ZAVIRITE U ŽIVOT ELITE U SEVERNOJ KOREJI: Oni misle da se u Americi govori korejski i ne znaju šta je Ajfelov toranj!
Redak uvid u život elite, dece najmoćnijih ljudi nacije
Većina informacija koje u svet dopru o Severnoj Koreji, osim onoga što se u medije probije iz obaveštajnih krugova, su zapravo svedočenja ljudi koji su uspeli da pobegnu iz zemlje, a oni u najvećem broju dolaze iz nižih slojeva tamošnjeg društva. Malo je podataka iz prve ruke o tome kako se stvarno oseća elita i šta ljudi bliski političkom vrhu zaista misle.
"ZAKORAČITE U PJONGJANG": Ovaj video će vam promeniti mišljenje o Severnoj Koreji zauvek!
IMAJU NAJNOVIJE ORUŽJE I OPREMU: Severna Koreja osnovala novu specijalnu jedinicu
Američka autorka i novinarka Suki Kim, Južnokorejka koja je kao tinejdžerka s roditeljima pre 30 godina emigrirala iz Seula u Njujork, nedavno je, nakon što je kao profesorka engleskog jezika provela šest meseci podučavajući studente u Pjongjangu, izdala knjigu “Bez tebe nema ni nas“ koja pruža redak uvid u život elite, dece najmoćnijih ljudi nacije. Suki Kim je radila na Univerzitetu nauke i tehnologije u Pjongjangu, najelitnijoj visokoškolskoj adresi, kako kaže, tamošnjem pandanu američkog MIT-a.
Reč je zapravo o malom Univerzitetu na kom studira 270 isključivo muških studenata, iz redova sinova politički moćnih ljudi. Većina profesora na SZTPJ su stranci, i studenti i profesori žive u kampusu, u predgrađu Pjongjanga, i nije im dopušteno da ga napuštaju ga. Studenti nemaju kontakt čak ni s porodicom kod kuće. Svi su pod stalnim nadzorom čuvara.
“Ti mladići su crème de la crème Severne Koreje. Nisam ih intervjuisala, živela sam s njima. To je mnogo dublji uvid. Osim što sam ih podučavala, pola godine sam s njima jela tri obroka dnevno, igrala košarku... Iznenadila me podvojenost u njima. Bili su vrlo ljubazni, puni poštovanja, ponešto provincijalno naivni, iskreni. Dakle, dopadljivi i dragi, a istovremeno gorljivi sledbenici nasleđa Velikog vođe, skoro kao roboti. Tri puta dnevno odlazili bi do menze poput vojnika, u koloni, pevajući patriotske pesme. Ti sinovi uticajnih ljudi takođe žive u strahu. To je sistem izgrađen na strahu koji osećaju svi, bez obzira na to pripadaju li vladajućoj klasi ili su seljaci daleko od Pjongjanga”, objašnjava Suki Kim u razgovoru za Jutarnji list.
O svetu ne znaju skoro ništa. “Jedan me je, na primer, pitao da li smatraju u Americi i šire da je naengmijan, njihovo nacionalno jelo, najbolje na svetu. Mnogi nemaju pojma što je Ajfelov toranj ili Tadž Mahal, neki misle da ljudi u Americi govore korejski, da je intranet, strogo kontrolisana mreža, isto što i internet. Iako studiraju nauku i tehnologiju, nemaju pojma kad je čovek sleteo na Mesec. Ali, svaki od njih mogao je napamet recitovati kad je i za koliko Aljaska prodata Americi, što im je bitna lekcija iz imperijalizma. Baš svi su čuli za ‘Prohujalo s vihorom’.
Svako predavanje i knjige koje su koristili, pre toga je vlast proverila i dopustila. Studenti su jako motivisani za učenje engleskog, ali pisanje eseja im je bila noćna mora.Nisu mogli da shvate strukturu te forme.
“Objašnjavala sam im da će jednog dana kao naučnici morati da pišu radove u kojima će dokazivati svoje teze i teorije. Ali, u njihovom svetu se nikad ništa nije argumentovalo jer je sve zapravo hir i nasleđe Velikog vođe. Napisati tri do pet pasusa u kojima imaš tezu, uvod, razradu i argumente i zaključak bilo im je potpuno strano i teško shvatljivo”, navodi Suki Kim.
