PRIVATNI ŽIVOT krio kao ZMIJA NOGE: Brat ga je na "PREVARU" uvukao u svet glume, a on želeo da bude SLIKAR - dovoljno je samo reći BALKANSKI BOG KOMEDIJE

Nijedna Nova godina gotovo da ne može da prođe bez televizijske reprize čuvenog Dimitrija Mite Pantića i "Tesne kože", a replike poput "Du*e vam je zinulo za pare. Samo pare, daj pare, evo vam pare" , "Našli ste danas da mi sečete struju"…, samo su neke koje je svojim likom i delom Nikola Simić učinio vanvremenskim.

"Balkanski bog komedije", kako je Nikolu Simića zvao reditelj Slobodan Šuljagić preminuo je 2014. godine, a ostao je upamćen po maestralnim ulogama koje je odigrao.

Detinjstvo

Nikola Simić je svojevremeno u intervjuu za RTS naveo da glumci nikada ne treba da odrastu.

- Mislim da sam ja u suštini, ostao jedno veliko dete. Ne znam koliko je to dobro, ali mislim da je to jedna pokretačka snaga u meni. Mislim da glumci nikada ne treba da odrastu - rekao je Nikola Simić u emisiji "TV lica".

Nikola Simić rođen je 18. maja 1934. godine u pekarskoj porodici u Beogradu. Nikola je u jednom intervjuu priznao da je bilo sumnji da se bavi glumačkim poslom i hteo je da bude pekar.

- Otac nam je bio pekar. Svoje detinjstvo sam naravno proveo u pekari, iako je ta pekara u Ulici Vojvode Savatija porušena, ja tačno znam gde je šta stajalo. Mogu da nacrtam - rekao je Nikola Simić.

Nikola je detinjstvo proveo na Zvezdari, a u jednom trenutku njegova porodica pakuje kofere i seli se na Topličin venac, zbog čega je on patio, jer je bio razdvojen od drugova i prijatelja. Jedan od trenutaka koji mu je zauvek ostao urezan u sećanje jeste bombardovanje Beograda, 6. aprila 1941. godine. U vreme kada su bombe počele da padaju, tada šestogodišnji dečačić bio je usnuo i uplašen.

Njegovo sećanje na taj dan veoma je dirljivo, iskreno i živopisno:

- Bilo mi je šest godinа kаdа je moje detinjstvo nаjednom prekinuto. Probudilа me je tutnjаvа. Dan je bio sunčan i lep, ali napolju se dešavalo nešto čudno. Kroz prozor sam video ljude kako unezvereni, u pidžamama, beže preko parka. Čula se vriska dece u susedstvu. Tata, šta je to? - kriknuo sam prestravljen. Ništa, ne boj se! - umirivao me je otac. Ništa, sine, vojna vežba! Ali iznenada me je dohvatio s kreveta i potrčao sa mnom u naručju ka kupatilu. Kuća se zatresla, prolomio se strašan tresak, po kadi se rasulo staklo, u sobi su se stvari prevrtale. Mi smo pobegli u podrum gde su već bili mnogi stanari - napisao je glumac u autorskom tekstu za "TV Novosti, davne" 1975.

- I ondа se ponovo pojаvio Stevа berberin.

- Štа sаm vаm rekаo! - kаzаo je strogo i prekorno ocu. - Do sаd smo mogli dа budemo dаleko od Beogrаdа. Ajde, nemа više štа dа se čekа! 

- Vodi ti Nikolu do kаfаne - rekаo mu je otаc. - A jа ću odmаh, sаmo dа pokušаm dа zаtvorim stаn. Zametnuo me je Stevа berberin nа leđа i potrčаo kа Prizrenskoj ulici dok su okolo gorele kuće, ljudi zаpomаgаli, žene i decа vrištаli. Kod kаfаne brаće Pejovićа bile su mаjkа i tetkа, prestrаšene, uplаkаne. Stevа berberin je, međutim, bio u svom elementu. Sаdа je mogаo dа pokаže svoju privrženost nаmа i svu nesebičnost svoje mlаdаlаčke ljubаvi.

