OPŠIRNA ANALIZA DEŠAVANJA U KIRGISTANU: Kome je u interesu eskalacija političkog sukoba u ovoj zemlji?
Nemiri, eskalacije i sukobi šire se zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza - nakon Belorusije, Jermenije i Azerbejdžana na red je došao i Kirgistan. Sudeći prema poslednjim informacijama tamo u ovom trenutku možda upravo traje državni udar, tako barem tvrde iz redova opozicije nakon što su dan nakon parlamentarnih izbora (koje smatraju nameštenim) fizički zauzeli zgradu Vlade (koja je ujedno i sedište predsednika) u glavnom gradu Biškeku. Kirgistan je strateški važna zemlja centralne Azije, prostora koji već godinama slovi kao "žarište bliske budućnosti", a ovo je idealan trenutak da se osvrnemo na aktuelnosti kao i širi kontekst ove situacije.
POMREĆEMO GOLI I BOSI: Svetska zdravstvena orgnizacija zavapila da se ne koristi karantin u borbi protiv korone
Sa više od 90 odsto dobijenih glasova: Novi predsednik Tadžikistana ponovo je Emomali Rahmon
KRVAVA BORBA ZA SVAKI PEDALJ ZEMLJE: Azeri napali Gadrut iz svih oružja, zemlja se trese
U vreme dok se geopolitičke napetosti sve više prebacuju s prostora Bliskog istoka dalje prema istoku, naročito prema Kini, donedavno "pospani" prostor centralne Azije postaje sve aktuelniji. Govorimo o geografskom prostoru koji se prostire od Kaspijskog jezera na zapadu pa do Kine i Mongolije na istoku. Sa severne strane nalazi se Rusija, a južno su Afganistan i Iran. Tu nailazimo na 5 zemalja, tzv. "5 stanova" - Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan. Sve su redom bivše sovjetske socijalističke republike.
Nakon raspada SSSR-a centralna Azija, uprkos svojoj velikoj strateškoj važnosti, retko je bila u fokusu. Jedan od razloga verovatno je i taj da odavde, iako je reč o muslimanskim zemljama, ne stižu vesti o terorističkim napadima i islamističkom ekstremizmu. Povremeni napadi postoje, ali su retki (puno češći su, na primer, u jednoj Francuskoj). Cela regija slovila je za relativno mirnu, pa i sigurnu, iako poprilično "odvojenu" od ostatka sveta. To ne čudi imajući u vidu kako je u "stanovima" vreme uvelike stalo nakon raspada SSSR-a. Vlast drže moćnici "sovjetskog tipa", sekularna struktura i dalje je dominantna, a za uticaj se nadmeću već tradicionalni rivali - Rusija, SAD i Kina.
Nažalost, period od nekoliko decenija relativnog mira teško je dugoročno prognozirati za centralnu Aziju zbog činjenice da će se upravo ovde voditi bitka oko toga ko će i na koji način dominirati (ostatkom) 21. veka. Moskva, očekivano, ima konkretan uticaj koji datira iz sovjetskog perioda (mnogi ovde, barem starija populacija, uz svoj materinji jezik tečno govore i ruski). Kini je pak uticaj u „Stanovima“ neophodan ukoliko žele realizovati svoje grandiozne projekte na prostoru Evroazije (Novi put svile i drugi). Američki uticaj je takođe prisutan, iako daleko manji nego recimo na prostoru bliskoistočnih zalivskih monarhija, za Vašington je ovo prostor kojem daju sve veću pažnju. U borbi za uticaj sad je već vreme da spomenemo i Tursku koja, kao što vidimo u poslednje vreme, ima jako velike ambicije širom islamskog sveta, a svojom snažnom podrškom za Azerbejdžan u sukobu s Jerrmenijom pokazuje da je spremna uticajem "ući" dublje u post-sovjetski prostor.
Cela centralna Azija ima oko 75 miliona stanovnika. Pogled na kartu sveta mogao bi neke prevariti jer površinski daleko najveća zemlja centralne Azije, Kazahstan, nije ujedno i najmnogoljudnija. Kazahstan ima oko 18 miliona stanovnika dok je najmnogoljudnija zemlja Uzbekistan s više od 33 miliona stanovnika. Tadžikistan - koji ima veliku granicu s Afganistanom - broji oko 9 miliona stanovnika. Danas nam aktuelni Kirgistan je manja zemlja s oko 6,5 miliona stanovnika dok se na zadnjem mestu po broju stanovnika nalazi izolovani i misteriozni Turkmenistan s oko 6 miliona stanovnika.
