NA DANAŠNJI DAN: Zdravko Čolić, Londonski mir, Aleksandar Nevski i još mnogo toga (30. MAJ)

Dogodilo se na današnji dan - 29. maj:

NA DANAŠNJI DAN: Bari, "Krov sveta", Koka-Kola, Majski prevrat i još mnogo toga (29. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Bari, "Krov sveta", Koka-Kola, Majski prevrat i još mnogo toga (29. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Staza suza, Underground, Milutin Milanković, Taksista i još mnogo toga (28. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Staza suza, Underground, Milutin Milanković, Taksista i još mnogo toga (28. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Milošević, "God Save the Queen", Aleksa Šantić, Paganini i još mnogo toga (27. MAJ)

NA DANAŠNJI DAN: Milošević, "God Save the Queen", Aleksa Šantić, Paganini i još mnogo toga (27. MAJ)

1220. Rođen Aleksandar Nevski

Jedna od najvećih ličnosti kako ruske, tako i cele Pravoslavne crkve, sveti Aleksandar Nevski, rođen je na današnji dan 1220. godine kao sin Velikog kneza Jaroslava II Vsevoldoviča i majke Rostislave (Teodosije) Mstislavne. 

Od malena je bio okrenut k Bogu i istoriji Rusije, naročito ljudima koji su njome vladali. Od svog oca, Aleksandar je naučio mnogo o diplomatiji i umetnosti mirovnih pregovora, a pored toga, stekao je impresivne borbene i konjičke veštine. Kao šesnaestogodišnjak, dobiće vlast nad Novogorodskom kneževinom. 

Godinu dana nakon Aleksandrovog preuzimanja vlasti, papa Grgur IX organizuje antipravoslavni krstaški pohod s namerom da pokori ruske zemlje i uzme ih pod okrilje katoličke crkve. Aleksandar je odlučio da se, uz volju Božiju, brani silom. Na ušću reke Ižore, na obalama reke Neve, brojčano inferiorna vojska ruskog vladara savladaće moćnu švedsku vojsku. Pred samu bitku, Aleksandar je svojim trupama rekao: "Bog nije u sili, nego u pravdi." Ovom pobedom, po imenu reke na čijoj obali je bila izvojevana, Aleksandar će dobiti nadimak Nevski. 

Nakon ovog događaja, nizaće se samo pobede Aleksandra Nevskog, što na bojnom polju, što za pregovaračkim stolom, a sam Aleksandar uživaće ogromno poštovanje svojih suparnika i savremenika. Jedan od tih savremenika bio je i mongolski vladar Batu-kan. Kan je naložio Nevskom da, ako želi da zadrži vlast, mora da dođe u mongolski tabor i pokori mu se. Nevski je pristao da dođe, ali odbio da se pokori, stajući u odbranu pravoslavlja. Kan je ovo prepoznao kao čin istinske hrabrosti i podario je Nevskom svoje poštovanje, kao i vlast nad čitavom južnom Rusijom i Kijevom. 

Aleksandrovi uspesi i istrajnost privući će čak i pažnju pape Inokentija IV, koji će mu poslati dvojicu kardinala, ne bi li ga ubedili da se okrene katolicizmu. Njihovi napori i insistiranja su odbijeni, Aleksandar se nije odrekao pravoslavlja.

Predvidevši svoju smrt, Aleksandar je primio monaški postrig i dobio je ime Aleksije, a ubrzo nakon toga je preminuo 14. novembra 1263. godine u Manastiru rođenja presvete Bogorodice u gradu Vladimiru. 

Aleksandar je proglašen za sveca i kanonizovan je od strane Ruske pravoslavne crkve 1547. godine, zbog njegovih hrišćanskih vrlina, netruležnog i blagouhanog tela i mnogobrojnih čudesa na njegovom grobu. 

