Veruje se da DEČAK-UBICA SA VRAČARA nema formiranu VAŽNU KOMPONENTU LIČNOSTI, prvih 5 godina je KLJUČNO
Kako bi se odgonetnuo ključ koji je bio okidač za ovakav strašan zločin, čitav tim psihijatara i psihologa svakodnevno ispituje i posmatra maloletnog ubicu.
Maloletni dečak (13) koji je 3. maja ubio osmoro vršnjaka i čuvara škole OŠ "Vladinsav Robnikar" na Vračaru, dok je deveto dete umrlo kasnije u bolnici od posledica upucavanje, navodno se osilio i gotovo svakog dana zahteva da bude pušten na slobodu iz psihijatrijske ustanove, jer tvrdi da "nema više razloga da boravi u bolnici". Ipak, šanse da su to dogodi su praktično nikakve.
Devojčica PSIHOPATA (6) htela da IZBODE roditelje! Njena priča LEDILA KRV u žilama, pa se desio obrt - EVO GDE JE DANAS
PSIHOLOZI OTRKIVAJU GLAVNI PROBLEM KOD MLADIH: Roditelji moraju da obuzdaju TikTok, ne da oduzimaju telefone
Dečak ubica je misterija i za lekare
U međuvremenu, dečak ubica nastavlja da zbunjuje lekare koji se s njim susreću. Jasno je i zašto: on je najgori masovni ubica u istoriji sveta u tom uzrastu - nijedno dete mlađe od 14 godina nikad nije ubilo toliko ljudi kao on.
Na osnovu svih informacija, stručnjaci čvrsto veruju da dečak ubica iz nekog razloga nema formiranu važnu komponentu ličnosti, takozvani superego, prenosi Blic.
Prema teoriji Sigmunda Frojda, začetnika psihoanalize, superego je etička komponenta nečije ličnosti koja osobi daje moralne standarde na osnovu kojih se ponaša. Superego se razvija mahom tokom prvih pet godina života i dete u tom periodu upija moralne standarde svojih roditelja, tradicije porodice i društva u kojem odrasta. U njemu se tako formira superego, kojim kontroliše agresiju i druge društveno nepoželjne impulse.
Kada dete ima pravilno razvijen superego, ono oseća krivicu ili anksioznost prilikom kršenja etičkih standarda. Kod dečaka ubice to - ne postoji! Ne oseća krivicu, niti emocije - ni pozitivne, ni negativne prema svojim drugarima. Potpuno je smiren i ne dobija čak ni sedative, jer mu nisu ni potrebni.
Kako taj deo ličnosti nastaje?
U ranom detinjstvu, kad smo potpuno zavisni od prihvatanja, podrške i brige svojih roditelja, izuzetno smo osetljivi na svaku promenu njihovog raspoloženja i emocija.
Poput malog, osetljivog sunđera, upijamo reakcije svojih staratelja i energetski odmah prepoznajemo šta oni odobravaju, a šta odbacuju. U strahu da i sami ne budemo odbačeni (za decu bi to, u krajnosti, moglo značiti i smrt, jer bez podrške roditelja dete nikako ne može preživeti), mi poštujemo sve njihove zabrane, a mnoge njihove negativne reakcije na pojave oko sebe zapažamo i trudimo se da ih nikako ne izazovemo. Tako svoje ponašanje nesvesno potpuno prilagođavamo željama svojih roditelja. I, ako smo u tome uspešni, izrastamo u njihovo voljeno dete.
No njen deo još su mnoge zabrane ili neodobravanja koja se razlikuju i zavise od unutrašnjih struktura ličnosti naših roditelja, na primer: dečak mora biti jak, slabost je za devojčice; u porodici su svi vrsni stručnjaci, treba biti odličan u školi; nepristojno je ljutiti se, sve se može reći mirno i pristojno; ako žena nije lepa, muž je neće voleti; ako nemaš šta pametno da kažeš, radije ćuti...
Dete upija izrečene ili neizrečene poruke svojih roditelja i pokušava se ponašati u skladu s njima. Da bi zaslužilo roditeljsku ljubav, potiskuje svoje osećaje, želje i potrebe koje se roditelju ne čine prikladnima, prihvatljivima, dostojnima. Stoga, dečak neće pokazivati slabost roditelju koji to smatra manom, devojčica će se, očekuju li to roditelji od nje, truditi po svaku cenu da dobija odlične ocene u školi, ako treba i varajući na ispitima, drugi dečak uvek će i svuda biti izuzetno pristojan i fin i osim roditelja hvaliće ga i učitelji...
Ali... Šta će se dogoditi sa slabošću koju prvi dečak nije pokazivao roditelju? Šta će se dogoditi s teškoćama devojčice i osećajem da ne može lako svladati gradivo? Šta će se dogoditi s finim pristojnim dečakom kad na nečiju drsku uvredu poželi da odgovori grubo? Jesu li slabost, nemogućnost da se školsko gradivo lako svlada i grubost nestali iz života navedene dece?
Nisu. Sve su te osobine ostale u njima. One postoje, duboko potisnute, neprihvaćene i osuđene od strukture koja je usvojila stavove roditelja i postala deo njihove ličnosti - njihov super-ego. Ta će deca postati odrasli ljudi koji će sa svojim super-egom „voditi rat" svaki put kad osete slabost, teškoću u razumevanju ili sopstvenu grubost.
Da stvar postane još komplikovanija, kada deca iz naše priče odrastu i uđu u odnose s drugim ljudima, njihov super-ego neće napadati samo njih, napadaće i ostale ljude s kojima uspostave bilo kakav odnos, a naročito one s kojima su bliski.
Tako oni neće osuđivati samo slabost u sebi, osuđivaće je i u drugima, neće moći prihvatiti svoje, ali ni tuđe poteškoće u razumevanju nekih pojmova, snažno će osuđivati svoj bes kada se u njima pojavi, ali i sve ljude koji se usuđuju otvoreno iskazati ljutnju..., piše Sensa.
Život koji smo super-egom u sebi ogradili pokušavaćemo na isti način ograditi i ograničiti i drugima.