Nemci su 90-tih probali "mig 29" - Ovo su odlike po kojima nije imao premca na Zapadu (FOTO)

Fabrika "Mikojan Gurjevič" pokušala je da popuni ogroman jaz u kvalitetu koji je postojao između lovaca koje je imao NATO i onih koje je imao Sovjetski savez. Kada je sklopljen, "mig 29" je, smatrali su, bio upravo to - skok za dostizanje i, u nekim elementima, prestizanje zapadnih konkurenata četvrte generacije.

Fulkrum, kako ga na Zapadu zvahu i zovu, isporučen je u velikim količinama članicama Varšavskog pakta (komunističkog pandana NATO savezu), a među njima i Istočnoj Nemačkoj. Da bi zamenila ostarele "mig 23", DDR (kako je još znamo) kupila je od 1988. do 1990. 24 aviona, dovoljno za dve eskadrile.

Trebala je da stigne još jedna pošiljka, ali je kolaps komunizma sprečio taj aranžman. Nakon ujedinjinjenja dve Nemačke, "dvadeset devetke" su ušle u sastav Luftvafea, koje je pokušalo da ih prilagodi NATO standardima, koliko je to bilo moguće.

Među pilotima sa Zapada koji su imali priliku da voze ruskog lovca bio je i potpukovnik Johan Kek, dotada obučen za upravljanje avionom F-4 "fantom". Kek je postao komandir Luftvafeove eskadrile "mig 29".

Mali dolet i loš radar oganiči su upotrebljivost aviona...

"Već 25. jula 1991. je odlučeno da ćemo zadržati "migove" i uključiti ih u NATO-vu odbranu. Premestili smo ih u bazu Lage", kaže Kek koji je brzo otkrio sve slabosti tadašnjeg ruskog aduta.

Najveće ograničenje bio je dolet. Unutrašnji kapacitet aviona bio je 3.500 kg goriva, dok dopuna u letu nije bila tehnički moguća. Dodatni rezervoar povećavao je kapacitet na 4.400 kg goriva, ali su zato ispaštali brzina i manevarske sposobnosti.

Stavku po stavku razloženo, avion bi 400 kg goriva potrošo samo za paljenje, pokretanje i poletanje. Tona se trošila ako bi avion morao da sleti na alternativno odrdište umesto planiranog, dok se 500 kilograma trošilo za eventualnu borbu u vazduhu, sve sa upotrebom forsaža od jednog minuta. Tako varijanta "miga" koju su Nemci imali ostaje sa 2.500 kg goriva u hipotetičkom letu, što značajno umanjuje dolet aviona.

Upravo jer nema veliki dolet, "mig 29" nije stvoren za HVAA napadačke misije (zadatke visoke vrednosti), već samo za delovanje na prvoj liniji sukoba. Time je njegova upotreba u dubinskoj odbrani od, na primer, sukoba kontinuiranih razmera sa Varšavskim paktom bila nemoguća.

... ali su zbog dobrih strana američki generali ostajali bez teksta

Uprkos svim pomenutim, nikako nevažnim, nedostacima, "dvadeset devetka" je bio savršen lovac, pričao je nemački pilot. Zahvaljujući fantastičnoj aerodinamici i nišanskom sklopu koji je pratio kretanja senzora na kacigi, "mig 29" je bio kao stvoren za blisku borbu, bolji i od F-15, F-16 i F/A-18.

Kek se prisetio: "Na rastojanju od 10 nautičkih milja (oko 20 km) ga je teško pobediti. A kad se na sve dodaju nišan preko kacige, IRST (infra crveni sistem traganja) i projektili "strelac" (R-73, navođen preko IRST, sa dometom od 20 do 30 km), praktično je nepobediv".

Čak i u simulacijama okršaja sa tada najnovijim Blok (Block) F-16 u bliskoj bori "mig 29" je bio neranjiv. 

"Jednom prilikom, sećam se, F-16 je uspeo da "ubije" ruskog aviona, ali tek nakon što je "mig" pre toga uspešno iskoristio 18 "strelaca" (R-73). Na raportu (nadređeni) nisu mogli da veruju da su rezultati takvi, pa su u besu ustali i napustili prostoriju", rekao je Kek.

Sovjetski lovac je imao odličnu pokretljivost. U jednoj sekundi je mogao da zaokrene za čak 28 stepeni, za dva više od F-16. Iako je imao staromodni mehanički sistem kontrole, zbog odlične agilnosti bio je nedostižan za protivnike.

Jedan "mig 29" prodat je 1991. Amerikancima koji su hteli i sami da ga provere, dok su službovali do 2003. godine. Nakon toga su prodati Poljskoj za simboličnu cenu od 22 evra (evro za jedan avion).

Pogledajte još: