POTRESNE ISPOVESTI IZBEGLICA: Proterani Azerbejdžanci šalju moćnu poruku o ratnim strahotama u Karabahu
Prvi rat oko Nagorno-Karabaha, koji je 1994. godine rezultirao prekidom vatre, ostavio je bez domova više od milion Azerbejdžanaca, među kojima su interno raseljena lica i ljudi koji su deportovani iz Jermenije.
Oni su činili oko 10 procenata stanovništva.
SPREMAN ATENTAT NA LUKAŠENKA: Nećete verovati ko je spasio sadašnjeg predsednika Belorusije
SVEMIR POSTAJE UŽARENO GROTLO! Temperatura porasla za desetu puta, kako to utiče na Zemlju?
SVET SE SUOČAVA SA VELIKOM PRETNJOM: Zbog nestašice kukuruza svetu VELIKI rast cena hrane
Sada, s obnovljenim sukobom, mnogi gledaju dalje, pitajući se hoće li konačno moći da se vrate kući.
Kao i Nagorno-Karabah, etnički Jermeni dominiraju u delovima okolnih okruga.
Prema međunarodnom pravu, Nagorno-Karabah i okruzi pripadaju Azerbejdžanu i okupirani su.
Novi sukobi između Jermenije i Azerbejdžana započeli su 27. septembra, a kako svaki dan prolaze, interno raseljena lica budno prate Tviter nalog azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva da bi utvrdili da li su njihova matična područja među onim koja je vojska, kako kaže lider, "oslobodila".
Od početka najnovijeg rasplamsavanja, azerbejdžanska vojska tvrdi da je zauzela oko 200 naselja od snaga koje podržava Jermenija.
Aktivist za ljudska prava Samir Kazimli (38) bio je dete kada mu je život bio uskraćen devedesetih.
- Nakon što su jermenske snage zauzele naše selo, nastanili smo se u drugom selu u Fuzuliju, a zatim je i to selo bilo zauzeto - rekao je Samir.
Selo njegove porodice, Ašagi Seidahmedli u Fuzuliju, među je oblastima nad kojima je vojska preuzela kontrolu.
Odmah iz rata, kao dete završio je u porodici koja je primala izbeglice.
- Tamo sam učio sedam razreda škole. Zatim smo se preselili u šatorski kamp za izbeglice - rekao je Kazimli, koji kaže da je antiratni pristalica.
- Oduvek sam želeo da se sukob oko Nagorno-Karabaha reši mirnim putem, pod uslovom da se obezbedi teritorijalni integritet Azerbejdžana. Ali zemlje nisu vraćene mirnim putem - istakao je on.
Za manje od dva meseca borbe ubijeno je više od 1.000 ljudi, uključujući desetine civila sa obe strane.
Alijev je rekao da će Azerbejdžan prestati sa vojnim pritiskom kada se kriza završi.
Davne 1994. godine Azerbejdžan je povratio neka od rodnih sela Kazimlija, zemlju na kojoj je kasnije izgrađeno groblje.
Baze jermenskih snaga bile su udaljene oko tri kilometra od tog mesta. Ipak, mnogi su tamo sahranjivali svoje mrtve, delom da bi poslali poruku da se nikada neće moći pomiriti sa okupacijom.
Ranije ove godine, Kazimli je postao otac, nada se da će se njegova ćerka Pinar uskoro moći vratiti u Ašagi Seidahmedli.
- Nekoliko dana nakon što je moja ćerka zvanično registrovana kao stanovnica našeg sela, u oktobru je naše selo oslobođeno okupacije - zaključio je Samir.
Kalid Vahidoglu, 42, radi za nevladinu organizaciju i poreklom je iz Bašlibela, sela u Kalbajaru.
Na svom stolu ima fotografiju doma koji je ostavio, a štampao je sa interneta.
- 2014. godine na internetu sam naišao na fotografije ruskih turista iz regije Kalbajar. Bilo je više od 100 slika i dok sam ih gledao, video sam mnoga poznata mesta. Posetili su i naše selo, jer sam među fotografijama video sliku naše kuće - rekao je on.
- Zbog patnje i sećanja na svoje uništeno detinjstvo iz sukoba u Karabahu, nisam imao puno nade u mirno rešenje - priznaje Kalid.
- Obnova aerodroma (Jermena) u Kojaliu, izgradnja novog puta za Kalbajar i godišnji događaji "Dana pobede" u Šuši 8. maja pokazali su da Jermenija neće mirno vratiti okupirane teritorije Azerbejdžana - dodao je.
Vahidoglu je dodao da su tri faktora dovela do nedavnih sukoba: nedavna izjava jermenskog premijera Nikol Pašinjana da je "Arcah Jermenija, tačka", praćena inauguracijom "predsednika" regije - Jermenima poznate kao Republika Arcah. Šuša, i preseljenje parlamenta u Šušu.
- Očekivalo se da će igranje s ponosom azerbejdžanskog naroda završiti u ratu - rekao je Vahidoglu.
Šušu, Jermenima poznatu kao Šuši, Azerbejdžanci smatraju svojim istorijskim centrom u regionu Nagorno-Karabah, a prodori prema unutra smatrani su provokacijom.
U nedelju je Azerbejdžan rekao da je ponovo preuzeo Šušu, što su Jermeni odbacili.
