Ovo morate znati! Evo koliko dugo se nosi CRNINA i kako se proslavlja SLAVA u slučaju smrti člana PORODICE
Iako u različitim krajevima važe drugačiji običaji, Crkva kaže sledeće
Nikada nije lako suočiti se sa gubitkom voljene osobe. Osim razumljivog, emocionalnog šoka i stresa, pojavi se i mnoštvo nedoumica koje su tim veće ako je smrt nastupila iznenada. Ljudi tada pokušavaju da ispoštuju sve pravoslavne običaje kako bi otpratili pokojnog na večni počinak onako kako dolikuje i kako je bogougodno.
Pravoslavlje nam govori da je smrt samo jedan prelaz iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski, večni. Iako verujemo u to, ovo je najteži teret koji nosimo uvek sa sobom. Iako neopisivu tugu i bol nakon gubitka ljudi pokazuju na razne načine, gledano kroz prizmu naše tradicije i religije najuočljivije je kroz određenu garedobu - u narodu poznatu kao crnina.
SVOM DETETU MOŽETE PRENETI I VAŠE ZAVISNOSTI! Evo šta je još nasledno, osim fizičkog izgleda - Nauka rekla svoje!
Bogate TRPEZE, skupi POGREBI i velelepni SPOMENICI: Sveštenik otkriva da li su ove stvari na KORIST MRTVIMA i šta nikako ne treba zaboraviti
U nastojanju da iskaže poštovanje prema preminulom porodica organizuje sahranu kakva je bila njegova poslednja želja. Čak i nakon dostojanstvenog ispraćaja uspomena na najbližeg, koga više nema, nastavlja da živi kroz razne običaje. Jedan od njih jeste odeća za žaljenje.
Njena boja se razlikuje u različitim religijima i kulturama. Ipak, nošenje crnine nakon sahrane je najrasprostranjenije.
Crnina se nosila nakon sahrane još u rimsko doba. Na taj način Rimljani su želeli da pokažu da tuguju za pokojnikom. Iz Rima, nošenje crnine i običaji su se proširili širom Evrope, naročito u britanskom društvu.
Crna odeća označava žalost u hrišćanstvu. Njeno nošenje nakon sahrane je karakteristični ritual kako kod pravoslavaca, tako i kod katolika.
Prema pravilu, žene bi trebalo, uz crnu garderobu, da nose i maramu u ovoj boji kako bi okolini pokazale da tuguju. Samim tim, da ne mogu da učestvuju ni u kakvim slavljima. Za razliku od njih, muškarci su u obavezi da nose crnu košulju ili samo flor. Ovakva garderoba se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.
Međutim, danas se dopušta da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina. Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek.
Kaže se, čak, da je potrebnije slavu slaviti pod tim okolnostima, jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.
Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i slično. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.
- Nošenje crnine kod žena i crnog flora kod muškaraca je ne samo izraz njihove žalosti za pokojnikom, već pre svega znak ostalim ljudima, sa kojima ožalošćeni dolaze u dodir, da se okolina prema njima ponaša pažljivije, da ne vređa njihovu žalost. Crnina se, prema narodnim običajima, a ne crkvenim pravilima, obično nosi do četrdesetodnevnog parastosa, a za najbližim srodnicima (roditelji, brat, sestra, suprug) i godinu dana. Majke na selu su često nosile crninu za decom (stradalom u ratu ili prerano umrlom) i mužem doživotno. U gradovima se taj običaj gotovo izgubio, obzirom da i žene rade u raznim ustanovama, gde se crnina ne može nositi ili nije rado viđena (zdravstvo, prosveta), kaže sveštenik.
"Po hrišćanskom učenju “smrt je kazna za greh”, kazna za Adamov greh prema Bogu. Prema prvobitnom Božjem planu, čovekov prelazak iz zemaljskog života u večnost, trebao je biti bezbolan, jedan preobražaj duše i tela, slično leptiru koji iz ličinke, koja je puzala po zemlji, pretvorivši se u leptira, na krilima se uzdiže uvis, prelivajući se u jarkim bojama na sunčevim zracima. Bog je Adamu odmah po učinjenom grehu rekao: “Sa znojem lica svoga ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si i uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti” (1. Mojsijeva 3, 19) . Padom u greh smrt je za ljude postala zastrašujuća. No Hristos, Koji je došao da iskupi greh čovečanstva, stupio je u borbu i sa smrću, tom posledicom greha i On ju je pobedio. Dokaz te pobede je Njegovo vaskrsenje. I saznanje da vladavina smrti nije večna i konačna, čime je ljudima, posle Hristovog dolaska, ponovo data velika nada. Hrišćani ne smeju pred smrću da padaju u očajanje, kao oni “koji nemaju nade” (Solunjanima 4, 13) . Oni znaju da je smrt zora novog dana, to je tunel koji vodi ka beskrajnim svetlim daljinama, to je prag, preko koga se ulazi u zajednicu sa svima svetima. Smrt je – magla koja se razišla, noć koja se približila kraju. Smrću se ne završava sve, naprotiv, tek sada počinje ono najvažnije: život u zajednici sa Bogom", piše u tekstu pod nazivom Čitulja sveštenika Dušana.