KAKO BI IZGLEDAO RAT IRANA I AMERIKE: Krvavi sukob do UNIŠTENJA, Teheran ima KECA U RUKAVU (FOTO/VIDEO)

Vojni analitičari i poznavaoci situacije na Bliskom istoku analizirali su sve okolnosti zaoštravanja odnosa između Vašingtona i Teherana - obe strane imaju potpuno različite taktike ratovanja.

Ubistvo generala Kasima Sulejmanija, jednog od najmoćnijih ljudi u Iranu za kojeg se više puta naglašavalo da bi mogao postati budući lider države, dramatična je eskalacija ionako već opasne situacije na Bliskom istoku i moglo bi dovesti do neviđenog talasa nasilja od Zaliva, pa sve do obale Mediterana.

Amerika, odnosno Pentagon, opravdava ubistvo navodima da je Sulejmani planirao napad na američke diplomate i ostale američke službe u Iraku i celom regionu.

"Sulejmani je organizovao napade na koalicione baze u Iraku zadnjih nekoliko meseci", tvrde u Pentagonu.

Čarls Lister, vodeći analitičar iranske politike u regiji kaže da ovaj napad po strateškoj važnosti, ali i svega što bi moglo uslediti nakon njega, nadmašuje čak i ubistvo Osame bin Ladena i Abu Bakr al-Bagdadija, osnivača Islamske države.

- Amerika i Iran već mesecima igraju opasnu igru "vraćanja milo za drago", a ovo je ogroman korak prema eskalaciji odnosa - rekao je on.

Ni drugi analitičari ne nalaze nikakvo opravdanje za ovaj potez, a Ben Fridman iz Kancelarije za odbrambene zadatke u Vašingtonu ističe da je napad i ubistvo totalno nepromišljen i nerazborit potez, naročito u svetlu činjenice da Amerikanci u tom regionu nemaju dovoljan broj snaga koje bi se mogle nositi s potencijalnom odmazdom.

Naime, teško je za očekivati da Teheran neće na neki način odgovoriti na ubistvo svog najboljeg i moćnog generala, jer su već zadnjih meseci ulazili u sukob s SAD-om oko tankera s naftom u Persijskom zalivu.

U julu prošle godine, na vrhuncu sukoba i napada na tankere u Ormuskom zalivu, Tramp je odobrio ograničeni napad na Iran nakon što je Iran oborio američku bespilotnu letelicu, ali se dan kasnije predomislio.

Politički analitičari su tada pominjali tri razloga zbog kojih bi Amerika bez problema ušla u rat s Iranom: 

• Iran se približio proizvodnji nuklearnog oružja
• Ako SAD odluči da zbaci režim
• Iran pokreće veliki napad na Amerikance (što sada Pentagon navodi kao razlog zbog kojeg je ubijen Sulejmani)

Upravo je ova zadnja opcija bila opcija koju su analitičari smatrali najverovatnijim razlogom zbog kojeg bi SAD i Iran ušli u rat, a i istorija odnosa govori u prilog toj tezi. Iran je naime bombardovao američke mornaričke baze u Libanu 1983, a zatim su navodno ubili više od 600 američkih vojnika u iračkom ratu.

Američka strategija bi svakako uključivala korišćenje svojih nadmoćnih vazdušnih i morskih snaga kako bi porazili Iran, a Tramp je već ranije dao nagoveštaj da ne bi koristio kopnene snage.

Američka vojska bi bombardovala iranske brodove, sve prizemljene ratne avione, baze s naoružanjem, nuklearne baze, baze za vojne vežbe, te bi pokrenula niz sajber napada na većinu iranske vojne infrastrukture.

Cilj bi bio degradacija iranske vojske već prvih dana sukoba, kako bi se Teheran sve teže opirao američkim napadima. To naravno ne bi bilo dovoljno za pobedu, niti bi Iran odmah proglasio kapitulaciju, kaže Majkl Hana, stručnjak za Bliski istok.

Vazdušni napadi bi sigurno ostavili stotine mrtvih iranskih civila, što će samo dodatno pojačati mržnju iranskog društva prema Americi i pojačati njihovu lojalnost iranskom režimu.

Stručnjaci upozoravaju da je invazija na Iran vrlo riskantna, jer će svaki pokušaj invazije Iranci vrlo brzo primetiti i nema prostora za neka iznenađenja. Osim toga, Iran danas ima tri puta više ljudi nego što ih je imao Irak 2003, kada je počeo rat.