Osvrnimo se detaljnije na Kirgistan. Cela njegova istočna granica je granica s Kinom. Reč je o zemlji čija je istorija stara otprilike koliko i Nova era, a kroz dva milenijuma ovde su bile prisutne razne kulture i carstva. Činjenica da je reč o zemlji koja je izolovana visokim planinskim terenom doprinosi tome da je ovde očuvana njena drevna kultura, ali i ta kultura je direktno oblikovana i stvarana okruženjem i Putem svile. Iako geografski ne baš pristupačan, kroz ovaj prostor morale su prolaziti trgovinske rute vekovima, donoseći sa sobom i svoju kulturu.
Dugi niz godina ovde su egzistirala lokalna plemena, no u više navrata bi njima vladale strane sile. Pod Mongolima su od 13. veka, a kada bi se i izborili za svoju slobodu najčešće bi ih ugrabila neka druga sila (Uzbeci, Ujgursko carstvo...). Od 1876. su deo Ruskog carstva, a nakon Oktobarske revolucije 1917. postaju deo SSSR-a.
Kao sovjetska socijalistička republika Kirgistan će egzistirati sve do raspada SSSR-a kada na vlast dolazi Askar Akajev (rođen je 1944). U Moskvi je 1981. doktorirao inženjerstvo i fiziku te uskoro postaje istaknuti član Komunističke partije (Gorbačov mu je čak nudio mesto potpredsednika, no ovaj je to odbio). Po raspadu SSSR-a izabran je za predsednika Kirgistana (bio je jedini kandidat) te će na toj poziciji ostati sve do 2005. Po dolasku na vlast slovio je kao ekonomski liberal. 1991. u jednom intervjuu je rekao: - Iako sam komunista, moj osnovni stav prema privatnom vlasništvu je povoljan. Verujem da revoluciju u sferi ekonomije nije napravio Karl Marks već Adam Smit.
Možda bi Akajev na vlasti bio i danas da 2005. nije srušen u tzv. „Revoluciji lala“. Gnevni protestanti optužili su Akajeva za nepotizam, korupciju i autoritarizam - podneo je ostavku i pobegao u Moskvu.
Nakon revolucije održani su novi izbori i s velikom većinom predsednik postaje Kurmanbek Bakijev. Mnogi su se ponadali da će doći do promena, ali zapravo sve je ostalo isto - čim je došao na vlast počeli su "nestajati" opozicioni lideri, a nepotizam i korupcija ponovo cvetaju. No, Kirgizi sada već znaju šta im je činiti u ovakvim slučajevima. 2010. ponovo izbijaju nemiri te Bakijev, kao i Akajev pre njega, beži iz zemlje (prvo u Kazahstan, a zatim u Belorusiju).
Nakon Bakijeva jedna novost za centralnu Aziju - po prvi put na vlast dolazi žena, Roza Otunbajeva, liderka „Revolucije lala“. No, na vlasti će biti samo godinu dana, do 2011., jer joj novi Ustav nije dozvoljavao kandidaturu. Ipak, Roza će ostati uticajna u politici.
2011. predsedničke izbore osvaja Almazbek Atambajev. Biće na vlasti do 2017. te će u tom periodu pokušati odnose s nizom zemalja simultano, uključujući Tursku, SAD i Rusiju. Nadalje, biće prvi kirgistanski lider koji će posetiti Uzbekistan otkako se raspao SSSR što je bitan podatak ako se uzmu napeti odnosi između ova dva suseda. Kako smo već i spomenuli, Uzbekistan je najmnogoljudnija zemlja centralne Azije - čak 5 puta veća od Kirgistana. Nadalje, na jugu Kirgistana većinom žive Uzbeci što znači da je uticaj Uzbekistana izuzetno veliki. Štaviše, Kirgizi su svesni opasnosti da bi Uzbekistan mogao jednog dana preoteti deo njihove zemlje iako za sada iz Taškenta (glavni grad Uzbekistana) ne pokazuju previše ekspanzionističke namere.
Sad polako dolazimo i do aktuelnosti. Atambajevu mandat završava 2017. godine i iako mu je to prvi mandat nije mu dozvoljeno da se ponovo kandiduje - ponovo je reč o strogom Ustavu (koji ima za cilj sprečiti ponovni uspon autoritarnih vladara) kojime se zabranjuje ostanak na vlasti duže od 6 godina.
