Bogdan Đorđević pijanista iz Novog Sada: Uvek je lepo svirati u svom gradu jer osećam se kao da sam domaćin

Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu diplomirao je 21. septembra 2000. godine, u klasi profesora Kemala Gekića, sa ocenom deset. Oktobra 2000. godine upisuje i, trinaest meseci kasnije, ponovo s najvišom ocenom završava specijalističke studije klavira kod profesorice Rite Kinke.

Nakon toga, upisao je magistarske studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Rite Kinke, koje je uspešno završio koncertom u oktobru 2006. godine.

Učestvovao je na preko trideset majstorskih kurseva, seminara i letnjih škola klavira, a do sad je ostvario preko sto dvadeset solističkih koncerata i još preko dve stotine koncertnih nastupa – u Novom Sadu, Beogradu, Skoplju, Splitu, Subotici, Somboru, Banja Luci, Zemunu, Nišu, Kopru, Herceg Novom, Sremskoj Mitrovici. Bogdan Đorđević će sledeći koncert izvesti u svom rodnom gradu u novosadskoj Sinagogi i to 17. januara.

Najverovatnije sam ga zavoleo još dok sam se kao malo dete igrao pored pijanina jer moja majka kao nastavnik muzičke kulture u osnovnoj školi, često je svirala i pevala, a ja sam taj instrument doživljavao kao nešto posebno što je moj deda kupio mojoj majci i doneo u kuću. Pre nego što sam krenuo u muzičku šolu, često sam nešto “komponovao“ i „svirao“ i svi su govorili da to zvuči kao neka kompozicija koja sam već naučio da sviram a ne neka dečja „improvizacija“. Film, televizija i muzička produkcija tih osamdesetih godina prošlog veka, kada sam bio dete, veoma su zaslužni za najznačajnije mesto i ulogu koju je imao klavir za mene u svetu muzike i umetnosti. Pas Rowlf iz serije „Muppet Show“ i njegov način sviranja klavira me je oduševljavao u predškolskoj fazi a kad sam krenuo u školu, to je bio Mocart u filmu Miloša Formana „Amadeus“ koji je definitivno najviše uticao da muziku počnem da posmatram na jedan ozbiljniji način.

Moje školovanje je bilo specifično jer nisam kao dete pripadao generaciji velikih talenata, nisam išao na takmičenja, više sam voleo da se igram nego da vežbam klavir. Iako sam bio odličan učenik u osnovnoj školi, voleo sam i sport, i filmove, i kao da sam klavir uvek malo zapostavljao iako sam redovno slušao muziku. Ipak, voleo sam nastupe na javnim časovima, i ispite tehnike, tu sam imao neki svoj svet i sistem u radu. Tek u VIII razredu osnovne škole, i VI razredu niže muzičke škole, kad sam dobio novog profesora klavira (Nenad Stojačić), potpuno sam bio oduševljen njegovom ličnošću i poželeo sam ipak da upišem instrumentalni odsek muzičke škole u odnosu na teoretski odsek ili Karlovačku gimnaziju. Kasnije, kao učenik srednje škole i kao student, voleo sam da vežbam po ceo dan. Najlepši je bio upravo sam taj proces rada, to su bili sati i sati vežbanja kod kuće, u školi ili na akademiji. Ipak, najteže mi je bilo kada sam shvatio da među nama muzičarima, nema kolegijalnosti (čast izuzecima). Veliki broj ljudi ima potrebu da osporava to što radite, iako su svi veoma talentovani, ipak, kao da im svet umetnosti nije najvažniji. Najteže je bilo opstati u takvom amijentu.

Moji muzički uzori su bili pijanisti kod kojih sam kasnije i studirao (Kemal Gekić, Rita Kinka). Uvek sam nastojao, da se ugledam, na svakog, ko je je radio više i bolje od mene, kako bih ja, jedan deo od tih dostignjuća - ostvario. Generalno sam uporan, kao pravi bik u horoskopu. Uvek kada bih se razočarao, imao sam u sebi neki umetnički poriv i to mi je verovatno davalo snagu i energiju da istrajem i da sutradan ipak sedem da vežbam, uprkos svemu i da ne odustanem. Inspirisali su me umetnici i njihovo stvaralaštvo iz različitih oblasti: pozorište, film, slikarstvo, književnost ali i sport, istorija. Inspiracija je uvek tu oko nas. Nekada je dovoljno izaći na ulicu, videti ljude, lepe devojke i dobiti inspiraciju. I mudri i pametniji ljudi od nas, uvek će znati da pronađu prave reči da nas razumeju i podrže.