Nadalje, Iran je tri puta veći od Iraka, a i geografija je na iranskoj strani. Napad s avganistanske strane značilo bi kretanje preko dve pustinje, a napad sa zapadne strane mogao bi stvoriti probleme s Turskom, inače NATO saveznikom.

Amerikanci bi mogli da napadnu Iran onako kako ih je napao Sadam Husein za vreme iransko-iračkog rata, preko vodenih prolaza na jugozapadnoj granici.

Ali, to i nije baš tako lako, jer je to područje koje Iran može vrlo lako zaštititi. Stoga nije čudno da su još 2011. vojni stručnjaci Iran proglasili "neosvojivom tvrđavom".

Ukoliko Trump zaista odluči da pokrene invaziju, trebalo bi mu 1,6 miliona vojnika kako bi zauzeo glavni grad i državu, što je brojka koja bi nadmašila američke mogućnosti i kapacitete koje trenutno ima u svojim vojnim bazama u regionu.

Radi poređenja, Amerika nije imala nikada više od 180.000 vojnika u Iraku.

Osim toga, tu je i cena ljudskih života. Rat dve država doveo bi do stotina hiljada žrtava, a kada bi invazija uključila nasilno smenjivanje iranskog režima s vlasti, sukob bi mogao ostaviti i milione mrtvih.

S druge strane, Evropska unija će se sigurno izjasniti protiv rata dve države, koji bi mogao dovesti do još jednog velikog migrantskog talasa prema evropskom kontinentu, koji je već sada pod velikim pritiskom izbeglica iz sirijske krize.

Penzionisani general Vinsent Stjuart jedan je od najvećih stručnjaka za iranski vojni sektor i tvrdi da bi Iran sigurno izbegavao direktne operacije.

- Iran će pokušati da izazove ogromne troškove na globalnom nivou, napali bi američke interese sajber napadima, pa možda čak i terorističkim kako bi proširili konflikt izvan svojih granica i time izazvali međunarodnu zajednicu da od Amerike zatraži zaustavljanje svojih napada - ističe Stjuart.

Drugim rečima, Teheran se ne može nositi s američkom vojnom silom, ali može da proširi haos na ceo Bliski istok, pa i svet u nadi da će nakon toga besna međunarodna zajednica tražiti od Amerike da se povuče. Teorija zvuči kao jako zahtevan zadatak, ali stručnjaci veruju da Iran ima sposobnost i kapacitet za uzrokovanje takve vrste štete.

Osim toga, Iran ima široku mrežu svojih ljudi i elitnih jedinica u celom regionu i može ih vrlo brzo aktivirati za ubijanje američkih vojnika, diplomata i državljana Amerike bilo gde na Bliskom istoku. Američke snage su trenutno na tom području male, nisu dobro zaštićene i nemaju dobru podršku, zbog čega su laka meta. SAD imaju hiljade svojih građana u Iraku, od kojih mnogi rade na područjima gde je jaka iranska milicija. To su sve američki civili koji održavaju razne poslovne odnose s Irakom.

Mete iranskih napada mogli bi biti i američki saveznici, poput Izraela, kojem je najveća pretnja Hezbolah u Libanu, a kojeg Iranci snažno podržavaju. Uostalom, sličan scenario se već odigrao 2006. godine - mesec dana je trajao mali rat između Hezbolaha i Izraela, kada su pripadnici šiitske milicije ispalili više od 4000 raketa na Izrael, a Izrael uzvratio sa 7000 bombi i projektila na Liban.

Ali, to nije sve. Iran čak može navesti svoje saveznike na napade unutar Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i ostalih zemalja u Zalivu.

Stručnjaci podsećaju da Iran sigurno ima "spavače" po Evropi i Južnoj Americi, koje takođe može da aktivira po potrebi.

Ali, i nakon svih ovih opcija, ona najgora i najproblematičnija je ogromna iranska mreža saradnika u zapadnoj Africi. Američke snage su najmanje pripremljene baš za borbu na tom području.

Međutim, Iran ima još karti u rukavu. Iran je naime jedna od najvećih sajber pretnji Americi. 2011. godine Iran je napao više od 40 američkih banaka, uključujući JPMorgan Čejs i Benk of Amerika. Godinu dana kasnije ubacili su virus u kompjuterski sistem kompanije Saudi Aramko, najveće zalivske naftne kompanije i izbrisali im hiljade dokumenata i mejlova. Uspeli su čak da napadnu 75 posto njihovih računara, a sve izbrisane dokumente zamenili su slikom američke zastave u plamenu.