MONSTRUM! Majka je DALA ĆERKU na USVAJANJE, svi su je osudili, a onda OTKRILA UZNEMIRUJUĆE detalje!
Katastrofa!
Usvojila ju je još kao bebu, mislila je da je dobila savršeno dete no uskoro je život s njom postao nemoguć, pun straha i boli… Iako se ni danas ni u potpunosti pomirila sa svojom odlukom, morala ju je dati na novo usvajanje.
- Čujemo vas. Verujemo vam. Tu smo da vam pomognemo, niste sami - to su bile reči koje su ovoj majci iskočile na njenoj naslovnoj stranici profila na društvenoj mreži. Bio je to oglas organizacije protiv nasilja dece nad roditeljima, a ovoj su majci pružile olakšanje i nadu da ipak postoji neko ko će ju čuti i razumeti.
PEVAČ GRANDA DOŽIVEO SAOBRAĆAJKU - Saša Popović saopštio... evo kakvo je njegovo stanje TRENUTNO (FOTO)
DONIRALA BEBINE ORGANE! Poznatoj glumici UMRLA BEBA DAN nakon ROĐENJA, a ona šokirala postupkom!
- Nikad nisam osećala da me iko razume ili čuje, osećala sam se kao da sam sama sa svojim problemima. Osećala sam se izovano. Jer, ja sam majka koja je odustala od svoje kćeri. Ja sam majka koja je svom detetu spakovala kofere i odvela ju u socijalnu službu jer više nisam mogla - prepričava svoju priču žena koja se susrela s teškom situacijom posvajanja.
- Znam da je to nezamislivo i neoprostivo. Koja bi se majka odrekla svoga deteta? Prijatelji i porodica nisu verovali da ću to zaista učiniti, bili su u šoku. Socijalni radnici jasno su mi iskazivali svoj prezir - kaže nesrećna majka.
Međutim, ona je skupila hrabrosti i ispričala svoju priču.
- Podbacila sam kao usvojitelj. Nisam se dovoljno trudila. Da sam samo išla na još jedan tečaj o tome kako biti dobar roditelj, ili da sam barem bila čvršća s njom, ili konzistentnija u tome što tražim od nje.
Socijalni radnik zadužen za nas slučaj, svaki puta kada bih mu se požalila na probleme koje imam s njom, rekao bi mi neka to ‘nekako izguram’. Rekao bi mi da koliko god je život loš, u nekom će trenutku postati bolji i sve što trebam je izdržati.
Lakše reći nego učiniti. Nitko od njih nije znao u kakvom paklu živim. Kako da im samo objasnim svakodnevni strah i bol koju proživljavamo?
Kada je moja kćer napunila 16 godina imala je strašne ispade besa, tukla bi moga supruga, grizla ga i terala ga do suza gotovo svakodnevno. Naša druga usvojena deca bila su prestravljena i bojala su se biti pored nje. Bojali su se ići spavati noću jer je pretila kako će nas sve izbosti u snu.
Pet dugih godina slala mi je poruke kako sam za sve ja kriva, da bi svima bilo bolje bez mene, da bi volela da završim negdje mrtva u jarku, da bi njena biološka majka odradila bolji posao nego što sam to ja uspela i da ju nikada nisam volela.
I svejedno, što god da je učinila ili rekla, ja ju nisam prestala voleti. Volela sam je od prvog trenutka kada je došla u našu porodicu.
Jednog dana, kada nam je odobreno da budemo usvojitelji, u našu kuću i u naša srca došla je devetomjesečna devojčica. Proživela je strašno zanemarivanje, to smo znali. Ono što nismo znali je kako će to kasnije utiecati na nju i njene odnose. Nismo dobili posebnu obuku kako se nositi sa situacijom. Mislili smo da će ljubav biti dovoljna.
Hranili smo je i oblačili, podsticali ju na sve načine, a ona se razvijala i napredovala. Kada je napunila dve godine pružila se prilika da ju usvojimo, što se tada činilo kaj najlogičniji i najprirodniji izbor.
Sve je bilo prekrasno, a onda se približio njen 11 rođendan i počele su laži, krađe i verbalno zlostavljanje. Uzimala je tuđe stvari bez ikakve grižnje savesti, no najviše se usmerila na mene. Rekli su mi da testira koliko je volim i da je to očekivano ponašanje. Nisam, međutim, očekivala da će me stalno privlačiti pa odbacivati, da će odbacivati moju pomoć i ljubav i da će mi iz dana u dan nagrizati moje samopouzdanje kao roditelja.
Nisam očekivala da ću se boriti za pomoć svih profesionalaca koji su me ponižavali na sastancima kada bi ona odbila učestvovati, a ja sam je trebala naterati. Kao da sam ju ja mogla naterati na bilo što.
Pitali bi me:“Zašto joj to dozvoljavaš? Zašto joj dozvoljavaš da se tako odnosi prema tebi?
Nitko nije razumeo. Prestala sam o tome pričati s prijateljima jer sam se samo gore osećala. Znala sam da nije ona kriva, ali nisam znala kako da joj pomognem. Niko nije vidio ono što smo mi videli jer se znala ponašati pred drugima kada je nešto htela postići. Svi su je doživljavali kao prekrasnu kćer, a nas kao problem. Nismo mogli pobediti. I nismo pobedili.
To je bilo zlostavljanje. Zlostavljanje koje je vršilo dete nad roditeljima. Emocionalno, fizički, mentalno i verbalno. Nismo se imali kome obratiti pre deset godina. Pokušala sam, ali niko me nije slušao.
Razumijete li sada? Dan kada sam otišla u socijalnu službu to je bila najteža, najhrabrija stvar koju sam ikada učinila. Nisam odustala od svoje kćeri nego sam nam svima pokušala pomoći, uključujući i nju.
Nije verovala da ćemo to uraditi, mislila je da će ju moj suprug odvesti kući. Rekla nam je da ju više nikada nećemo videti ako to učinimo. Svejedno smo to učinili. Bili smo toliko očajni.
Kada sretnemo druge parove koji razmišljaju o usvojenju, ne znam što bih im rekla ili savetovala.
Pre deset godina roditeljima poput nas nije bilo podrške ni pomoći, no čini se da se sada stvari menjaju. Danas, moja kćerka i ja razgovaramo no naš odnos majke i kćeri trajno je narušen. Čeznem za još, ali se suzdržavam jer moram kako bih se zaštitila. Sve što mi ostaje je nada da će jednoga dana stvari biti drugačije.