Atambajev je po silasku s vlasti napravio jedan potez koji će ga uskoro skupo koštati, a i u direktnoj je vezi sa aktuelnim nemirima u Kirgistanu. Naime, za svog naslednika imenovao je premijera iz njegove Socijal-demokratske partije Kirgistana (SDPK), Soronbaja Jenbekova.
Očekivano, Jenbekov kojeg je odabrao popularni Atambajev s lakoćom je pobedio na izborima 2017. I iako je Atambajev verovao da je to dobra vest uskoro će videti da po njega svakako nije. Jenbekov je počeo žestoko kritikovati svog prethodnika prozivajući ga za korupciju. Dojučerašnji saveznici postaju oštri rivali u borbi za uticajem. Atambajev uzvraća istom merom - u jednom intervjuu ističe: - Izvinjavam se duboko svima što sam ovu osobu doveo u poziciju moći.
Uskoro počinje dramatična situacija. Prvo su zastupnici u parlamentu ukinuli bivšem predsedniku Atambajevu imunitet od progona te je zatim protiv njega podignuta optužnica za korupciju. On pak tvrdi da su optužbe politički motivisane te javno ističe kako je spreman boriti se, ako treba i fizički, za svoju slobodu. Zabarikadirao se na svojem imanju, zapravo pravoj maloj bazi koju su branili njegovi pristalice. Tamo je proveo neko vreme a političke napetosti još su dodatno eskalirale. 3. jula 2019. po prvi put nakon više nedelja izlazi iz svoje baze i obraća se pristalicama na skupu. Tog istog meseca, 24. jula, odlazi u dvodnevnu posetu Rusiji (s delegacijom pristalica iz SDPK-a) te će se tamo susresti i s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Susret s Putinom možda je bio okidač za dalju eskalaciju jer 7. avgusta 2019. specijalne snage pokreću napad na njegovu utvrđenu rezidenciju. 36 osoba je ranjeno, jedan vojnik je ubijen, napad je odbijen, ali ne zadugo. Idućeg dana kreće novi napad i ovog puta se Atambajev predao kako ne bi došlo do još većeg krvoprolića.
Vlasti tvrde kako je Atambajev pripremao državni udar te ga odvode u pritvor gde će čekati suđenje. 23. juna 2020. je i osuđen - na 11 godina zatvora. Ta vest pokrenula je novi talas nezadovoljstva u zemlji i situacija je eskalirala 5. oktobra 2020., dan nakon parlamentarnih izbora. U večernjim satima u Biškeku okupilo se nekoliko hiljada ljudi i protest je uskoro prerastao u nemire. Okupirali su sedište Vlade, Belu kuću, ali i silom oslobodili Atambajeva iz zatvora.
Zašto su parlamentarni izbori izazvali toliki nemir? Situacija je u direktnoj vezi sa sukobom između bivšeg predsednika Atambajeva i njegovog naslednika Jenbekova. Naime, izbijanjem sukoba između dvojice došlo je i do očekivanog raskola u vladajućoj stranci SDPK. Stranka se zapravo raspala na dve - na stranku „Jedinstvo“ (pristalice Jenbekova) i stranku „Socijal-demokrati Kirgistana“ (pristalice Atambajeva). Na izborima 4. oktobra veliku većinu osvojila je, navodno, stranka „Jedinstvo“, dok Atambajeva stranka uopšte nije ušla u parlament. To ne zvuči realno i ukazuje na to da su izbori možda namešteni. Druge stranke udružile su se s Atambajevim pristalicama (u parlament su ušle samo 4 stranke, sve druge, prema službenim rezultatima, nisu prešle izborni prag) ističući kako su izbori pokradeni.
I gde smo sada? Sukobi su potrajali do duboko u noć. Prema informacijama najmanje jedna osoba je ubijena, a gotovo 600 ih je ranjeno. Vlas poručuje da je spremna ponoviti izbore, ali sada je možda već prekasno. Opozicija ističe kako su oni sada vlast.
Izgoreli automobili osvanuli su na ulicama Biškeka, a zemlja se nalazi još jednom na rubu. Sedište Vlade je tokom noći i delimično zapaljeno, a uokolo su se mogli videti vladini dokumenti, zapaljeni komadi nameštaja... Izvori navode kako su opozicioni protestanti zauzeli još nekoliko zgrada u glavnom gradu (uključujući i zgradu u kojoj se nalazi sedište gradonačelnika).