On je danas proslavljan širom pravoslavnog hrišćanskog sveta, kao veliki svetitelj i borac za pravoslavlje, a Srpska pravoslavna crkva svakog 12. septembra proslavlja Prenos moštiju Svetog Aleksandra Nevskog. 

1431. Jovanka Orleanka spaljena na lomači

Skromna po poreklu, ova mlada devojka tvrdila je da je imala vizije u kojima su joj sveci govorili da treba da podrži nekrunisanog kralja Šarla VII u odbrani zemlje od Engleskih okupatara krajem Stogodišnjeg rata.

Za sebe je verovala da je bila vođena božjom voljom, a to verovanje podarilo joj je hrabrost, kojom je vodila francusku vojsku u odbrani Orleana 1429. godine, u kojoj su francuske trupe odbile napad Engleza, koji su pokušavali da pokore Francusku. Ovim činom, Jovanka je zaradila obožavanje cele nacije i zaradila je epitet spasitelja Francuske.

Zanimljiv podatak jeste taj da je celokupna engleska opsada Orleana trajala više pola godine, a da je ista okončana ​​​​​samo devet dana nakon Jovankinog priključenja bici​​​​​​. Njena pobeda daće elan celokupnoj francuskoj vojsci, koja će, nošena tim vetrom hrabrosti, odneti konačnu pobedu u Stogodišnjem ratu​​​​​​. 

Ipak, 23. maja 1430. godine, burgundski francuski plaćenici zarobiće Jovanku, a u novembru iste godine irzučiće je Englezima.

Na montiranom sudskom procesu optužena je za jeres​​​​​​, svetogrđe i demonske radnje​​​​​​. Osuđena je na smrt, a kazna će biti izvršena 30. maja 1431. godine spaljivanjem na lomači​​​​​​. Na dan svoje smrti, Jovanka je imala svega 19 godina​​​​​​. 

1456. godine, na reviziji sudskog procesa, Jovankina presuda biće posthumno poništena, a po nalogu Pape Benedikta XV, 1920. godine, Jovanka će biti proglašena sveticom.

1913. Londonskim mirom okončan Prvi balkanski rat

Prvi Balkanski rat bio je oružani sukob, koji je trajao od oktobra 1912. do maja 1913. godine između Balkanskih saveznika (Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske) s jedne strane, i Osmanskog carstva s druge strane.

Rat je završen Londonskim mirom, koji je potpisan na današnji dan pre 110 godina. Ovaj sporazum je bio rezultat diplomatskih pregovora, koji su vođeni u Londonu, gde su se zemlje Balkanskog saveza i Osmansko carstvo dogovorile o uslovima primirja i teritorijalnim promenama.

Londonskim mirom su se rešila neka sporna pitanja i određeni su novi granice među zemljama u regionu. Osmansko carstvo je izgubilo većinu svoje evropske teritorije, a Balkanske zemlje saveznice ostvarile su značajne teritorijalne dobitke.

Nakon Prvog Balkanskog rata, teritorija Makedonije bila je predmet spora između Balkanskih saveznika - Srbije, Grčke i Bugarske. Prema odredbama Londonskog mira, teritoriju Makedonije trebalo je podeliti među ovim zemljama, ali nije postignut konačni dogovor.

Nakon sukoba između Balkanskih saveznika i Osmanskog carstva, Grčka je zadržala deo teritorije južno od Soluna (Solunsku oblast), Bugarska je zadržala veći deo istočne Makedonije, a Srbija je dobila deo centralne i severne Makedonije, uključujući Bitolj, Skoplje i Veles.

Međutim, ova podela teritorije nije bila trajna. Nakon Prvog Balkanskog rata usledili su Drugi Balkanski rat i Prvi svetski rat, tokom kojih su se granice Balkanskih država ponovo menjale. Konačna podela teritorije Makedonije dogodila se posle Prvog svetskog rata, kada je Makedonija pripojena Kraljevini Srbiji i postala deo novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije poznate kao Kraljevina Jugoslavija).