- Ne smemo gа više čekаti - govorio je. - Uskoro će nov tаlаs аvionа. Morаmo dа bežimo što pre. On će se već snаći i sаm!

- Rаdnje su bile nаpuštene. Mogаo sаm dа pređem preko i uzmem jedаn od biciklа, koje sаm nekаd tаko želeo. Ali, tog jutrа ih nisаm ni pogledаo. Međutim, moju pаžnju je privuklа poslаstičаrnicа, čiji je izlog bio srušen, а stаklo se rаsulo po šаrenim tortаmа. Ni dаnаs ne mogu sebi dа objаsnim zаšto nisаm uzeo ništа sа gomile rаsutih kolаčа, nego pružio ruku kа kesicаmа od mаsnog pаpirа boje stаrog duvаnа. Otvorio sаm jednu. Bile su unutrа crvene bobice sа ukusom mаline. Svidele su mi se, pа sаm nаpunio džepove tim duguljаstim kesicаmа. Grickаo sаm dok me je Stevа nosio uz Prizrensku ulicu.

- Kod hotelа "Bаlkаn" nаišli smo nа leševe. Svet je bežаo preko Terаzijа i uz Ulicu krаljа Aleksandrа. Kаo što je Stevа i rekаo, nаišаo je nov tаlаs аvionа i bombi, novа tutnjаvа, аli mi smo već bili vаn grаdа. Stevа nаs je smestio verovаtno u Velikom Mokrom Lugu, dа li kod svoje kuće ili kod nekog rođаkа, ne znаm.

- Znаm sаmo dа je bilo mnogo svetа, uveče smo spаvаli nа podu, mаjkа je plаkаlа jer nismo znаliništа ni o ocu, ni o Slаvku. A jа sаm krišom jeo crvene bobice sа ukusom mаline. Imаo sаm ih još kаd je iznenаdа došаo otаc, neobrijаn, pocepаn, prljаv. Ne znаm kаko nаs je nаšаo. Verovаtno se negde u grаdu sreo sа Stevom.

Iako je voleo scenu i svetla reflektora, glumac je privatnost ljubomorno čuvao. Upravo zbog toga mnogi detalji iz njegovog privatnog života nisu poznati široj javnosti, pa tako i podatak da je njegov rođeni brat poznati glumac.

Naime, malo ko zna da je rođeni brat Nikole Simića čuveni glumac Slavko Simić, koji je ostvario uloge u brojnim filmskim ostvarenjima i pozorišnim komadima.

Davne 1970. godine, u razgovoru za TV Reviju, Slavko je otkrio da je u pravo on uticao na svog mlađeg brata Nikolu da počne da se bavi glumom.

- Verovatno da sam ja uticao na svog mlađeg brata Nikolu. Ja sam od najranijeg detinjstva želeo da postanem glumac. Odlazio sam u pozorište, postao sam član dramske družine, odlazio na probe. Često je sa mnom išao i Nikola. Možda je to uticalo na njega da zavoli glumu – prisetio se tom prilikom Slavko.

Jednom prilikom Nikola Simić otkrio je kako ga je brat prevario i naterao da upiše glumu:

- U nižim razredima gimnazije sam lepo slikao, pa sam, u vreme kad je moj brat Slavko bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni ispit za srednju umetničku školu. Ali, on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre deset godina sam saznao pravu istinu. Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već položio prijemni ispit;... Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu.

Slavko je za života, pored glume, voleo mnogo da piše, pa je svojevremeno objavio i razgovore sa piscem Ivom Andrićem. Nekadašnji predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije dobio je Vukovu nagradu u isto vreme kad je i njegov rođeni mlađi brat Nikola Simić dobio Ćurana za
komediju.

- Smeh je nešto najblagotvornije na svetu. U smehu, kroz smeh, čovek sve nevolje zaboravlja. Neka to bude i za trenutak, ali taj trenutak je dragocen. Nemoguće je da jedno biće bude stalno pod tenzijom, mora negde da pokulja ono nagomilano u njemu – rekao je Nikola Simić u jednom intervjuu.