I ko je od danas na vlasti u Kirgistanu? Teško je reći. Jenbekov nije objavio ostavku, a oslobođenog Atambajeva niko još nije "imenovao" novim liderom (iako bi se upravo to moglo uskoro dogoditi). Činjenica je da su od 16 uticajnih političkih stranaka u parlament ušle samo 4 - to je, sa druge strane, stvorilo situaciju da se ovih preostalih 12 udruže i proglase izbore nevažećima. Većina od njih predlaže formiranje tranzicione vlasti do održavanja novih izbora.
Ako sve završi na ovome biće to dobro po Kirgistan, no informacije govore kako se u gradovima na jugu zemlje već skupljaju pristalice predsednika Jenbekova što bi moglo dovesti do internog sukoba ako se kriza brzo ne reši.
I dok se sabira šteta načinjena po Biškeku, a nova noć možda donosi nove sukobe (iako je Jenbekov poručio snagama bezbednosti da ne otvaraju vatru na protestante), osvrnimo se na geopolitički kontekst.
Spomenuli smo da se velike sile nadmeću za uticaj u centralnoj Aziji, svakako i u Kirgistanu. To je tačno, no najveći uticaj u Kirgistanu i dalje svakako ima Rusija koja ovde ima i svoju vazdušnu vojnu bazu. Između Atambajeva i Jenbekova zapravo i nema velike razlike kada je reč o odnosu prema Moskvi - obojica polaze od stanovništa da je Rusija ključan saveznik Kirgistana. Problemi nastaju kada interne političke snage u neku ruku koriste Moskvu za vlastite obračune. Upravo to se i dogodilo kada je bivši predsednik Atambajev na dva dana prošlog leta posetio Putina - spomenimo pritom kako je u Moskvu stigao ruskim vojnim avionom koji je poleteo iz ruske vojne baze u Kirgistanu. Iako je Putin samo protokolarno komentarisao da se nada stabilnosti u Kirgistanu i regiji, u Biškeku su Atambajevu posetu protumačili kao potencijalnu podršku Moskve za njega i zatim su još brže krenuli s naumom da ga stave iza rešetaka. Tako je i bilo, a ovo je ili epilog ili nastavak te priče.
Od svih zemalja centralne Azije Kirgistan je najbliskiji ruski saveznik - što ne znači da su stanovnici Kirgistana nužno zadovoljni time. Moskva pak, čini se, nema nužno favorita i Putin ne priča između redova kada kaže da je za Rusiju najvažnija stabilnost ove regije (ali čini se kako baš to ne može dobiti!). Nedelju dana pre izbora Soronbai Jenbekov sastao se s Vladimirom Putinom u Sočiju. U isto vreme u Kirgistanu je procurio snimak na kojem jedna od stranaka koja podržava Jenbekova zagovara jačanje integracije s Rusijom - neposredno zatim stotine protestanata već su bile na ulicama.
Gde je SAD u toj priči? SAD je zapravo pre dve godine uveliko shvatio da je uticaj Rusije i Kine u Kirgistanu toliko jak da su, u neku ruku, odustali od Biškeka. Naime, SAD su takođe imale vojnu bazu ovde, ali su je 2018. zatvorili - to je značajan razvoj događaja pošto je nakon raspada SSSR-a Vašington upravo Kirgistan nameravao pretvoriti u svog glavnog saveznika u centralnoj Aziji.
Svedočimo li možda geopolitičkom sukobu između Kine i Rusije? Prerano je reći, no valja spomenuti da je za vreme Atambajeva Kina intenzivno investirala u Kirgistan (iz Pekinga poručuju da ih zanima samo ekonomska saradnja te kako nemaju namere uplitati se u unutrašnja politička pitanja ove zemlje - koliko je to istina, vreme će pokazati).
Činjenica je da se eskalacija dogodila i da se neće tako brzo smiriti. Stvorena su oštra rivalstva, politički klanovi, a isti su naučili eksploatisati svoj geopolitički položaj za vlastitu moć. Kirgistan nije energetski bogata zemlja (zavise od susednog Uzbekistana koji im je već u nekoliko navrata "zavrnuo slavine" kada im nešto ne bi bilo po volji), ali imaju poprilično rudnih bogatstava (ruske i kanadske rudarske kompanije dominiraju).
Sve ovo se događa u opasnom trenutku, dok se nestabilnost širi kroz celi prostor bivšeg Sovjetskog Saveza, a Moskva zasigurno posmatra razvoj ovih događaja s nervozom znajući da je ona i dalje, 30 godina nakon, epicentar ovog dela sveta.