1917. Umro Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis bio je srpski pesnik, pisac i vojni lekar, rođen 10. marta 1880. godine u selu Kovilju, u Vojvodini. Disov otac, Aleksandar, bio je pravoslavni sveštenik, dok je majka Jelisaveta poticala iz ugledne vojvođanske porodice. Odrastao je u religioznom i intelektualnom okruženju, koje je uticalo na njegovu kasniju umetničku karijeru.

Vladislav Petković Dis je studirao medicinu u Beču, gde je stekao diplomu i postao lekar. Međutim, njegova strast prema književnosti bila je neodoljiva, pa je svoje slobodno vreme posvećivao pisanju poezije i proze. Dis je bio deo beogradske književne scene i družio se sa mnogim književnici svog doba, uključujući Miloša Crnjanskog i Rastka Petrovića.

Disova poezija je obuhvatala širok spektar tema, ali je najpoznatiji po svojoj pesničkoj zbirci "Hajduk Veljko" iz 1902. godine. Ova zbirka tematizuje život i junactvo hajduka Veljka Petrovića, koji je bio simbol hrabrosti i otpora protiv osmanske vlasti. Dis je u ovoj zbirci uspeo da spoji epske motive sa intimnim lirskim izražavanjem, stvarajući snažne slike iz srpske prošlosti.

Njegova poezija odlikuje se bogatstvom jezičkog izraza, emotivnošću i snažnom vizuelnošću. Dis je bio majstor metafora i stvaranja snažnih zvučnih slika koje duboko diraju čitaoca. Njegova poezija često je bila inspirisana srpskom istorijom, prirodom, ljubavlju i smrću.

Disova dela često su se bavila temama patriotizma, slobode i moralnih vrednosti. Njegova poezija je izražavala ljubav prema otadžbini, ali i bol zbog njenih nepravdi i patnji. Njegove stihove karakteriše snažan osećaj za melodiju i ritam, što je doprinosilo njegovoj originalnosti i prepoznatljivosti.

Vladislav Petković Dis je bio umetnik koji je svojim stihovima uspevao da dotakne srca čitalaca i da ih povede na putovanje kroz različite emocionalne dubine. Njegova poezija je bila iskrena, intimna i duboko lična, često prožeta melanholijom i tugaljivim tonovima. 

Njegove pesničke zbirke su se istakle ne samo zbog njihove umetničke vrednosti, već i zbog njihove socijalne angažovanosti. Dis je bio svestran pesnik koji je uspeo da prenese svoje ideje i stavove putem poezije. U svojim pesmama je često oslikavao socijalnu nepravdu, patnju i bedu koje su vladale u njegovo vreme. Dis je bio svedok mnogih nedaća svoga naroda i svojim stihovima je pokušavao da podigne svest i ohrabri ljude da se bore za svoje pravo na slobodu i dostojanstvo.

Nažalost, život Vladislava Petkovića Disa prerano je prekinut tokom Prvog svetskog rata, kada je poginuo na Solunskom frontu 1916. godine. Iako njegov život bio kratak, njegovo delo ostaje kao dragoceno nasleđe srpske književnosti. Njegova poezija je inspirisala mnoge pesnike i ostavila dubok trag u srpskoj kulturnoj baštini.

1951. Rođen Zdravko Čolić

Danas svoj 72. rođendan proslavlja najveći i najveličanstveniji pevač sa ovih prostora ikad, naš jedan jedini Čola. 

Kao dete, više se interesovao za sport nego za muziku, a bavio se atletikom i bio golman u juniorskom timu fudbalskog kluba "Željezničar". Međutim, zbog nedostatka značajnijih sportskih uspeha, počeo je da se interesuje za muziku.

Čolić je bio talentovan za recitovanje i učestvovao je u školskim priredbama. Takođe je voleo i glumu i bio je član Pionirskog pozorišta, gde je nastupao u predstavama poput "Dečaci Pavlove ulice" i "Kekec i Mojca". U isto vreme, učio je da svira gitaru i pohađao muzičku školu. Sa svojim prijateljem Bracom Isovićem svirao je za društvo u parku, a lokalno su bili poznati kao duet "Čola i Isa sa Grbavice". 