Jedna od poslednjih uloga Slavnko jee odigrao u prvoj sezoni serije "Otvorena vrata", u kojoj se našao u ulozi pijaniste. Preminuo je 20. novembra 2007. godine nakon borbe sa opakom bolešću, u 83. godini.

Ljubav

- Treba se zaljubljivati. Psiholozi kažu da dođe trenutak kad čovek želi da promeni način svog života. Treba imati hrabrosti i smelosti i to uraditi. Ja to znam, naravno, iz prve ruke. Trebalo je imati hrabrosti i igrati "Dunda" u Dubrovniku te večeri kad su mi saopštili da mi je otac umro. I niko to nije znao. Trebalo je imati hrabrosti i igrati "Bubu" 30. decembra, a sahraniti majku 29. - rekao je glumac pre nekoliko godina.

O privatnom životu malo se zna, gotovo je neverovatno da je uspeo da sačuva sve od medija. Njegov bratanac Dušan Simić za jedan dnevni list ispričao je da se glumac četiri puta ženio i razvodio, da je obožavao žene.

Poslednjih godina Nikolinog života pričalo se da je u vezi sa 48 godina mlađom glumicom.

Iako se u medeijima često pisali o Simićevoj ćerki Ani i unukama Isidori i Sari, njegov bratanac Nenad Simić, rekao je da njegov stric nije mogao da ima dece, stoga takvi navodi nisu istiniti.

- Nikola nije imao ćerku ni unuke. Ana je ćerka njegove poslednje žene Snežane. On je bio dobar prema njoj, ali joj nije otac. Nikola je u mladosti puklo slepo crevno, došlo je do sepse, to se tada zvalo tuberkuloza stomaka, a lečili su ga radijacijom, nakon čega je ostao sterilan i nije mogao da ima dece. Oni sve pokušavaju zbog nasledstva - rekao je Nenad.

Poslednjih godina Nikolinog života pričalo se da je u vezi sa 48 godina mlađom glumicom Sonjom Kostić, evo šta je on govorio o tome:

- Nemojte, to je vrlo... Smejurija! Nema blage veze. To je neumesna priča. Ljudi nemaju čime da se bave. Gledam sve ove generacije koje dolaze... Ja stvarno želim da im pomognem, svim srcem, pa tako i Sonji... Pričalo se svašta za ovog, za onog... A sada, ako sednem sa mlađom koleginicom, onda... Zašto?! To je ono što mi želimo da zavirujemo u tuđe živote. Sada verujem da će se pričati i o Sofiji Angelovski, glumici koja u predstavi zamenjuje Sonju. Pričalo se i o još jednoj koleginici. A ja samo želim da im pomognem, da učinim dobro. Ja sam tako vaspitan. Znate kako se kaže, psi laju, a karavani prolaze. Ne možete da im zapušite usta. Ako me vide da sedim s koleginicom, pa slikaju, pa objave... Ma, ja nisam iz te priče. Stalno hoće da zadru u nešto što je moje lično. Ni od mog bola nisam pravio ništa nešto... To je moje. Moj bol, moja radost, šta se to koga tiče - prokomentarisao je za tada Nikola.

Srpski filmski, televizijski i pozorišni glumac

Odlučio je da glumi pod uticajem deset godina starijeg brata, glumca Slavka Simića. Tokom srednjoškolskog obrazovanja glumio je u dramskoj sekciji, a potom upisao beogradsku Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, gde je diplomirao glumu.

Prvu profesionalnu ulogu odigrao je 1957. godine kao student Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dve godine kasnije postao je član istog pozorišta. Uspešno nastupajući u različitim ulogama, napredovao je od manjih, epizodnih uloga do hvaljenih velikih dostignuća, kao što je dvostruka glavna uloga u vodvilju Žorža Fejdoa "Buba u uhu".

U predstavama je počeo da igra 7. juna 1971. godine, a četrdesetu godišnjicu proslavio je 2011. godine.