Postoje, naravno. Slušam sve ono što je nekad bilo muzika u odnosu na ovo što se sada naziva muzikom. To su različiti muzički žanrovi, ali prevashodno je to rock muzika, i svuda gde postoji sklad melodije, harmonije, naravno dobrog ritma i teksta. Ova veštačka produkcija sample-ova, loop-ova i potrebe da svi imaju isti šablon u pevanju, nije nešto gde se prepoznajem. Ipak, drago mi je da uprkos vremenu koje prolazi, muzika i hitovi iz druge polovine 20. veka, danas zvuče još aktuelnije. Mi smo se nekada mučili sa presnimavanjem audio traka, pronalaženjem starih LP ploča, snimanjem uživo sa emisija radio programa, pod sankcijama, kupovali smo piratske kasete i diskove, a danas, muzika se može lako pronaći na internetu i najvažnije je mlade ljude usmeriti ka tom procesu traženja tih starih dobrih pesama. Volim da sviram i da “skidam” pesme, da ih sviram bez nota, po sluhu, i volim kada se ukaže prilika i kada se skupi neko društvo, da sednem za klavir i da svi pevamo kao u horu.

Prevashodno, ogromnu želju da se potpuno posveti ovoj profesiji, kao starom zanatu. Mene je strašno zanimalo, kako se to svira? Kako doći do toga? Naravno, teško je odgovoriti na ovo pitanje jer u posmatranju svega oko nas iz ugla umetnosti, dok svi, oko nas, “žive kao sav normalan svet” (film Miše Radivojevića), sede po baštama kafića, a mi ostajemo kod kuće i vežbamo po 5-6 sati dnevno, provodimo vreme kao sportisti u tzv. karantinu uoči najvažnijih mečeva, a naši honorari nikada neće biti kao njihovi, postoji neki nelogičnan razlog, zašto se ovim uopšte i baviti, posebno kod nas.

Svakako je to Novosadska Sinagoga jer to jedinstven koncertni prostor, sada, a koji je Jevrejska opština ustupila gradu Novom Sadu, i svi mi, upravo zbog akustike, kakva nigde na svetu ne postoji, najviše volimo u njoj da nastupamo. Ne bih voleo da ostale koncertne prostore da ne spomenem jer godinama sam sticao ogromno iskustvo i u nekim većim, ili manjim ali i interesnatnim salama kao što su Studio M, Gradska kuća, Matica Srpska, Spomen zbirka Pavla Beljanskog, Ogranak SANU, i naravno, svečana sala muz. šk. “Isidor Bajić”. U iščekivanju smo izgradnje “Novosadskog umetničkog centra” gde ćemo dobiti novu koncetnu dvoranu koja će u okviru kompleksa muzičke i baletske škole, biti od neprocenjivog značaja za razvoj kulture u ovom gradu.

Trudim se da budem pre svega neko ko ih neće obeshrabriti, nego ohrabriti da istraju na ovom putu. To ne znači da im dajem lažnu nadu, neće im biti lako, nisam neko ko može da im obeća da će postati slavni, već ih usmeravam da postanu profesionalci, da teže izvrsnosti, da neguju imaginativni duh. U radu, savetujem ih da budu strogi prema sebi ali da ne preteruju u tome, jer jednog dana, neće biti profesora da ih prati iz dana u dan. Pazim i na to da ne postanu fanatici, da u svemu pronađu meru, jer ipak treba uživati u muzici, to je samo doživljaj. I kada o tom fenomenu pronalazimo neke odgovore na pitanja, i čemu nikada nema kraja, to je nešto što nas vodi sve vreme i čini nas izuzetnim. Imao sam tu čast da mi već pomenuti, vrhunski pijanisti, posvete deo svog umetničkog sveta i trudio sam se da to nikad ne zaboravim i maksimalno iskoristim.

Uvek je lepo svirati u svom gradu jer osećam se kao da sam domaćin. Svi koji dođu na koncert, pa oni su moji gosti, zato se i trudim i dajem od sebe, da im bude prijatno. Moram da priznam, da pored Novog Sada, sličan osećaj imam i kada nastupam u Beogradu, ali ipak, kao neko, ko je tamo gost, ali se oseća kao kod svoje kuće jer takva je beogradska publika.

Moj najveći uspeh je prepoznatljivost koju sam stekao kod publike kada je u pitanju način na koji ja držim koncerte. Nije mi to u prevashodno bio cilj, da se razlikujem ili budem originalan, već sam uskladio svoje estetske kriterijume sa željama i potrebama savremenog čoveka u odnosu na vrednosti klasične muzike i današnje moje društvene uloge i angažmana, koji su pre svega izvodljivi, u tzv. Low Budget (niskobudžetnoj) produkciji.