SLEDE NAJVAŽNIJI IZBORI U ISTORIJI TURSKE: Četiri kandidata i nikad neizvesnija trka - Odgovor na ovih pet pitanja može presuditi pobednika

Od ekonomije koja "posrće" do migracione politike, lista pitanja koja će okupirati kampanju proširena je nedavnim zemljotresom koji je usmrtio 50.000 ljudi i razorio gradove širom juga i jugozapada zemlje. Birači će odlučivati da li da zadrže sadašnju vlast na čelu sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom ili će se umesto toga odlučiti za promenu rukovodstva sa sedištem u Ankari.

Šta sve treba da znate o turskoj politici, strankama koje učesvuju na izborima, vodećim ličnostima i "vrućim" temama dok se i političari i građani spremaju za izlazak na glasanje.

Za šta se glasa 14. maja?

Građani Turske glasaće sredinom maja gde će se birati i novi predsednik, ali i 600 poslanika u parlamentu. Ukoliko u prvom krugu predsedničkih izbora nijedan kandidat ne obezbedi najmanje 50 odsto glasova, drugi krug će biti održan 28. maja i u njemu će rivali biti dvojica prvoplasiranih iz prvog kruga.

Oko 61 milion birača ima pravo glasa, a procenjuje se i da će tri miliona birača u inostranstvu verovatno glasati unapred, između 27. aprila i 9. maja. Glasanje 14. maja počeće u 8 sati ujutru, a birališta se zatvaraju u 17 sati po lokalnom vremenu.

Svi političari i stranke moraju da završe svoje kampanje u 18 sati dan ranije, nakon čega počinje izborna tišina. Očekuje se da će prvi rezultati biti poznati do 23.59 na dan izbora, a u ponoć prestaju izborne zabrane i emiteri će početi da objavljuju nezvanične preliminarne rezultate.

Tradicionalno, pobednik u trci za predsednika proglasiće pobedu u ranim jutarnjim časovima, kada bude prebrojana većina glasačkih listića.

Novoizabrani predsednik obratiće se javnosti pobedničkim govorom. Međutim, objavljivanje konačnih rezultata od strane Vrhovnog izbornog veća može potrajati nekoliko dana, ili čak čitavu sedmicu.

Predsednički i parlamentarni izbori održavaju se istog dana na svakih pet godina.

Ko su kandidati za predsednika?

Kada je reč o predsedničkim izborima, na glasačkom listiću naći će se imena četvorice kandidata, koji su svi uspeli da obezbede 100.000 potpisa potrebnih za kandidaturu.

Prvo ime je od njih je Redžep Tajip Erdogan. Aktuelni predsednik Turske suočiće se sa najtežim testom tokom svoje dvadesetogodišnje vlasti. Osnivač i lider Partije pravde i razvoja (AKP) vodi zemlju otkako je postao premijer 2002. godine.

Imenovan je za predsednika od strane parlamenta 2014. godine, njegova ovlašćenja su bila samo simbolična u teoriji, iako bi kritičari rekli da je on uspostavio de facto predsednički sistem od dolaska na funkciju, piše Euronews. Referednum iz 2017. otvorio je put predsedničkom sistemu, a 2018. sva ovlašćenja vlade predata su izabranom predsedniku Erdoganu.

Erdogana (69) kritikuju zbog monopolizovanja moći i "utišavanja" onih koji nisu saglasni sa njim, kao i zbog toga što je Tursku udaljio od Ataturkovog sekularnog plana, koji je gurnuo islam u stranu.

Kemal Kiličdaroglu je sledeći na listi. Reč je o glavnom opozicionom lideru u zemlji već 13 godina i široko se veruje da ima velike šanse da prvi put pobedi u trci. 

Lider Republikanske narodne partije (CHP), Kiličdaroglu je kandidat Nacionalne alijanse. Nakon niza poraza od Erdogana i AKP, ponovno preuzimanje vlasti u opštinama na lokalnim izborim 2019. od strane CHP bio je prvi signal pada podrške Erdoganu. 

Čini se da pogoršana ekonomska situacija u zemlji ide na ruku Kiličdarogluu. Neki 74-godišnjeg penzionisanog državnog službenika nazivaju "turskim Gandijem", drugi ga kritikuju zbog nedostatka političke harizme i zbog opstrukcije političara iz sopstvene stranke koje se smatra da imaju velike šanse da pobede na izborima.

