kako je rekao jedan uzgajivač iz okruga Sufolk:
"O, JERUSALIME, NAJGORE TEK SLEDI!" Hamas poslao zastrašujuću poruku Izraelu od koje se ledi krv u žilama
LUKAŠENKO POTPISUJE POLITIČKI TESTAMENT: Otkriveno ko će preuzeti svu vlast u slučaju da mu se nešto dogodi
AMERI STOJE IZA SUKOBA RUSIJE I ČEŠKE? "Otkucao" ih je veliki saveznik, Moskva spremna da reaguje
- Ljudi su nekada bili robovi. Sad ih samo iznajmljujemo.
Stravične priče o migrantima koji su se teško radili na poljima okruga Sufolk u drugoj polovini 20. veka, detaljno su opisane u "Migrantskim radnim kampovima sa Long Ajlenda: prašina za krv" (History Press) Marka Toresa.
Na svom vrhuncu, do 7.000 migranata godišnje je radilo na farmama Long Ajlenda, uključujući 4.500 u okrugu Sufolk 1960. godine, radeći iscrpljujući posao "nagnutog rada" - vađenja krompira ili branja karfiola, pasulja, jagoda i drugog voća - za nešto manje od dolara na sat.
Iako se lokalno stanovništvo u početku protivilo gradnji kampova za radnike, na kraju su mnogi od tih rezidenata prešli da žive u okrugu Sufolk. Obično su se nalazili na periferiji grada i okruženi ogradama od bodljikave žice i natpisima da im je "zabranjen ulaz", ovi kampovi za migrante često su bili zatrpani smećem, mučnom kanalizacijom i obilnim neispravnim (ili nepostojećim) vodovodnim i grejnim sistemima.
Požari su često plamteli kroz ove kampove. Četiri migranta umrla su u paklu u logoru Katčog 1961. godine, dok je drugi tvrdio da su trojica umrla u Bridžhemptonu 1968. Ta trojica su možda umrla jer su vrata njihovog konaka bila zakucana ekserima da ne bi došlo do promaje, piše Tores.
Mnogi od radnika migranata bili su tinejdžeri, poput Alfonza Mahonea, koji je živeo u Makonu, 1968. godine, kada se zaustavio beli kombi, a gospođica Viola nagnula i ponudila mu posao u berbi jabuka u Virdžiniji.
Iz finansijskih razloga, Alfonzova majka je pristala da pusti sina. Nakon što je nedelju dana spavao u kombiju i jeo uglavnom sendviče sa puterom od kikirikija, Alfonzo je odveden sa "strogim" vođom posade u Virdžiniju, gde je obećavao 70 dolara nedeljno za branje paradajza, piše Tores. Ali plaćeno mu je samo "mršavih 14 dolara".
Tako se tinejdžer vozio sa Čarlsom Vrajtom, regruterom radnika koji je obećavao bolje uslove rada na poljima okruga Sufolk.
Alfonzo je na kraju pronašao posao u šupi za preradu krompira za kompaniju "Southampton Produce" u Bridžhemptonu. Pod natpisom koji glasi "modri krompir nikad ne zaraste", sortirao je i pakovao vrećice. Bio je to "mračan" i "iscrpljujući" posao u kome je nakon samo tri dana povredio ruku.
- Izvuci svoje malo dupe odavde i vrati se u kamp - viknuo mu je nadzornik kad mu je tinejdžer rekao da je povređen.
Ali kada su njegovi poslodavci shvatili da ne može da radi, odbili su da mu plate i izbacili ga iz kampa koji je delio sa još 20 radnika. Sa samo 15 godina, Alfonzo je odbačen kao radnik migrant - invalid, siromašan i udaljen preko 1.600 km od kuće.
Mnogi drugi radnici zadužili su se jednostavno putujući na posao. Šezdesetih godina, Endru Anderson, vođa posade u zloglasnom radnom logoru Katčog, naplatio je migrantima 30 dolara za prevoz do okruga Sufolk s juga, a dodatnih 1,25 dolara dnevno kamionima u kampovima u kojima su živeli i dok su išli do polja na kojima su radili. Iako su radnici mogli da zarade 47 dolara nedeljno, morali su da plate 40 dolara za sobu i pansion.
- Sa Andersonom se nikada nećete izvući iz dugova - rekao je jedan 14-godišnji radnik u dokumentarnom filmu "Kakva žetva za žeteoca?" iz 1968. godine. "Dugujete kad stignete tamo. Dužni ste kad odete".
Početkom šezdesetih, Beti Žan Džonson namamljena je iz Virdžinije u radni kamp u Kalvertonu, uz obećanje obilnog rada za 1,25 dolara na sat, ali nakon odbitka za "stanarinu, obroke i druge naknade" kući je odnela samo 5 dolara po nedelji.
- Dovode nas sa juga i čine nas robovima - rekao je Džonson kasnije kongresnom pododboru 1961. godine koji istražuje navode o zlostavljanju u migrantskim kampovima.
Iako su na kraju usvojeni zakoni kako bi se osiguralo da kampovi budu sigurni i sanitarni, poljoprivrednici okruga Sufolk često su "propadali ili su odbijali" da ih se pridržavaju, piše Tores.
Suočavajući se sa novim propisima, ponekad su poljoprivrednici jednostavno iseljavali migrante i zatvarali svoje kampove. Neki su platili samo manje novčane kazne - poput 25 dolara za "otvorenu jamu" u kojoj su se igrala deca migranti - dok su druge proglasili nevinima u krivičnim delima, kojima su sudile sudije koje su bile prijatelji i kolege poljoprivrednicima.
Iako je upotreba migrantske radne snage u okrugu Sufolk godinama opadala - prvo zbog automatizacije poljoprivrede, a zatim i zbog manje farmi - oko 50 kampova i dalje je postojalo 1986. godine, a poslednji je nestao tek 2006. godine. Danas, gotovo da nema fizičkih dokaza da su kampovi postojali, ali, kako piše Tores, njihova sramotna istorija ne treba biti zaboravljena.