HOLOKAUST KOJEG SE RETKO KO SEĆA! Kako su mučeni i ubijani Romi dok je cela Evropa žmurila na to?
Holokaust, najstrašniji genocid... Samo pominjanje te reči priziva užasne slike ljudskog istrebljenja, logora smrti u režiji nacista i njihovih marioneta.
Daleko najveće žrtve holokausta bili su Jevreji, no u holokaustu su stradali svi oni koje je nacistički Hitlerov režim smatrao "nižom rasom"... Da, zvali su ih "nižim ljudima", manjima od ljudi, na taj način "opravdavajući" zločin nezapamćen u ljudskoj istoriji.
KRIM JE PONOVO AKTUELAN: Rusija još jednom mučki napadnuta od Evrope, prinuđena da brani svoju teritoriju
POJAVA U BAJKALSKOM JEZERU UZNEMIRILA SVE: Pored naselja i turističkih mesta ima ih najviše (VIDEO)
"ŠTA SU ONI, NUDISTI?" Bil Gejts žestoko napao ljude koji se protive maskama
U istorijskom kontekstu, nažalost, zaboravlja se ko su sve za naciste bili "niža rasa", a kad bi se pamtilo možda bi i neke dnevne politike danas bile drugačije (možda i ne bi, ljudska sposobnost izokretanja činjenica u svoju političku korist je beskonačna). Naime, jedna kategorija koju su nacisti smatrali "manjom od čoveka" bili su Sloveni. Možda nisu bili prvi na listi za uništenje, no bili su na listi - kako je onda moguće objasniti da i dan danas u slovenskim zemljama Evrope nailazimo na neo-nacističke grupe? Ta činjenica sastavni je deo šire tragedije o kojoj govorimo, tragedije ljudskog nerazumevanja.
Ipak, o preziru nacističkog režima prema Slovenima zna se dovoljno, tragedija o kojoj ćemo ovde govoriti u kontekstu holokausta je ona o kojoj se zna znatno manje, a ako se i zna, ne zna se dovoljno - to je tragedija romskog naroda u Evropi.
Još krajem 1935. godine pod Hitlerom je uveden dodatni dekret u nacističke, rasističke Nirnberške zakone - dekret prema kojem se Romi (nemački "Zigeuner" - u prevodu "cigani") klasifikuju kao "neprijatelji rasno-utemeljene države". Drugim rečima, stavljeni su u istu kategoriju kao i Jevreji te im je time predodređena i ista stravična sudbina.
Koliko je Roma ubijeno tokom holokausta? Precizne brojke nisu poznate, no istoričari procenjuju kako je u to vreme u Evropi živelo oko milion Roma, a ubijeno ih je - što od strane nacističke Nemačke, što od njenih saveznika - od 25 do 50 odsto, odnosno između 250.000 i 500.000. Zapadna Nemačka će kasnije, 1982. godine, zvanično priznati kako je Nemačka počinila genocid nad romskim narodom.
Na pojedinim dijalektima romskog jezika holokaust prema Romima naziva se "porajmos" - ta reč može se prevesti kao "uništenje" ili "proždiranje", i tačno opisuje veliku tragediju romskog naroda.
Kao i Jevreji, Romi su otimani i slani u logore smrti, ali daleko od toga da je diskriminacija prema njima započela uvođenjem dodatnog dekreta u zloglasni Nirnberški zakon. Danas znamo, bar velika većina nas, da je rasizam jedna od mržnji najgoreg oblika, ali nažalost situacija je bila sasvim drugačija u ne tako davnoj istoriji... Naime, pred kraj 19. veka pojavili su se pojmovi kao što su "naučni rasizam" i "socijalni darvinizam" - bile su to krajnje degutantne ideje. Jer mi danas rasizam smatramo nekom vrstom netrpeljivosti prema drugim rasama, drugoj boji kože, izgledu, ali u to vreme rasizam je bio nešto daleko okrutnije, sistematski okrutnije. Tzv. "naučni rasizam" imao je za cilj da potvrdi verovanje da rase nisu varijacije jedne te iste vrste čoveka, odnosno homo sapiensa, već da imaju vrlo različito biološko poreklo. Samim tim te grupe ne samo da su smatrane inferiornim - smatralo se kako uopšte nisu ljudi, u naučnom i biološkom smislu!
Nadalje, osim ove rasne pseudo-nauke, krajem 19. veka u Nemačkoj je na snazi bila velika, od strane države pokrenuta, industrijalizacija zemlje. Taj proces industrijalizacije promenio je brojne aspekte celokupnog ljudskog društva, a naročito Roma. U to vreme Romi su većinom radili kao zanatlije, no pojavom velike industrijalizacije došlo je do dezintegracije njihovih zajednica, njihove kulture, te do socijalne marginalizacije. Industrijalizacija i "naučni rasizam" zajedno će utabati put prema "porajmosu", istrebljenju Roma za vreme Drugog svetskog rata...
Još za vreme Vajmarske republike, 1926., donet je diskriminišući zakon pod nazivom "Zakon po pitanju borbe protiv cigana, skitnica i lenština". Prema istom, Romima se zabranjuje puno toga, uključujući selidbe, kampovanje u većim grupama, a svaki Rom koji ne bi pokazao potvrdu da je negde zaposlen mogao je da bude poslat na 2 godine prisilnog rada u radne logore.