Na pamet joj pada i sledeći primer: “Jednoga dana u menzi je bilo veselo. ‘Pobedili smo Japan’, viknuli su uglas kad sam ušla. Njihov nacionalni tim u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo pobedio je Japan, kažu. Utakmica je prenošena uživo, a studenti su mi puni ponosa govorili o korejskom igraču koji igra za Mančester Junajted. Dan kasnije pogledala sam na internetu (kojem smo pristup imali samo mi, strani učitelji) i videla da je Severna Koreja davno ispala iz kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Meč s Japanom bio je neka sasvim nevažna utakmica. Otkrila sam i to da nije prenošena uživo, snimak je pušten kad je režim bio siguran da je nacionalni tim odneo pobedu. Saznala sam i da ne postoji igrač iz Severne Koreje koji igra za Mančester Junajted. E sad, u svetu u kojem su odrastali ti dečaci, jasno je da nisu mogli da razumeju šta znači napisati esej, potkrepiti nešto argumentima”, kaže autorka knjige o životu u Severnoj Koreji.
Knjiga se temelji na beleškama koje je potajno vodila i čuvala na USB-u koji je skrivala u odeći, ne usuđujući se da ga ostavi u svom apartmanu. Od trenutka kad je stigla u kampus do dana kad je odletela iz zemlje živela je u sveobuhvatnom strahu. Kako se nosila s njim?
“Strah je postao integralni deo mene, ali nisam imala vremena da razmišljam o tome. U Severnoj Koreji nemaš ni sekunde slobodnog vremena u kojem si sam, nema tamo privatnosti. To se ne može prepričati, iscrpljujuće je. Konstantno te neko posmatra, kao da živiš u akvarijumu. Ne znaš ni ko te sve posmatra. Čuvari nadziru ceo univerzitet, studente, profesore, studenti takođe posmatraju jedni druge i profesore. Svaki obrok, svaki razgovor, svaki održani školski čas je pod lupom. Svako može biti opasan. Naši kabineti i apartmani su bili ozvučeni. Sve zgrade u kampusu su s obe strane povezane zastakljenim prolazima pa je svako svugde izložen pogledima. Ponekad sam se osećala kao da ja, moja privatnost i osoba kao takva više ne egzistiramo. Taj bi me osećaj pritiskao poput malja, klaustrofobično, na trenutke skoro nepodnošljivo", rekla je Suki Kim i dodala:
"Trenutke fizičke samoće, u mom apartmanu, ujutro i uveče, koristila sam za pisanje beleški za knjigu. Bilo mi je važno da ne zaboravljam stvari. Ali, bilo bi pogrešno reći vam da sam u tim trenucima, vodeći beleške, nalazila olakšanje. Znala sam da će me, ako ih neko otkrije, proglasiti špijunom. Ako mi je išta donosilo olakšanje, onda je to bila moja vezanost za studente, privrženost koju sam osećala za njih. Ta interakcija s njima, ljudski kontakt, neki trenuci s njima bili su jedino vreme kad bih zaboravila na strah. Za te mladiće sam se iskreno vezala, osećala sam kao da su mi sinovi.” Nije joj, kaže, nijednom palo na pamet da odustane od pisanja beleški.
“Od trenutka kad sam čula da planiraju osnivanje tog univerziteta za elitu, 2008., i da će na njemu raditi stranci, planirala sam i tražila način kako da dođem tamo i dobijem posao. Znala sam da, ako odem tamo, moram da napišem knjigu.”
Slučaj je hteo da je dan pre nego što je trebalo da se vrati kući umro Kim Džong-il, Dragi vođa.
“Nisam uspela ni da se pozdravim sa studentima. Verujem da u toj zemlji ima ljudi koji su se radovali smrti diktatora, pogotovo oni koji su izvan Pjongjanga, ali svi koje sam ja videla bili su iskreno potreseni. Studenti su to jutro za doručkom izgledali kao da su ridali celu noć, imali su grozne debele podočnjake, kao da im je duša isisana. Taj dan sam shvatila koliko je moćan režim. Pre sam kao novinarka intervjuisala izbeglice iz Severne Koreje i svi su mi govorili da ljudi lažu, da se pretvaraju da im je stalo do vođa, ali ono što sam ja videla je iskrena tuga. Jasno, to su bila deca roditelja povezanih s vlašću”, ispričala je Suki Kim.