Umeo je da POBESNI od ZVUKA žvakanja, a onda dođe i DEPRESIJA: Evo šta je MIZOFONIJA!

Džele je imao deset godina kada je počeo da pati zbog raznih zvukova. Prvo je počelo da mu smeta glasno žvakanje njegove sestre, priča njegov otac Andreas Sibek, a onda su mu odjenom bili strašni i zvukovi koje je majka proizvodila žvakanjem. Za ljutnju je ponekad bilo dovoljno kada bi samo video kako se majčina usta pomeraju prilikom žvakanja.

Sibek je alternativni psihoterapeut. Kako bi pomogao svom sinu, pre tri godine se specijalizovao za mizofoniju ili "mržnju prema zvukovima".

Na početku je mislio da je u pitanju neka fobija, a one se obično leče konfrontacijskim terapijama, odnosno, suočavanjem sa strahovima, što je u sinovljevom slučaju konkretno značilo da mora intenzivno da sluša zvukove žvakanja.

Sibek je takođe koristio terapije hipnoze i antiagresije, ali ništa nije pomoglo. Danas zna da je mizofonija - stečeni refleks.

- Mišići aktiviraju područje mozga koje je odgovorno za bes. U tome je razlika u odnosu na ljude koji jednostavno ne vole neki zvuk - objašnjava Sibek.

Sibekovi su 12 godina išli od jednog do drugog terapeuta. Niko im nije mogao pomoći, a stanje se vremenom pogoršavalo.

- Pored žvakanja Džele je imao sve više tzv. zvučnih okidača za napade besa. U školi je postao autsajder. Sedeo bi u ćošku sa kapuljačom preko lica, neprestano gledajući u pod. To je za nas bilo šokantno - priznaje otac.

Mizofonija obično počinje u dobu od oko 10 do 12 godina. Postoje tipične situacije koje je mogu pokrenuti.

- Dete se iz škole vraća kući pod stresom, porodica sedi za stolom i dete iznenada čuje zvukove žvakanja. To može da bude zvuk-okidač. Ta osećanja posebno pokreću ljudi koji su im bliski i koje vole - priča Sibek.

U školi postoje mnogi zvukovi koji mogu postati okidači - lupkanje prstima po stolu, učestali klikovi hemijske olovke i iznad svega žvakanje žvakaće gume. To pogađa skoro sve mizofoničare. Svi opisuju zvuke žvakanja kao prvi okidač.

Isto je bilo i sa Hajnzom Fankeom. S vremenom je za njega bilo sve više zvukova-okidača.

- Zvuci za vreme ručka, žvakanje žvakaće gume, jedenje čipsa, krastavaca, šargarepe ili jabuke - to je pakao. A onda se to nastavlja sa zvukovima disanja drugih ljudi - kaže ovaj 53-godišnji muškarac.

Kad čuje nešto od toga, puls mu se ubrza i on samo želi da pobegne sa tog mesta. Ali čak i zvuk cipela ili japanki ga je izluđivao.

- Kada sam bio mali, moja majka je često nosila sandale. Mrzeo sam ih. Jednom kada nije bila u kući uzeo sam nož i uništio ih. Kasnije sam rekao da je to uradio pas - rekao je on.

Hajnz Fanke je imao problema u školi, ali i kasnije kada je radio u skladištu u logističkoj firmi. I tamo ima puno zvukova koji su za njega nepodnošljivi. Dugo je bio na bolovanju. Posle porodičnih problema i jedne iznenadne akutne nagluvosti, odlazi na psihijatriju. Ali ni tamo niko nije znao za mizofoniju.

Depresija je uobičajena nuspojava mizofonije. I Džele je depresivan i uzima antidepresive i lekove protiv besa koji u njemu izazivaju mnogi zvukovi. Danas ima 27 godina, uspešno je završio obrazovanje, a sada i ne želi da razmišlja o počecima svoje mizofonije.

Fankeu je važno to što se mizofonija sada shvata ozbiljno i što se njome bavi nauka. Međutim, mizofonija se još uvek ne smatra bolešću u klasičnom smislu.

Šta je tačno ovaj poremećaj i preosetljivost na buku - još uvek se ne zna. Ali međunarodne studije procenjuju da svaka deseta do svaka dvadeseta osoba pati od mizofonije u manje ili više izraženom obliku. Pogođeno je otprilike 20 posto žena, gotovo dvostruko više od muškaraca.