1970. godine, Čolić je dobio priliku da vežba sa popularnom jugoslovenskom grupom "Indexi" i bio je rezervni pevač za slučaj da Davorin Popović napusti grupu. Takođe je nastupao sa njima nekoliko puta. Međutim, zbog iznenadno velikog uspeha pesme "Plačem za tvojim usnama" na festivalu "Vaš šlager sezone", Čolić je privukao pažnju Kornelija Kovača. Kovač ga je pozvao da se pridruži grupi "Korni grupa" umesto Dada Topića.

Čolić je prihvatio ponudu i preselio se u Beograd, iako je tada studirao na Ekonomskom fakultetu u Sarajevu. Sa "Korni grupom" snimio je tri pesme, ali je nakon šest meseci napustio grupu i vratio se u Sarajevo kako bi nastavio studije. Ubrzo je započeo svoju solo karijeru i 1972. godine na festivalu "Vaš šlager sezone" izveo je pesmu "Sinoć nisi bila tu" i osvojio treće mesto. Ova pesma postala je njegov prvi veliki hit i označila početak njegove uspešne solo karijere.

Tokom sledećih godina, Čolić je nastupao na brojnim festivalima i snimao popularne pesme. Postao je jedna od najvećih estradnih zvezda bivše Jugoslavije. Njegovi albumi su postizali veliku popularnost, a hitovi poput "April u Beogradu", "Pusti, pusti modu", "E draga, draga", "Produži dalje" i "Zagrli me" postali su neizostavni deo jugoslovenske muzičke scene. Čolićeva muzika kombinovala je elemente popa, roka i balada, a njegov prepoznatljivi vokal i harizmatična pojava, kao i legendarna frizura, osigurali su mu široku publiku i veliku popularnost.

Pored uspešne muzičke karijere, Čolić je takođe poznat po svom humanitarnom radu. Učestvovao je u mnogim humanitarnim akcijama i koncertima kako bi pomogao onima kojima je pomoć bila potrebna.

Zdravko Čolić i dalje je aktivan na muzičkoj sceni i nastavlja da snima nove pesme i održava koncerte. I dalje uživa veliku popularnost i vernu bazu fanova širom regiona. Njegova muzika ostaje neizbrisivi deo jugoslovenske muzičke kulture.

1960. Umro Boris Leonidovič Pasternak

Boris Pasternak, slavni ruski pisac, rođen je 10. februara 1890. godine u Moskvi. Bio je sin talentovanih umetnika. Njegova majka, Rozalija Kaufman, bila je koncertna pijanistkinja, dok je otac, Leonid Pasternak, bio poznati ruski impresionistički slikar.

Pasternak je odrastao u intelektualnoj porodici koja je bila okružena umetnošću. Njegov dom bio je mesto susreta poznatih pesnika, književnika i muzičara tog vremena. Ova okolina snažno je uticala na njegov razvoj kao umetnika i oblikovala njegovu ljubav prema književnosti.

Nakon završetka osnovnog obrazovanja, Pasternak je upisao studije filozofije na Moskovskom univerzitetu. Međutim, nije završio studije već se posvetio književnom stvaralaštvu. Bio je nadaren pesnik, romanopisac i dramaturg.

"Doktor Živago" je epohalno delo koje prati život i ljubavne odnose glavnog lika, Jevgenija Živaga, tokom turbulentnih vremena ruske istorije. Roman je bio zabranjen u Sovjetskom Savezu zbog svoje otvorene kritike komunističke vlasti i njihovog uticaja na umetnost i pojedince. Pasternakov lik Jevgenija Živaga delimično je zasnovan na sopstvenom iskustvu pisca, a roman je istovremeno poetsko i političko delo. Roman je bio duboko prožet ljubavlju prema ruskom narodu i pejzažima njegove zemlje, ali je istovremeno kritički sagledavao političke događaje i socijalne promene u Sovjetskom Savezu.