Lejla Jahangirova, 36, bila je prisiljena da napusti Tug, selo u regiji Kojavend, devedesetih godina. Prema Azerbejdžanu, ovo područje je ponovo zauzeto.
- Prvo smo morali da živimo na prvoj liniji fronta - rekla je Jahangirova.
- Oba roditelja su mi bili lekari i pomagali su ranjenicima na frontu. Živeli smo u brojnim selima, okruzima i gradovima. Skoro smo obišli Azerbejdžan. Svake godine smo menjali školu. Uvek smo nosili samo staru odeću - priseća se Lejla.
- U Baku smo došli 1998. godine. Dugo smo iznajmljivali smeštaj. 2010. godine država nam je obezbedila smeštaj u Bakuu - dodaje.
Jahangirova, koja je učestvovala u projektima izgradnje mira, nadala se da će sukob biti rešen bez krvoprolića.
- U svojim govorima predsednik Ilham Alijev je više puta rekao: "Mi nemamo nikakve veze sa Jermenima iz Karabaha, naša borba je sa separatistima i teroristima. Ovo je poruka mira. Odnosno, nemamo problema sa civilnim stanovništvom, jermenskom zajednicom Karabaha ... to daje nadu u mir da mi kao zajednica možemo nastaviti da živimo kao i ranije. Ali ne znam šta druga strana misli o tome".
Kao i Jahangirova i Kazimli, novinarka Ajnur Ganbarova, izbeglica iz regiona Agdam, kaže da nije naklonjena ratu.
- Ovaj rat mi je oduzeo mladost. Kad se setim tih godina, prvo što mi padne na pamet je moja porodica koja se sklonila u školsku učionicu i majčine crvene ruke od pranja sudova u hladnoj vodi. Stavila je ruke ispod pazuha da im bude toplo. Rat i njegove posledice bili su toliko teški da nisam želela da ga buduće generacije dožive - potresno govori Ajnur.
- Iz tog razloga, nedavno pokretanje rata duboko me rastužilo, iako zaista želim da se te zemlje vrate, da se vrate Agdamu i Šuši - iskrena je Ajnur.
Od tada su oba roditelja Ganbarove umrla, kao i baka koja je živela sa njima. Njena sestra se udala, a braća su napustila Azerbejdžan.
- Kad bi rekli: "Sutra idete u Agdam", ne bi bilo nikoga osim mene. Rat mi je oduzeo porodicu, više neću imati taj topli dom - dodaje ona.
Prema izveštaju UNHCR-a iz oktobra 2009. godine, posebno su bili pogođeni žene, deca i starije osobe.
- Dugo raseljavanje nije samo negativno uticalo na njihovo psihološko i socijalno blagostanje, već je često dovodilo do izolacije i marginalizacije zbog većih poteškoća s kojima se suočavaju u punoj integraciji u ekonomskom životu i postajanju samostalnim - navodi se u izveštaju.
Ajbaniz Ismailova, 44, vodeća je ličnost u grupi zajednica koju predvodi Azerbejdžan u Nagorno-Karabahu. Poreklom je iz regije Zangilan, imala je 15 godina kada je morala da pobegne.
Njena porodica je upravo kupila kuću u azerbejdžanskoj prestonici Bakuu i planirala je preseljenje.
- Imao je četiri sobe. Ja, moj brat i moji roditelji imali smo odvojene sobe. Želeli smo da napravimo sobe po svom ukusu, ali kriza je sve preokrenula. Svi naši rođaci iz regiona okupili su se kod nas - priseća se Ajbaniz.
- Svi smo želeli da se mirno vratimo kući, nismo želeli rat. Dvadeset i sedam godina je bilo veoma teško. Sve ove godine izgubili smo bake, ujake i tetke. Nisu mogli da vide kako im se snovi ostvaruju - dodaje ona.
Ajbaniz je studirala u inostranstvu i učestvovala u međunarodnim događajima usredsređenim na Karabah.
Pristalice Jermenije "govorile su mi da uzmemo Karabah ako ga toliko želimo, ali ja sam govorila da ne želimo rat", rekla je.
- Videli smo puno poteškoća, smrt dece, ne želimo to nijednoj naciji - iskrena je Ajbaniz.
Rodni grad Ajbaniz, naselje Minjivan u Zangilanu, ponovo je zauzeto kao rezultat kontraofanzivne operacije azerbejdžanske vojske.
Osećanja Sevinj Gurbanove su takođe pomešana. Selo 57-godišnjakinje, Garakišiler u okrugu Kubadli, takođe je "oslobođeno".
- Ali sve ove godine su nam oduzete - rekla je o 27 godina koje je provela bez kuće.
- Prvo smo se nastanili u Sumgaitu, u jednom od sanatorijuma. Nismo imali ni čašu za vodu. Zatim smo se preselili u Bakuu uz pomoć rođaka. Iako smo zadovoljni slobodom našeg kraja, nemoguće je zaboraviti teške dane.
- Dok jedno oko plače, drugo se smeje. Nadali smo se da će jednog dana problem biti rešen mirnim putem i da neće doći do krvoprolića - završava svoju ispovest Sevinj.
Više vesti o situaciji u Nagorno-Karabahu pročitajte OVDE