Maine coon mačka: Nežni div mačijeg sveta
Jedna je od najstarijih prirodnih pasmina Severne Amerike i smatra se da potiče iz savezne države Maine. Postoji niz legendi o njenom poreklu, uključujući narodnu priču da je nastala ukrštanjem poludivljih domaćih mačaka i rakuna. Iako je to genetski nemoguće, ova legenda objašnjava čupav rep, najčešću boju tamnog prugastog uzorka sličnog rakunu i naziv maine coon je skraćeno od rakun (racoon).
Druga teorija o njihovom poreklu navodi da je francuska kraljica Marie Antoinette, kada je planirala svoj beg tokom Francuske revolucije, poslala svoje mačke u Sjedinjene Države kako bi tamo brinuli o njima dok ona ne dođe.
Bez obzira koliko su zanimljive ove priče, verovatnije je da je maine coon mačka nastala ukrštanjem prvih angora mačaka, koje su u SAD doneli pomorci New Englanda, i kratkodlakih domaćih mačaka. Neki ljubitelji Maine coon mačaka zaista smatraju da su gen za dugu dlaku u SAD donele imigrantske mačke.
Veruju da su one zapravo stigle sa Vikinzima preko njihovih trgovačkih luka na Grenlandu i Islandu. U Maineu je pronađen norveški novčić iz 11. veka, a poznato je da su mačije kože bile cenjena trgovačka roba. Maine coon mačka je u 19. veku bila dobro afirmisana, a dotad se već razvila u veličanstvenu, izdržljivu i lepu pasminu mačaka. U literaturi se prvi put spominje 1861. godine, a radilo se o crno-beloj mački poznatoj pod imenom “Captain Jenkins of the Horse Marines” koja se pojavila na izložbama mačaka u Bostonu i New Yorku, baš kada je pasmina postajala popularna.
No kada su na scenu stupile živopisnije persijske dugodlake mačke, krajem 19. veka, popularnost maine coon mačke na izložbama počela je opadati, piše "Životinje.rs". Međutim, kao sjajni lovci na miševe na farmama New Englanda i kao kućni ljubimci, maine coon mačke i dalje su na vrhu. Uprkos tome, malena skupina predanih uzgajivača je ostala istrajna, a kada su pedesetih godina 20. veka uspostavljeni registri pedigrea, maine coon mačka ponovno je počela da privlači pažnju.
Zahvaljujući čvrstoj dlaci i građi tela, mogu izdržati najoštrije zime, a takođe su jedna od najvećih pasmina, mužijaci su obično teški do 7 kilograma, a ženke do 5 kilograma - a postoje priče o divovima od 18 kilograma! Iako vole ljudsko društvo, maine coon mačke su veoma nezavisne, inače biste morali imati posebno veliko krilo da bi u njemu mogle sedeti.
Tokom cele istorije maine coon mačke nikad nisu postojala nikakva ograničenja - službena ili neka druga - po pitanju uzoraka i boja prihvatljivih za pasminu (samo uz izuzetak ljubičaste, čokoladne i sijamskih uzoraka). Zbog toga, maine coon mačke uzgajaju se u nizu prelepih boja, uključujući jednobojne, dvobojne, kornjačaste, prugasto-kornjačaste, osenčane i, naravno, prugaste - smeđa klasična prugasta mačka nesumnjivo je najpoznatija. U početku su samo smeđe prugaste dobijale naziv maine coon (zbog njihove velike sličnosti sa rakunima), a sve druge boje i uzorci dobijali su naziv maine shag.
Boje očiju mogu biti zelene, zlatne, bakarne i plave, a kod belih mačaka su dopuštene i oči različitih boja. Na izložbama, boje očiju i dlake donose samo 15% dodeljenih bodova. Za sudije su mnogo važniji glava, telo i stanje krzna.
Idealno, glava bi trebala biti malo duža nego šira, sa visokim jagodičnim kostima i ušima koje su velike, sa mnogo dlake i široke u bazi. Vrat je srednje dugačak, dok je telo dugo, a grudi široke. Za razliku od persijske dugodlake mačke, maine coon ima duge noge i rep. Usprkos njenoj dugoj, gustoj dlaci, maine coon mačku ne treba mnogo negovati, a njeno krzno odbija vodu, pa je retko potrebno kupanje.