Po dolasku Hitlera na vlast originalni zakon iz Vajmarske republike je nadograđivan raznim elementima. 1936. formirana je "Jedinica za rasnu higijenu i istraživanje demografske biologije" - cilj iste bio je da se pronađe "rešenje" za romsko pitanje u nacističkoj Nemačkoj. Zaključeno je da se oni moraju ili deportovati ili istrebiti. Vođa SS-a, Hajnrih Himler, preporučio je "humanije" rešenje - stvaranje rezervata gde bi Romi, po uzoru na američke Indijance koji su "bačeni" u rezervate, mogli da nastave sa svojim načinom života. Ali ne za sve Rome - naime, Himler je, a nije bio jedini, smatrao kako postoje "čisti" Romi i "mešani" Romi, a rezervat bi bio samo za one "čiste, arijevske Rome". Ideja nikada nije implementirana, a kasnije se krenulo sa politikom potpunog istrebljenja.
Već 1936. Rome deportuju u geta, a znatan broj njih završio je i u Varšavskom getu.
Taj proces potrajao je nekoliko godina, a onda je Himler naredio - 15. novembra 1943. - da je došlo vreme za njihovo istrebljenje, te stavljanje Roma i "polu-Roma" u istu ravan sa Jevrejima i prebacivanje istih u koncentracione logore. Oko 23.000 njih uskoro je prebačeno u Aušvic. U logorima su nosili nekoliko oznaka - ili crni trougao, koji je označavao "asocijalne", ili zeleni koji je označavao kriminalce, ili pak slovo Z - za nemačku reč "Zigeuner" (pogrdnog značenja "cigani").
U zloglasnim logorima kao što je Aušvic romska populacija prolazila je sve strahote kao i Jevreji - uključujući neljudske eksperimente koje je sprovodio nacistički doktor Jozef Mengele.
Osim u Nemačkoj istrebljenje Roma odigravalo se i na prostoru marionetskih nacističkih režima, ponajviše pod ustaškim režimom u NDH. Smatra se da su desetine hiljada Roma ubijeni u zloglasnom logoru Jasenovac, zajedno sa Srbima, Jevrejima i anti-fašističkim Hrvatima i muslimanima. Izraelski memorijalni centar posvećen žrtvama holokausta, Jad Vašem, procenjuje kako je na tim prostorima ubijeno oko 90.000 Roma.
Drugi saveznici nacista takođe su učestvovali u kampanji protiv Roma - Slovačka, Finska, Italija, Višijevska Francuska, Mađarska, Rumunija - no, većina Roma tamo je preživela, uz velike deportacije, dok su najveća ubijanja sprovođena u nacističkoj Nemačkoj, NDH i na prostorima pod nacističkom kontrolom (na primer u Poljskoj).
Svet, s pravom, zna puno toga o magnitudi jevrejskog stradanja u holokaustu. O stradanju Roma, nažalost, zna se puno manje. Ne samo da se ne zna puno već se i dalje diskriminišu... Naime, nemačke vlasti platile su ratnu odštetu Jevrejima koji su preživeli holokaust, ali ne i Romima. Za vreme suđenja u Nirnbergu po završetku Drugog svetskog rata, niko u tom kontekstu reparacija nije ni spominjao Rome, kao ni na drugim međunarodnim konferencijama...
Kako smo i spomenuli, Zapadna Nemačka priznala je genocid nad Romima (tek) 1982. godine i od onda se, iako vrlo polako, kreće prema prepoznavanju "porajmosa" kao genocida koji je počinjen simultano kada i „šoah“ (holokaust nad Jevrejima). Određeni istoričari aktivno se zalažu za veće prepoznavanje „porajmosa“ ističući kako je istorijska nepravda da se o stradanju Roma zna tako malo.
Jedan od razloga tome je, kako ističe i romski aktivista i sociolog Niko Fortuna, činjenica da sami Romi drugačije doživljavaju taj period nego Jevreji. Kod Jevreja je holokaust živo sećanje, nešto o čemu se i dalje govori, kod Roma to baš i nije takav slučaj. - Romi tradicionalno nemaju običaj da pamte stravične trenutke iz svoje istorije - istakao je Fortuna.
Naravno, nedostatak društvenih institucija, problem nepismenosti, ali definitivno i nastavak diskriminacije nad Romima u Evropi, itekako pridonose tome da se među Romima ne govori o holokaustu toliko.
Ipak, reč je o velikom genocidu nad jednim narodom, narodom koji je večito bio diskriminisan, te je u jednom strašnom periodu za čovečanstvo i ubijan bez milosti. Postoje spomenici, ne baš previše njih, postoje udruženja i organizacije koje se bore protiv zaborava, ali činjenica da strašnu reč "porajmos" mnogi ne prepoznaju - potvrda je da se još uvek ne čini dovoljno. Sećanje na "porajmos" je izuzetno važno, to je priča o strašnoj sudbini jednog naroda, o Evropi u svom najmračnijem periodu, ali sećanje na "porajmos" je takođe deo jedne obaveze, istorijske pravde koja još uvek nije ostvarena.