Budući da zbog političke klime nije smeo da objavi svoje delo u Sovjetskom Savezu, njegov bliski prijatelj rukopis će odneti u Itlaiju, gde će biti objavljen 1957. godine. Brzo nakon ovoga, pojavilo se i prvo američko izdanje, koje je na listi bestselera Njujork tajmsa na prvom mestu provelo 26 nedelja tokom 1958. i 1959. godine. 

Nobelova nagrada koju je Boris Pasternak dobio 1958. godine izazvala je ogromnu pažnju i kontroverze. Sovjetska vlada smatrala je da je nagrada politički motivisana i da je usmerena protiv Sovjetskog Saveza. Pasternak je bio podvrgnut intenzivnom pritisku i javnom poniženju od strane sovjetske vlasti. Bio je izložen kampanji difamacije i optužbama da je izdao svoju domovinu. Vlada je pokušala da mu oduzme građanska prava i protera ga iz Sovjetskog Saveza.

Pasternak je bio suočen s pretnjama, a njegova dela su osporavana. Mnogi sovjetski pisci i intelektualci su ga javno napadali i osudili, iako nisu ni imali priliku da roman pročitaju. Ovde je nastala čuvena mračna ruska pošalica koja glasi "Nisam pročitao Pasternakovo delo, ali ga osuđujem."

Izložen je izolaciji i cenzuri, a knjige su mu bile povučene s tržišta. Da bi izbegao dalje probleme, Pasternak je bio primoran da javno odbije Nobelovu nagradu. Prihvatanje nagrade bi mu verovatno donelo još veće represije, a potencijalno i zatvor i/ili smrt. 

Nakon odbijanja Nobelove nagrade, Pasternak se povukao u privatnost i koncentrisao na svoj rad. Nastavio je da piše i stvarao je pesme i druge književne radove. Međutim, njegovo zdravlje je počelo da se pogoršava, a politički pritisak i izolacija su imali veliki uticaj na njega.

Boris Pasternak preminuo je na današnji dan 1960. godine u svojoj kući u Peredelkinu, blizu Moskve. Iako je njegovo delo bilo zabranjeno i osporavano u Sovjetskom Savezu tokom njegovog života, kasnije je steklo priznanje i postalo poznato širom sveta kao jedno od najznačajnijih književnih dela 20. veka.

Pasternakova hrabrost da izrazi svoje umetničke vizije i kritiku političke situacije u Sovjetskom Savezu ostavila je trajan uticaj na književnost i slobodu izražavanja. "Doktor Živago" na kraju je ipak objavljen u Sovjetskom Savezu 1988. godine, a godinu dana kasnije, Pasternakovu Nobelovu nagradu za književnost u njegovo u Stokholmu preuzeo je njegov sin Jevgenij.

1967. U Buenos Ajresu objavljena knjiga "Sto godina samoće"

Sto godina samoće, roman čuvenog kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa, objavljen je na današnji dan 1967. godine u Buenos Ajresu. Ovaj roman se smatra remek-delom hispanoameričke i svetske književnosti.

Interesantno je da je Markes pre objavljivanja ovog dela bio obeshrabren i prestao je da se bavi pisanjem na više od pet godina. Međutim, ideja za roman mu nije izlazila iz glave, i nakon perioda odmora odlučio je da ponovo započne sa pisanjem. Tokom pisanja romana, njegova supruga je preuzela ulogu jedinog hranitelja porodice, dok se on potpuno posvetio radu, nemajući pojma kuda će ga zaplet odvesti.