Muharem Indže je takođe kandidat. Lider je desničarske, nacionalističke Otadžbinske partije i dobro poznaje predsedničku trku. On drugi put staje na crtu Erdoganu nakon poslednjih predsedničkih izbora 2018. godine. 

Inndže je bio član CHP-a i kandidat glavne opozicione stranke u to vreme. Međutim, njegov "nestanak" u izbornoj noći doživljen je kao izdaja, a njegova "nezvanična" poruka na Vocapu "čovek je pobedio", prihvatanje poraza, bila je kap koja je prelila čašu njegovim pristalicama.

Osnovao je Otadžbinsku stranku (MP) nakon ostavke u CHP 2021. 

Uprkos pozivima da se povuče sa opozicionog krila, Indže je uveren da će proći u drugi krug. Ovog 58-godišnjeg kandidata kritikuju što deli glasove i tako igra na Erdoganovu ruku.

Na kraju, tu je i Sinan Ogan, kog je nominovala Alijansa predaka, a koji je bio član Partije nacionalističog pokreta (MHP).

On je drugi put razrešen iz stranke 2017. godine, nakon što se vratio nakon što je dobio tužbu protiv isključenja 2015. godine. Sada nezavisni političar, 55-godišnjak je manje poznat u javnosti od ostalih kandidata. Bio je član parlamenta između 2011. i 2015. godine.

Koje stranke i savezi učestvuju?

Možda i najkomlikovaniji deo trke su parlamentarni izbori. Ovde će birači imati dugačak glasački listić sa spiskom od čak 32 političke stranke.

Turska je podeljena na 87 višečlanih izbornih jedinica koje biraju određeni broj predstavnika u zavisnosti od broja stanovnika svake izborne jedinice. Ukupno se bira 600 poslanika, ali komplikovanosti ovde nije kraj.

Neki gradovi su tradicionalna uporišta za određene stranke bez obzira na to ko su kandidati. Dakle, da bi povećale svoje šanse za osvajanje mandata, neke stranke na svoje izborne liste uključuju kandidate iz drugih partija.

Da bi stranka bila zastupljena u parlamentu, mora da pređe cenzus koji izbosi sedam odsto. Svaka stranka koja ne može da dobije dovoljno glasova i dalje može da se pridruži parlamentu ako je članica saveza koji dostigne cenzus od sedam odsto.

Narodnu stranku trenutno formiraju četiri stranke: vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP), Partija nacionalističkog pokreta (MHP), Partija velikog jedinstva (BBP) i Partija novog blagostanja (IRP).

Nacionalnu alijansu glavnog opozicionog bloka, sa druge strane, čini šest partija: Republikanska narodna partija (CHP), Dobra strana (III), Partija blagostanja (SP), Partija budućnosti (GP), Demokratska partija (DP) i Partija demokratije i napretka (DEVA).

Savez rada i slobode je u teoriji formiran od dve partije Zelene levice (ISP) i Radničke partije Turske (TIP). Međutim, partijska lista ISP se sastoji od kandidata iz četiri različite stranke.

Prokurdska Narodna demokratska partija (HDP) koja je zauzela treće mesto na prošlim izborima i trenutno se suočava sa mogućim zatvaranjem, učestvovaće u okviru ISP.

Unija socijalističkih snaga okuplja Levu partiju (SOL), Komunističku partiju Turske (TKP) i Komunistički pokret Turske (TKH).

Partija pobede (ZP) i Partija pravde (AP) učestvuju na izborima u okviru Saveza predaka.

Obećanja u kampanji

Osim ako ne dođe do velikog iznenađenja, gotovo je izvesno da će Erdogan ili Kiličdaroglu boraviti u predsedničkoj palati tokom sledećeg mandata. A ukoliko se nastavi obrazac sa prethodnih izbora, većinu mesta će zauzeti tri saveza: Nacionalni, Narodni i Savez rada i slobode.

Erdogan je svoju kampanju bazirao na viziji "Vek Turske". On će predstaviti projekte koje je AKP realizovala u poslednjih 20 godina, a očekuje se da će novi planovi za rekonstrukciju "zone katastrofe" doći u prvi plan.