Prva zapaženija uloga na velikom platnu bila mu je uloga mladog borca u partizanskoj drami "Sem" (1959) Vladimira Pogačića. Sledeći ratni filmovi u kojima se pojavio bili su "Ks-25 javla" Františeka Kapa (1960), međunarodna koprodukcija "Trg nasilja" (1961) Leonarda Bercovicija, "Koraci kroz magle" (1967) Žorža Skrigina i "Uzrok smrti da ne Pominjanje" (1968) Jovana Živanovića.

Tokom 1960-ih snimio je veliki broj filmova za televiziju, a među pojavljuje se i u drami "Gorki deo reke" (1965) Jovana Živanovića i komediji "Pre rata" (1966) Vuka Babića. Najviše radi na televiziji, 70-ih godina ističe se uloga u humorističnoj TV seriji "Diplomci" (1971). Od filmova
treba izdvojiti ratnu dramu "Devojka sa Kosmaja" (1972) Dragovana Jovanovića i dramu "Košava" (1974) Dragoslava Lazića.

Dobio je Srebrnu arenu u Puli 1975. i Ćele kulu u Nišu iste godine za ulogu vojvođanskog folksdojčera u "Hitleru iz naše ulice" (1975) Vladimira Tadeja. U komediji "Hajdučka vremena" (1977), istog reditelja, glumi sa bratom Slavkom. Sa Velimirom Batom Živojinovićem igra u
komediji "Nije nego" (1978) Miće Miloševića. Iako se već dokazao kao glumac sa širokim repertoarom, najveću popularnost postigao je i svoj
talenat pokazao upravo u izuzetno popularnim komedijama tokom osamdesetih: "Laf u srcu" (1981) i "Tesna koža" (1982) Mice Miloševića i nastavci "Tesna koža 2" (1987) Milana Živkovića i "Tesna koža 3" (1988) Aleksandra Đorđevića.

Ipak, najveću popularnost dostiže komedija Slobodana Šijana "Davitelj protiv davitelja" (1984), u kojoj tumači neurotičnog policijskog inspektora.

Osamdesetih godina snimio je još nekoliko nezapaženih filmova sa rediteljem Micom Miloševićem i filmove sa Zoranom Čalićem, gde se
ističe manja uloga u njegovoj komediji "Druga Žikina dinastija" (1986).

Glumac je pozajmljivao glas mnogim animiranim junacima kao što je Gargamel, Mikelanđelo, Šilja, ali ga publika najčešće povezuje sa likom Dugouška.

Govorio je da se crtani likovi vezuju za dušu, ali i da je Duško poseban. Nekad bi uhvatio sebe kako kaže "Ej šefe koji ti je vrag". Smatrao je da je to bio odličan crtani jer je Duško bio karakter.

Radio je i na sinhronizaciji animiranih filmova. Pozajmio je glas Mikelanđelu i Sekaču u Nindža kornjačama; Megatronu, Blustriku i Čipu Čejsu u Transformersima.

Devedesetih se pojavio u brojnim epizodama TV serije "Srećni ljudi" (1993-1996). Među bioskopskim naslovima izdvajaju se četvrti deo "Tesne kože" u režiji Milana Živkovića 1991. godine i romantična komedija" Lajanje na zvezde" (1998) Zdravka Šotre.

Godine 1992. dobio je nagradu za životno delo Branislav Nušić za uloge u komedijama. Među njegovim poslednjim zapaženim ulogama su one u filmovima "Bumerang" (2001) Dragana Marinkovića i "Jagoda u supermarketu" (2003) Dušana Milića, kao i uloga u TV seriji "Ljubav, navika, panika" (2005-2007).

Godine 2005. dobio je nagradu za životno delo Pavla Vuisić. Poslednja filmska uloga mu je bila u komediji "Beli lavovi" (2011) Lazara Ristovskog.

Smrt

Početkom 2014. godine Simić je oboleo od raka prostate, nakon čega su ga lekari operisali, a onda su usledili problemi već u junu iste godine sa bešikom, nakon čega je i preminuo. 

Nikola Simić preminuo je 9. novembra 2014. godine, devet meseci nakon operacije, u 80. godini života.