"Nisam prestao da pišem nijednog dana tokom neprekidnih 18 meseci, sve dok nisam završio knjigu", izjavio je u jednom intervjuu. Rukopis je bio toliko obiman, a porodične ušteđevine tako male, da je mogao da priušti samo slanje polovine rukopisa potencijalnom izdavaču. Slučajno je poslao drugu polovinu, ali izdavač je bio toliko zainteresovan za prvo poglavlje da je obezbedio novac za slanje preostalog dela.

Ono što će se u teoriji njegove književnosti nazvati "magičnim realizmom", Markez će prosto zvati životnim iskustvom. "Dovoljno je otvoriti novine da vidite da nam se svakodnevno dešavaju neobične stvari", rekao je 1988. godine. "Nema ni jedne rečenice u mojim romanima koja nije zasnovana na stvarnosti."

Gabriel Garsija Markes je za ovo delo dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. godine,a ova knjiga je jedno od najprevođenijih i najčitanijih dela na španskom jeziku, prodata u preko 30 miliona primeraka i prevedena na 35 svetskih jezika.

"Sto godina samoće" ostaje klasično delo savremene književnosti koje je ostavilo neizbrisiv trag na čitalačkoj publici širom sveta. Njegova složenost, izuzetna imaginacija i duboka ljudska iskustva čine ga ne samo nezaobilaznim štivom, već i knjigom koja otvara vrata ka razmišljanju o mnogim aspektima života i ljudske prirode.

2003. Crtani film "U potrazi za Nemom" počeo da se prikazuje u SAD

Posle silnih teških tema, hajde da pređemo na nešto malo vedrije. Danas svoj dvadeseti rođendan proslavnja mnogima najdraži crtani nautičke tematike - "U potrazi za Nemom".

Režiran od strane Endrua Stentona, u produkciji Piksar studija za animaciju, za kompaniju Volt Dizni, ovaj sad već kasik animiranog filma u američkim bioskopima pojavio se upravo na današnji dan pre dvadeset godina i osvojio srca kako mlade, tako i starije publike.

Endru Stenton predstavio je svoju ideju za crtać direktoru Piksara Džonu Leseteru u jednočasovnoj prezentaciji, prilikom koje se služio kompleksnim vizuelnim pomagalima, kao i glasovima junaka. Po završetku prezentacije, iscrpljeni Stenton pitao je Lesetera kako mu se čini ideja, na šta je Leseter odgovorio "Kupio si me čim si rekao "riba"."

Priprema za snimanje filma počela je još 1997. godine, a Stenton je inspiraciju pronašao u svom detinjstvu, u kom je obožavao odlaske kod zubara, kod kog je u čekaonici stajao ogroman akvarijum prepun ribica, za koje je on mislio da su iz okeana i da žele da idu kući. 

Odmah po izlasku, film je pokupio fantastične kritike, najviše po pitanju vizuelnih elemenata, scenarija i prezabavnih likova, koji su oduševili kako decu, tako i roditelje, koji su došli da film gledaju s njima. 

Film je bio nominovan za tri Oskara, a osvojio je jedan, onaj najvažniji, za najbolji animirani film. To je bio prvi film studija Piksar, kome je to pošlo za rukom. 

 Pored toga, "U potrazi za Nemom" je i najprodavaniji DVD svih vremena, sa preko 40 miliona prodatih kopija od 2006. godine. 

Na top 10 listi najboljih američkih animiranih filmova svih vremena Američkog Filmskog Instituta, ovaj crtani će se naći na desetom mestu, a ispred njega, na listi će se naći "Snežana i sedam patuljaka", "Pinokio", "Bambi", "Kralj lavova", "Fantazija", "Priča o igračkama", "Lepotica i zver", "Šrek" i "Pepeljuga". 

Pojavljivanje ribe klovna u filmu pokrenuće masovnu potražnju za ovim ribicama u Sjedinjenim Američkim Državama, gde su ih odjednom svi želeli za ljubimce, iako je pouka crtanog upravo suprotna - da ribice ne treba da budu zatočene u kući, već da treba da budu slobodne u okeanu. 

