Dečak od 14 godina je pre jednog veka znao da ORE, LOVI i JAŠE, a danas? Jesu li deca nekada bila STARIJA OD SVOJIH GODINA
Nekada nisu "učili škole", ali su imali mnogo bogatije životno iskustvo
U seljačkim porodicama pre 100 godine deca su vrlo rano učena odgovornosti i radu: to je bilo i glavno pitanje obrazovanja i ključ opstanka.
Pristup roditelja njihovim naslednicima bio je vrlo strog. Prvo, tada niko nije smatrao decu ravnopravnim roditeljima. I tek u prvim godinama dečjeg života odrasli su videli ključ za to kakva će osoba postati.
Sme li se SUTRA JESTI NA GROBLJU? Veroučitelj konačno dao odgovor, evo zašto se na ZADUŠNICE iznosi HRANA i služi ljudima
Mnogi vernici GREŠE kada CELIVAJU SVETE PREDMETE: Pravoslavna crkva nalaže STROGA PRAVILA - "Ne ljubite svece u lice!"
Autoritet majke i oca u seljačkim porodicama bio je nesporan. Roditelji su obično bili jednoglasni u stavovima o vaspitanju i obavezama deteta, a čak i ako se u nečemu nisu slagali, to nikada nisu javno demonstrirali, tako da dete nije imalo šanse da "povuče" jednog od roditelja na njegovu stranu.
Glava porodice je obično raspoređivao zadatke između članova domaćinstva uredno, i niko mu nije protivrečio u odgovoru. Pri tome, dete je uvek hvaljeno i bodreno za uspešno obavljen zadatak, na sve moguće načine isticano da je od koristi celoj porodici.
Deca su redovno bila uključena u rad. Kriterijumi uzrasta dece bili su vrlo jasni, a shodno tome i jasno podeljene njihove radne obaveze. Starost se merila u sedam godina: prvih sedam godina je bilo detinjstvo. U drugih sedam godina počela je adolescencija: dete je postajalo "mladić", dečacima su davane (pantalone), devojčice su dobijale dugačku devojačku košulju. Treći sedmogodišnji period je adolescencija. Po pravilu, adolescenti su do kraja adolescencije savladali sve neophodne veštine za samostalan život. Dečak je postao desna ruka svog oca, zamena tokom njegovih odsustava i bolesti, a devojčica je postala punopravni pomoćnik svojoj majci.
Možda su zahtevi za dečake bili stroži nego za devojčice, jer su upravo sinovi trebalo da izrastu u buduće "hranioce", "negovatelje" i zaštitnike. Jednom rečju, da postanu muževi i očevi.
U prvih sedam godina svog života, dečak je naučio osnove seljačkog rada: učili su ga da brine o stoci, jaše konja, pomaže u polju, kao i osnove zanatstva. Na primer, sposobnost pravljenja igračaka od raznih materijala, pletenja korpi i kutija i, naravno, cipela, koje su morale biti jake, tople i vodootporne, smatrala se apsolutno neophodnom veštinom. Mnogi dečaci od 6 i 7 godina samouvereno su pomagali svojim očevima u pravljenju nameštaja i drugih predmeta za domaćinstvo.
U drugih sedam godina života, dečaku su konačno dodeljene stabilne i raznovrsne ekonomske obaveze, a dobili su i jasnu rodnu podelu. Na primer, nijedan dečak nije bio dužan da brine o mlađoj braći i sestrama, ali je morao da nauči da ore i vrši mlaćenje – devojčice nisu bile uključene u tako fizički težak posao. Često, već u dobi od 7-9 godina, seljački dečaci su počeli da zarađuju dodatni novac "sa ljudima": roditelji su ih davali da budu pastiri za razumnu naknadu. Do ovog uzrasta verovalo se da je dete već konačno zrelo, pa ga je bilo neophodno naučiti svemu što je otac mogao i znao.
Dečaci tinejdžeri morali su da rade na poljima. Đubili su zemlju (raznosili stajnjak po njivi i pazili da njegove grudve ne ometaju rad pluga), drljali (rastresili gornji sloj zemlje drljačama ili motikama), vodili konja upregnutog u drljaču uzde ili jahali na njemu.
Kad bi zemlja bila grudasta, otac bi sina seo na drljaču da je oteža, dok je konja vodio za uzdu. Tinejdžeri su aktivno učestvovali u berbi. Od 11-13 godina, dečak je već bio uključen u samostalno oranje. U početku mu je dodeljena mala parcela obradive zemlje na kojoj je mogao da vežba, a do 14 godina tinejdžer je mogao samouvereno da ore zemlju, odnosno postao je punopravni radnik.
Dečaci sa sela pre 100 godina imali su obavezu da hrane stoku, uklanjaju stajnjak i čiste životinje pod strogim vođstvom svojih starešina. Glavni hranitelj u seljačkoj porodici uvek je bio konj, koji je po ceo dan radio u polju sa svojim vlasnikom. Zato su ih od malih nogu učili da uprežu konje i jašu ih, da stavljaju prikolicu itd.
Gledajući svog oca i stariju braću, dečak je prvo usvojio veštine ribolova i lova u obliku igre, a zatim je poboljšao ovu umetnost. Do 8-9 godina, dečak je obično znao da postavi zamke za sitnu divljač i ptice, da gađa lukom, peca ribu. Često se ovom spisku dodavalo i branje pečuraka, bobičastog voća i orašastih plodova, što je takođe bila dobra materijalna pomoć.
Tako su u seljačkim porodicama odrastali "dobri momci" - očevi pomoćnici, na koje su roditelji s pravom bili ponosni. Pored radnog vaspitanja, dečacima su usađena i jasna moralna načela: učeni su da poštuju starije, da budu milostivi prema siromašnima, gostljubivi, da poštuju plodova svog i tuđeg truda i osnovama vere.