Na jednom događaju u oktobru prošle godine, aktuelni lider je već spomenuo da je njegov glavni cilj promena ustava, rekavši da amandmani do sada nisu bili dovoljni.

Sa druge strane, glavna opozicija obećava da će poništiti mnoge od Erdoganovih potpisanih politika i navela je svoje izborne "zavete" pod devet glavnh tačaka: isticanje pravde, borba protiv korupcije i obrazovanje su neki od glavnih prioriteta.

Opozicija želi da demontira Erdoganovo izvršno predsedništvo u korist prethodnog parlamentarnog sistema. Najupečatljivija od njihovih obečanja odnose se na ekonomsku i migracionu politiku. Alijansa obećava smanjenje inflacije na jednocifrene brojke za dve godine i povećanje nacionalnog dohotka po glavi stanovnika pet puta.

Takođe su se obavezali da će poslati dva miliona Sirijaca nazad u svoju zemlju u roku od dve godine, na dobrovoljnoj osnovi.

Objavljujući snimak uživo iz svoje kuhinje, Kiličdaroglu obećava borbu protiv korupcije i obećava da će poboljšati slobodu. Ako preuzmu vlast, Turska će se ponovo pridružiti Istanbulskoj konvenciji, kako kaže, koja ima za cilj da spreči rodno zasnovano nasilje, zaštiti žrtve i kazni počinioce.

Takođe, odustaće se od planova za Istanbulski kanal, predsednička palata u Ankari biće otvorena za javnost, a nova adresa predsednika biće stara palata Čankaja.

Šta pokazuju ankete?

Predviđanja o rezultatima ukazuju na tesnu trku, što nije iznenađujuće kada je reč o Erdoganu i Kiličdarogluu. Ove ankete ukazuju na moguću promenu vlasti posle više od dve decenije. Međutim, mnogi su skeptični prema anketama i veruju da ga Erdoganova osnovna zajednica neće izdati.

Na osnovu najnovijih izveštaja četiri od pet istraživačkih agencija, Kiličdaroglu je ispred Erdogana u pojedinačnim ciframa. Međutim, brojke takođe ukazuju na drugi krug. 

Prema poslednjim istraživanjima javnog mnenja koje je sprovelo 11 različitih kompanija, AKP vodi u trci sa preko 32 odsto glasova, a sledi CHP za koje se predviđa da će osvojiti oko 27,6 odsto, HDP je na trećem mestu sa oko 10,7 odsto.

Vladajuća AKP gubi tlo pod nogama protiv opozicije, piše Euronews.

Gledajući ukupne glasove dva suprotstavljena bloka, Nacionalna alijansa prednjači u anketama sa 42,2 odsto, dok bi Erdoganova Narodna alijansa trebalo da dobije 40,6 odsto.

Šta će uticati na birače?

Bez sumnje, visoka inflacija i ekonomska kriza su na vrhu izbornih debata u zemlji. Prema Turskom institutu za statistiku (TUIK) godišnja inflacija je 2022. bila 64,27 odsto, ali nezavisna grupa za istraživanje inflacije (ENAG) tvrdi da je ova cifra u stvarnosti bila više nego dupla, po stopi od 137,55 odsto.

Rastući troškovi života, posebno u stambenom sektoru i stopa nezaposlenosti su najvažnija pitanja na dnevnom redu birača. Odgovor vlasti i način na koji se postupalo prilikom razornog zemljotresa takođe će se odraziti na glasačke kutije.

S obzirom na to da je Turska zemlja sa najvećim brojem izbeglica, ne čudi što birači smatraju da je migracija još jedno važno pitanje. Neka istraživanja pokazuju da se antimigrantsko raspoloženje povećalo kao i broj migranata.

Erdoganovi kritičari kažu da je njegova vlada ugušila neslaganje, ugrozila prava i stavila pravosudni sisem pod svoju vlast, što su optužbe koju su negirali zvaničnici koji kažu da je država štitila građane pred jedinstvenim bezbednosnim pitanjima, uključujući pokušaj državnog udara 2016. godine.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, situacija izazvana zemljotresima na jugositoku zemje povećala je zabrinutost zbog potencijalnih nepravilnosti rokom izbora.