Ona ne prepoznaje NIČIJE LICE: Čak i kad sebe pogleda u ogledalu ne zna ko je, a to nije NAJGORE OD SVEGA
Lorin (33) pati od prozopagnozije, poremećaja sposobnosti opažanja lica. Svakom se ponekad desi da zaboravi neki lik, ali kod nje je problem toliko izražen da ponekad čak ne prepoznaje bliske prijatelje i svoj lik u ogledalu, piše “Miror”.
NEMAČKA NASTAVLJA SA SANKCIJAMA RUSIJI! Merkelova: Stav o gasovodu ostaje nepromenjen
ZAPAD NE PRESTAJE SA PODRIVANJEM RUSIJE: Zaharova otkrila mehanizme pomoću kojih Amerika želi da "obori" Putina
"ŠALJU PORUKU: VODI ME GDE HOĆEŠ" Monah Arsenije poslao oštru poruku mladim devojkama
Jednom za rođendan nije prepoznala ženu koja joj je sa širokim osmehom pojurila u zagrljaj. Ispostavilo se da je misteriozna osoba zapravo njena najbolja drugarica, koju poznaje od 12. godine i na čijem je venčanju bila deveruša samo nekoliko meseci ranije. Tek kada je Hana progovorila, Lorin je shvatila da je njena drugarica preletela više od 16.000 kilometara od Australije i da je ona iznenađenje koje joj je suprug Džonatan spremio za rođendan.
Ne postoji lek protiv ove bolesti, ali Lorin je naučila da se oslanja na gestove, navike i način govora drugih ljudi kako bi prepoznala.
- Trudim se da to prihvatim sa humorom. Ponekad se stvarno dešavaju smešne stvari. Jednom sam 40 minuta razgovarala s pogrešnom osobom na video-konferenciji, a jednom sam bivšeg dečka pobrkala s nekim drugim – kaže Lorin.
S druge strane, problem narušava samopouzdanje i osećate da niste sposobni da se snađete u dodiru sa svetom i drugim ljudima, objašnjava ona.
- Jednom sam bila u prepunom restoranu i uhvatila sam sebe kako se izvinjavam ženi u prolazu zato što sam joj se isprečila na putu da bih posle nekoliko koraka shvatila da je to moj odraz u ogledalu – kaže ona.
Gledanje filmova joj više ne pričinjava zadovoljstvo jer je samo zbunjuje.
- Ako u filmu igraju dve plavokose žene koje slično izgledaju, ne mogu da ih razlikujem i gubim nit. Radije čitam – objašnjava Lorin.
Ne prepoznaje ni poznate ličnosti.
- Ni kraljicu ne bih prepoznala da obuče trenerku.
Seća se kako je u osnovnoj školi za dvojicu dečaka mislila da su jedna ista osoba i da je bila ubeđena da je jedna devojčica dečak sve dok se jednog dana nije pojavila u suknji.
- Ako sretnem nekoga na ulici ponekad prepoznam ko je zato što ima neku upadljivu karakteristiku, na primer bradu ili nosi naočare. Ako nisam sigurna, postavim nekoliko pitanja kako bih na osnovu njih zaključila s kim pričam.
Stručnjaci vrlo malo znaju od prozopagnoziji, ali smatra se da je reč o naslednom poremećaju ili bolesti izazvanom oštećenjem ili anomalijom u delu mozga zaduženom za opažanje lica i pamćenje. Uprkos teškoćama, Lorin je radila kao govorni terapeut pre nego što je odlučila da upiše psihologiju.
- Radila sam s pacijentima na neurologiji i više puta sam proveravala dokumentaciju kako bih bila sigurna da ne radim sa “pogrešnom” osobom, jer nisam uvek mogla da ih prepoznam po liku.
- Kad malo bolje razmislim, rekla bih da sam usavršila komunikaciju s ljudima koje ne poznajem naročito dobro. Lica mi ne znače mnogo i mislim da sam zbog toga jednako uspešna u komunikaciji s nepoznatima kao i sa ljudima koje znam i vrlo brzo uspostavljam odnose – kaže ona.