Ogromna potražnja namirena je prikupljanjem tropskih ribica u Koralskom moru, a jedno vreme se širila i priča da su, zbog toga, ribe klovnovi dovedene do granice ugroženosti. 

Film "U potrazi za Nemom" u junu 2016. godine dobiće i nastavak pod nazivom "U potrazi za Dori", koji je takođe doživeo kritički i finansijski uspeh, bez obzira što se razlika u kvalitetu ipak osetila. 

2019. U Južnoj Koreji premijerno prikazan "Parazit"

Bong Džun-Ho, korejski reditelj i scenarista, do sada već sa ozbiljnim stažom u pravljenu kvalitetne drame i trilera, 2019. godine svetskoj publici predstavlja svoje novo ostvarenje, koje ja napisao u saradnji sa svojim zemljakom Han Jin Vonom, pod nazivom "Parazit". 

Pre ovog filma, Bong Džun-Ho već je bio poznat publici, koja je gledala malo dalje od holivuda, od svog prvog filma "Psi koji laju ne ujedaju" (Barking Dogs Never Bite) iz 2000. godine, nije snimio loš film. Do tog trenutka, njegov najpoznatiji i najbolji film bio je "Sećanje na ubistvo" (Memories of Murder), rađen po istinitoj priči o prvim potvrđenim serijskim ubistvima u Koreji. 

U malo komercijalnije vode, Bong će uplivati 2013. godine, kada će snimiti film "Ledolomac" (Snowpiercer) prema francuskom grafičkom romanu. Ovo će biti prvi njegov film na engleskom jeziku i film koji će mu doneti popularnost malo šire publike, što će "Parazitu" umnogome olakšati popunjavanje bioskopskih sala, iako je film sve samo ne komercijalan i konvencionalan. 

Radnja filma prati porodicu, koja obitava na konstantnoj klackalici između života i preživljavanja. Oni će skovati plan kako da se infiltriraju u imućnu porodicu, nudeći svako svoje usluge i predstavljajući se kao da nisu u srodstvu. 

Glavni problemi na koje se radnja filma fokusira jesu socijalne nejednakosti, neravnopravno raspoređivanje kapitala, kao i međuklasni sukobi. Džun-Ho je sam izjavio da film prestavlja sliku i priliku doba kasnog kapitalizma.

Neki su išli i korak dalje i ovaj film povezali sa terminom "Pakleni Čoson". Čoson je stara prekorejska kraljevina, a termin "pakleni" vezuje se za socijalno stanje u Južnoj Koreji, nastalim kao posledica doba kasnog kapitalizma, a koje se odlikuje u velikom broju nezaposlenog mladog stanovništva, pritiscima za visokim obrazovanjem, nepristupačnošću nekretnina, kao i sve veća socijalna i ekonomska razlika između bogatih i siromašnih. 

"Parazit" je svetsku premijeru doživeo na Filmskom festivalu u Kanu 21. maja 2019. godine, gde je oduševio publiku i postao prvi južnokorejski film koji je osvojio Zlatnu palmu i to jednoglasnom odlukom žirija. 

Pored zlatne palme, možda najvažnija noć u profesionalnoj karijeri Bong Džun-Hoa, a sa njim verovatno i cele postave koja je učestovala u stvaranju ovog filma - 9. februar 2020. godine, Holivud i 92. dodela Oskara. 

Na ovoj dodeli, "Parazit" će nazad u Koreju sa sobom poneti neverovatna četiri Oskara - za najbolji film van engleskog govornog područja, najbolji originalni scenario, najboljeg režisera, i konačno, glavnu nagradu večeri - nagradu za najbolji film. Ovime "Parazit" postaje prvi južnokorejski film koji je osvojio Oskara, kao i prvi film van engleskog govornog područja koji je osvojio Oskara za najbolji film. 

Sledeći film Bonga Džun-Hoa pod nazivom "Miki 17" (Mickey 17) najavljen je za 29. marta sledeće godine. Ostaje nam samo da čekamo.